Đerdap – Veliki Štrbac

 

Naš najveći nacionalni park je nekako metaforično prigrlio našu najveću reku- Dunav. Kao rezultat njihove velike „ljubavi“ i sinergije nastala su impozantna dela. Đerdapska klisura je najduža i najveća klisura probojnica u Evropi.

 

 

Čine je četiri manje klisure, tri kotline i dva kanjona. Na prilično malom delu, u odnosu na ceo svoj tok, Dunav pokazuje svu svoju moć i raskoš. Ovde je najširi, najuži i najdublji. Kod Golupca se razbaškario i razlio na 6000 m, dok na najlepšem delu, gde su Mali i Veliki kazan, Dunav se sužava na 140m i dostiže 90 metara dubine. Čak se spustio 30 metara ispod nivoa Crnog mora i zasluženo poneo laskavu titulu drugu najdublje reke u Evropi.

 

Osnovna odlika Đerdapa je šumovitost, oko 65 odsto je prekriveno nepreglednim šumama, ali i šarenoliko bogatstvo flore i faune. Opstaje preko 1000 vrsta biljaka od kojih su neke izuzetno retke, dok za ljubitelje životinja prijatna informacija je da se u parku mogu sresti ris, medved, šakal, divlja svinja, sova ušara, sivi soko, roda, jelen, tvor…

 

Pored toliko vode, biljaka i životinja, skroz je logično da je čovek od davnina u ovim krajevima prepoznao potencijal za život. Kulturno- istorijska baština iz najrazličitijih epoha je tolika da se teško može obuhvatiti knjigom, a kamoli blog postom. Samo na ovom potezu možemo se podičiti sa toliko istorije koliko ukupno imaju neki od novijih i/ili „dosadnijih“ naroda. Na putu do Đerdapa nemojte propustiti da obiđete Viminacijum, Ram i Golubac. A u okviru samog nacionalnog parka nalaze se Lepenski vir, ali i dva spomenika koja podsećaju na burnu istoriju, simboli višegodišnjeg rata između Rimljana i Dačana.

 

 

Trajanova tabla- dugačka 3,2m i visoka 1,8m isklesana je u čast cara Trajana i uspešnog probijanja Đerdapske klisure, kao neophodne i finalne pripreme za napad na Dakiju. Prilikom izgradnje hidroelektrane isečena je i podignuta dvadesetak metara više, tako da je danas vidljiva samo za uživaoce krstarenja ili kajak tura.

 

 

Kameno lice kralja Decebala isklesano je tačno prekoputa Trajanove table kako bi dva vladara do sudnjeg dana prkosila jedan drugome. Ideja i finansije su zaostavština rumunskog tajkuna, a „čuvar kazana“ je zvanično „progledao“ 2004. godine. Dvanaestorici klesara-alpinista je bilo potrebno deset godina da uz pomoć dinamita i pneumatskih bušilica, ali i milion i po evra završe najveću klesanu skulpturu u Evropi. Visoka je oko 40, nos je dugačak sedam, a oko dugo 4,3 metra!

Ne zna se šta ostavlja veći utisak, priroda ili istorija. Nije ni čudo što godinama unazad, kao magnetom privučeni, dolaze turisti najrazličitijih afiniteta i strasti. Jedino što mi je zaista poražavajuće jeste informacija da je više stranih od domaćih turista. Nadam se da će ovaj tekst pomoći da popravimo taj rezultat.

 

 

Naš najveći nacionalni park čini 10 rezervata prirode prožetih biciklističkim, kanjonskim i planinarskim stazama koje vode u istom pravcu. Vode do zdravlja i istraživačkih dostignuća. Pride još, organizuju se i škole u prirodi, foto safari, kajak ture i krstarenja. Baš zato što sve deluje neverovatno primamljivo treba znati da vam je potrebno više dana za detaljno upoznavanje ovog prirodnog i kulturno-istorijskog bisera Srbije. Put će svakako zavisiti šta od svega navedenog želite da obiđete.

 

 

Za dolazak na Miroč koristite najbrži put, Beograd-Požarevac-Golubac-Donji Milanovac, a posle sela Golubinje potražite česmu sa desne strane. Za obilazak planine Miroč, sa atraktivnim vrhovima Mali i Veliki Štrbac, izdvojite ceo dan. Tura je kružna i moguće je krenuti u avanturu samostalno. Ali ne preporučujem, pogotovo ne za ljude koji imaju manje iskustva sa planinarenjem i markacijama. Na nekoliko mesta je nejasno kojim putem treba ići, nailazite na par neobeleženih raskrsnica, a i potrebno je najaviti i prijaviti se kod lokalnih rendžera. Savetujem da pratite programe planinarskih društava, ja sam išao sa Pobedom i Iskrom, tako da mogu njih toplo da preporučim.

