1000 boja Stare planine

 

 

 

Ovde su svoj kutak pronašli preko 1500 vrsta biljaka, oko 200 vrsta ptica, preko 30 vrsta sisara i brojni leptiri i gmizavci. Tu živi od risa, vuka, jelena, orlova pa sve divljih konja. Čak se i mrki medved vratio posle 25 godina (ko zna gde je bio sve ovo vreme). Svega ima, a najmanje ljudi. Još jednom se pokazalo da tamo gde nema ljudske ruke da prlja i uništava tu priroda pokazuje fascinantnu lepotu i raskoš.

 

 

Stara planina je pravi raj za sve avanturiste i zaljubljenike u netaknutu prirodu. Brojni vodopadi od kojih zastaje dah i čije slike krase naslovne strane turističkih brošura, Izvori pitke vode, sela u kojima je vreme stalo pre nekoliko stotina godina i veliki broj srednjevekovnih svetinja predstavljaju samo deo kojim se može podičiti ovaj planinski biser. Inače, tek 1997.godine je proglašena parkom prirode.

 

Pogled na Midžor

Planina jeste stara, ali odvijaju se mnoge nove stvari. Biolozi otkrivaju floru i faunu za koju nisu imali pojma da nastanjuju ove predele. Dok se na drugoj strani usled povećane turističke potražnje za ruralnijim predelima i organskom hranom otvaraju neki novi hoteli, ski žičare i planinarski domovi. Mi smo bili baš u jednom takvom.

 

Planinarski dom “Šum”

Putovali smo najkraćim putem preko Niša, Svrljiga i Kalne, ali ne preporučujem taj pravac. Kraći je dvadesetak kilometara nego Niš- Svrljig- Knjaževac- Kalna i na njemu nema žive duše. Izgleda da osim toga što su vozači zaboravili na taj put, zaboravili su ga i putari. Posle Svrljiga osetno smo počeli da se penjemo i smenjivali su se magla, reski vazduh i miris obećavajuće avanture. Napuštena sela i sablasni prizori, u kojima bi Molder i Skali i te kako imali šta da istraže, promicali su pored nas. Posle četiri sata vožnje i nebrojano krivina stigli smo u planinarski dom Šum. I da nismo tamo krenuli svratili bi svakako. Posle mnogih napuštenih sela i mrklog mraka, svetla ovog prelepog doma izgledaju kao Las Vegas.

 

 

Šum je pravi new age planinarski dom potpuno pripremljen za dočeke i letnjih i zimskih turista. Ima 10 apartmana, jedan studio, 50 kreveta, parking, skijašnicu, bar, kuhinju… Pre svega, krasi ga gostoprimljiva i pozitivna ekipa koja upravlja, pri tom, dajući sve od sebe da se izbore za značajno mesto na turističkom nebu Srbije.

 

 

Planinarski dom Šum se nalazi na obali Crnovrške reke koja se toliko glasno čuje da bi dom mogao opušteno i da se zove „Huk“. Cene jesu nešto jače nego u ostalim domovima u kojima sam bio, ali je zato je paleta dodatnog sadržaja nemerljivo ispred kolegijalnih zdanja. Nemate u svakom planinarskom domu lazy begove, mreže za leškarenje, pikado, kamin, potpuno opremljen šank sa čak espreso kafom i koktelima…

 

 

Apartmani su prostrani i funkcionalni, toplo je u domu, a klopa je odlična. Bili smo posluženi lovačkim gulašom, domaćim čorbama, raznim specijalitetima od mesa, krompira, jaja, starog sira, vrućim zemičkama… Jedina zamerka je što nema pijaće vode sa česme, ali radi se na tome i nadam se da će uskoro i taj problem rešiti. Naš aranžman je obuhvatao dva doručka, dva ručka, dva noćenja i dva planinarska izleta koja su trebala da dočaraju 1000 boja Stare planine i koštao je 5.000 dinara.

 

 

Posle jakog planinskog doručka krenuli smo na akcijanje. Prevezli smo se do planinarskog doma Babin zub odakle počinje planinarska staza koja zimi služi skijašima da se dobace do žičare.

 

 

Vrlo brzo se izlazi na plato gde se strateški ugnjezdio ski bar Plaža. Pogled iz njihove bašte je pravi melem za oči i dušu. Na jednoj strani Babin zub, na drugoj Midžor, a okolo nepregledni zeleni obronci i udaljeni planinski vrhovi. Tišinu remeti samo krik ponekog orla koji krstari iznad čestara. Odatle se vidi i naša krajnja destinacija- vodopad Kaluđerski skok. Ne izgleda da je daleko, ali ima više nego što se čini.

