Kanjon Brnjice

 

 

Reka Brnjica nastaje od Ključate i Radenke kod sela Donja Radenka. Ona je najduži vodotok u Nacionalnom parku Đerdap koji nezadrživo hrli ka najdužoj reci u Evropi. Toliko žudi da se prepusti zagrljaju Dunava da ka svome cilju krči guste stoletne šume, cepa masiv Severnog Kučaja i znalački kleše predivan kanjon ovekovečen svim neophodnim ornamentima – vodopadima, kotlovima, usecima, virovima, pećinama…

 

 

Baš ta raznolikost prirodnih lepota, ali i vekovna skrivenost i otuđenost od očiju civilizacije privlače brojne posetioce. A oni su tek priča za sebe – dolaze sa svih kontinenata, i mlađi i stariji, i muško i žensko, prekaljeni avanturisti, ali i ljudi koji tek otkrivaju čari outdoor sportova…

 

 

Interesovanje za ovu kultnu akciju ne jenjava, čak naprotiv, svake godine se traži mesto više. Potpuno je razumljivo, jer je prolazak kroz kanjon Brnjice izuzetno zabavan i atraktivan. Ali kao i kod svakog ulaska u kanjon, on se ne sme potceniti i mora da postoji određena doza strahopoštovanja. Ovu spektakularnu akciju već godinama uspešno organizuje KAUP pod vođstvom Gordane Atanasijević.

 

 

Preko Požarevca i nakon tri sata vožnje stižemo do sela Donja Radenka gde se obavlja finalno spremanje za početak avanture. Akcija se, u grubo, može podeliti u nekoliko etapa. Svaka od njih poseduje svoju jedinstvenu lepotu i šepuri se svojim dražima. Krenimo redom.

 

 

Start akcije ne pruža ni najmanju naznaku šta nas čeka – bezbrižno se krećemo širokim šumskim putem ka reci. Međutim, dolina reke se skoro pa neprimetno sužava i za tili čas prerasta u predivan kanjon. Kanjon Brnjice nikada ne presušuje i baš zbog toga je veoma atraktivan. Gusta šuma ostaje visoko iznad nas, a ogromne kamene gromade koje nas okružuju jasno stavljaju do znanja da je pustolovina počela. Prvi tesnac je ispred nas i valja se skoncentrisati i obratiti pažnju na svaki korak.

 

 

Ovo je mesto gde je kanjon najuži, do te mere da skoro može da se izmeri sa raširenim rukama. Iako izgleda kao da nas planina stiska, kolona se ne da, već se uporno probija osvajajući korak po korak.

 

 

Voda koju smo zamutili prilikom prolaska propisno se zainatila da nam ne otkrije položaje kamenja po dnu. Tako da su nepažljivima izletale glasne psovke kao refleksija tupih udaraca ispod vode. 😉 Međutim, ništa nije moglo da pokvari dobro raspoloženje avanturista. Baš suprotno, to je samo provociralo nove šale i proizvodilo salve smeha. Čvrsto uvereni da je najbolje rashlađenje od letnje žege baš u živopisnom kanjonu, nastavljamo napred u susret novim zanimljivim preprekama.

 

 

 

 

Zatičemo Brnjicu u punom zanosu kreativnosti – brojni slapovi, uvalice, pećine, kotlovi, pa i manji vodopadi i tobogonai koji kod učesnika uvek izazivaju posebno oduševljenje.

 

 

Ipak, sve navedeno nekako pada u drugi plan kada se stigne do Brnjičke lire. To je četiri metra visok vodopad koji me je neodoljivo podsetio na dokumentarce iz Amazonije koje sam gledao na TV. U srede guste šume, okružen ogromnim stenama i gustim lijanama potpuno zasluženo nosi epitet najatraktivnije tačke kanjona i daje filmsku notu celoj avanturi.

 

 

Brnjička lira se uz karakterističan huk stapa sa zelenim virom koji je sama napravila pozivajući nas da je pratimo. I stvarno, to je mesto odakle se skače u duboki vir. Neki su zatečeni, a neki smo oduševljeni. Strašljiviji se odlučuju za skok posle dužeg nagovaranja, žmurećki i držeći se za nos, a hrabriji u vidu „laste“.

 

 

Nakon Brnjičke lire reka se širi, „odguruje“ planine od sebe i dobija obeležja klisure. Jasno je da klisura nije zavodljiva kao kanjon, ali znatiželjno oko ima uvek šta da vidi.

 

 

 

Prolazimo i probijamo se pored enormno velikih lokvanja, stena obraslih mahovinom i palih debala. Istina je da se usled sporog kretanja malo otegne ovaj deo, ali taman kad sam pomislio kako bi dobro došla promena, kanjon je ponovo počeo da preuzima inicijativu i osvaja okruženje.

 

 

 

Ovde treba obratiti pažnju na hirovitu narav Brnjice. Bez obzira što je u jednom trenutku voda do kolena to ne znači da sledeći korak neće biti baš u duboki lonac gde je voda preko glave. Ove tačke, na kojima se promene dešavaju u sekundi i dolazi do iznenadnih plivanja (ili čak zarona), to su mesta gde ljudi ostaju bez gedžeta koje nisu spakovali u nepropusne vreće. Da, to su mesta gde Brnjica utoli svoju „glad“.

 

 

 

Nakon ovog poslednjeg suženja, reka oseća da je blizu Dunava, širi svoje korito, grabi ka ušću i selu Brnjica. I mi pratimo njen tok i izlazimo iz kanjona nailazeći na livade, šumarke i voćnjake, a posebna poslastica su kupine koje nas mame pored puta. Imamo mere i ostavljamo po neku kako gazda ne bi pomislio da baš ništa nije rodilo ove godine. 😊

 

Možda smo zbog toga i doživeli kosmičku pravdu, jer smo u selu umesto okrepljenja našli verovatno najgori restoran u istoriji ugostiteljstva. Restoran „Toma“ se svojski potrudio da svima preporučujemo da ne treba otići tamo. Verujte mi i ne proveravajte.