 

 

Glavni aduti ove ture su vidikovci sa kojih se pruža spektakularan pogled na Dunav u Kazanu, njegovom najužem delu. Najčešće se organizovano ide na jesen, kada celo šumovito okruženje poprima najširi spektar duginog kolorita.

 

 

 

Iako je reč o ne prevelikim visinama i prilično pitomim krajevima, akcija je solidno zahtevna. Pre svega kondiciono jer je duga oko 17 kilometara uz savladavanje visinske razlike od oko 700 metara. Ne želim da vas plašim i odvratim od pogleda koji ćete dugo pamtiti, već vas samo pripremam da ćete na pojedinim usponima dobrano oznojiti majicu.

Akcija kreće sa dunavske magistrale kod česme, tačno od mesta na koje pokazuju gore napisane koordinate. Na početku se penjete kroz gustu šumu markiranom stazom i nakon nekih sat vremena stižete do vidikovca Ploče na 355 metara nadmorske visine.

 

 

 

Pored fantastičnog pogleda na moćni Dunav, imaćete priliku da prvi put vidite ciljanu destinaciju, vrh Veliki Štrbac. Pojavljuje se u nekoliko navrata tokom šetnje i u zavisnosti od ugla, doba dana i položaja sunca drastično će menjati izgled.

 

 

Staza nastavlja kroz šumarke, i laganim hodom puneći svoja pluća ubrzo stižete do zdanja koje pripada NP Đerdap. Tu je mesto za pauzu i klopu. Mislim da je to jedina česma na stazi, pa planirajte da dopunite zalihe. Na ovom mestu sam pre par godina imao sreće da uživam u gracioznosti razigranih konja koji su upijali sunčevu energiju na obližnjoj livadi.

 

 

Ovde je i raskrsnica puteva. Jedan vodi na Mali, drugi na Veliki Štrbac. Ukoliko idete na Mali Štrbac, znajte da ćete se prilično udaljiti od početka, pa je neophodno da organizujete da vas vozilo čeka da drugom mestu. Mi smo se odvojili prema Velikom Štrpcu i nastavili stazom kroz gustu šumu.

 

 

Ovo je deo koji iziskuje solidnu kondicionu pripremljenost. Nekako iznenada se izlazi iz šume i izbija na stene vrha Veliki Štrbac na 768 metara nadmorske visine. To je trenutak kada ćete naplatiti svaku kap prolivenog znoja i shvatiti koliko ste dobro prošli u datoj kompenzaciji. Pogled je neverovatan, jedan od onih koji se duboko urezuje u pamćenje i ne bledi godinama. Iako ste na oko 700 metara udaljeni od Dunava možete da osetite kako vri dole u Kazanu. Sa te visine posebno su interesantni brodovi koji izgledaju kao makete.

 

 

 

 

Danas, sa napretkom tehnologije, ali i sa podizanjem nivoa Dunava od 30 metara, brodovi mogu neometano da se mimoilaze. Pre nekoliko godina sa nama je bio i rendžer koga sam „udavio“ sa pitanjima. Tako sam došao do nekih informacija vezanih za ove krajeve. Jedna od njih je:

U vremenima pre izgradnje hidro centrale, brodovi koji su plovili Dunavom dolazili su do Donjeg Milanovca da bi tu potražili pomoć lokalnih kapetana. Dunav je bio niži, brži i ispresecan hridima, tako da su samo pravi znalci mogli da provuku brod kroz Kazan neoštećen. Ovi kapetani ili možemo reći skiperi, koristili su preteču semafora prilikom prolaska kroz „Gvozdena vrata“. To je bila neka drvena skalamerija koje je pokazivala da li je već neki brod na pola puta, što je bilo krucijalno jer se nisu mogli mimoići.

Od najvišeg vrha planine, toliko puta opevane u narodnim pesmama, staza vodi uglavnom nizbrdo. Posebnu draž čini to što nije jednolično. Na početku je gusta šuma iz koje se izbija na proplanke, sa proplanaka se prolazi kroz zaseoke, pa livade, šumarci, lugovi, opet šuma i tako u krug.

 

Za to vreme sporadično se pojavljuje Dunav koji kao da hoće svojim položajem i veličinom da vam dâ odgovor koliko još ima. Što ste bliži kraju, tj. početku ture, Dunav je sve veći i bliži.

 

 

 

 

Posle celodnevnog planinarenja, umorni, ali sa blaženim osmehom na licu najbolje je okrepljenje potražiti u dunavskim kafanama. U mnogima ćete naći dnevnu ponudu čorbastog jela za pristojan novac, a preporuka je i da probate lokalni specijalitet – sir sa roštilja.