 

 

 

Staza nastavlja pored ski bara vodeći do odredišta mahom grebenskim usecima. Nije najbolje markirana, ali nemojte da vas to odvrati.

 

 

Šansa da se izgubite je minimalna, jer skoro u svakom trenutku se vide glavni orijentiri: Babin zub i Kaluđerski skok. Krajolici kroz koje se prolazi su fantastični i jako je teško odlučiti se za najupečatljiviji. Na početku su livade i grebeni, zatim se prolazi kroz nekoliko šumaraka, pa se izlazi na predeo koji bi ljubitelji „Gospodara prstenova“ nazvali Rohan pri

 

 

 

tom prelazeći brojne kristalno čiste, hladne i p(l)itke potoke. Još kada se doda da je period godine omogućio erupciju najšire moguće palete duginih boja dobijaju se slike koje će godinama evocirati najlepše emocije. Predivno je biti na takvom mestu kada šuma kao da oslobodi svu sunčevu energiju akumuliranu tokom leta.

 

 

I u „poslednjem plesu pred zimu“ šepureći se vrištećim i jarkim bojama najavi kraj vegetacije i skorašnji dolazak snežnog prekrivača. Očekivano je bilo da nailazimo na brojne kleke, šipurke, pečurke, ali fluoroscentno tirkizna gljiva me je potpuno iznenadila.

 

 

Kako je ekipa fotografa-planinara bila itekako raznolika takve su bile i reakcije na sve prepreke na koje smo nailazili. Među nama je bilo od prekaljenih planinarskih vukova pa do ljudi koji su prelazak najobičnijih potoka doživljavali kao savladavanje nabujalog Amazona.

 

 

Međutim, svi smo se držali u grupi zajedno, nošeni istom idejom da uživamo u nadahnutom ambijentu i da ovekovečimo 1000 boja Stare planine.

 

 

Posle par sati hoda stižemo do vodopada koji se survava ispod Midžora, najvišeg vrha ovog planinskog venca u Srbiji. Kaluđerski skok spada u grupu kaskadnih vodopada. Sastoji se od niza manjih vodopada, koji su strmim kaskadama povezani u jedinstvenu celinu, sa visinskom razlikom od 232 metra što ga čini najvišim vodopadom u Srbiji.

 

 

 

Prizor je zaista nesvakidašnji. Nema klasičnog stropoštavanja vode sa velike visine, već poskakujući sa kamena na kamen ova moćna prirodna sila „cepa“ planinu i krči sebi put dalje u dolinu. Pauzu pravimo na optimalnom mestu, u središtu huka jedne od brojnih kaskada.

 

 

Posle apsorbovanja netaknute prirode povratak do doma je istim putem. Svi su imali elana za povratak, kao da su jedva čekali okrepljenje i uživanje u dobroj klopi i piću, kao i prepričavanje sopstvenog doživljaja provedenog dana.

 

 

Sutradan smo se probudili „okupani“ maglom. Osetivši varljivu ćud planine, većina je odustala od nedeljnog planinarenja i prepustila se kuliranju u domu. Kako se izgubio koncept većine, sve se svelo na individualne želje. A naša je bila toliko jaka da nas ništa nije moglo zaustaviti. Cilj je bio Babin zub, laganija tura, dostižna u vremenskim okvirima koje smo imali, a opet dovoljna da nahrani apetite za novim vrhom, vidikovcem i dostignućem. Posle probijanja po krivinama i magli, usledilo je trenutak kada su istrajnost i doslednost nagrađeni.

 

 

Izašli smo iznad magle i kolima se zaorio jedan kolektivni- WOW! Kako i ne bi kada smo se iznenada našli na obali, a najviši planinski vrhovi su odjednom postala ostrva u moru oblaka.

 

 

Do Babinog zuba se stiže bez problema, dobro je markirano i postoje dva puta. Jedan je pre istoimenog planinarskog doma kod table namenski obeležene, a drugi je od ski bara „Plaža“. Za oko jedan sat hoda stiže se do vrha i prelepog pogleda za koji smo mi bili uskraćeni, jer su se oblaci ozbiljno namrčili najavljujući jaku kišu.

 

 

I sve kao da je bilo savršeno režirano i tempirano. Stigli smo da osvojimo Babin zub, uživamo u dalekim horizontima, uhvatimo super fotke i da se na vreme sklonimo pod okrilje kafanice i kuvanog vina.

 

 

Zahvaljujući fotografskom vikendu „1000 boja Stare planine“ bio sam u prilici da otkrijem mali deo ovog fantastičnog lokaliteta, ali sam prezadovoljan što sam i toliko priuštio sebi. Baš mi je trebao ovakav podstrek za buduće višednevno plani(na)ranje i istraživanje skrivenih divljina i tajni jedne od najlepših planina Srbije.