Kanjon Matka

 

 

Kanjon Matka, kao jedno od najpopularnijih izletišta, ugnjezdio se na oko 5000 hektara zapadno od Skoplja. Pod svoje skute privio je nekoliko srednjovekovnih manastira koji se uzdižu iznad najstarijeg veštačkog jezera u Makedoniji. Davne 1937. godine pregrađivanjem reke Treske stvoreno je prelepo jezero koje služi za akumulaciju vode za hidrocentralu, ali i za navodnjavanje okolnog zemljišta. U ovom predivnom okruženju, svoj dom su našle brojne biljne i životinjske vrste od kojih su mnoge endemske i zaštićene. Kanjon Matka je 1994. godine proglašen spomenikom prirode i predelom izuzetnih odlika.

 

 

Razloga za obilazak kanjona Matka ima na pretek. Predivno okruženje, izvrsna gastronomska ponuda i vožnja brodićima su odlična pozivnica za one koji vole laganije da provedu slobodno vreme. Ljubitelji sporta i aktivnog odmora će svoju radost naći u nekoliko planinarskih staza, kajaku, dok najodvažniji mogu da se prepuste čak i ronjenju i speleologiji. Ovde se nalazi 10 pećina, od 20 do 176 metara sa izuzetno atraktivnim tunelima i prolazima, ali i dve vertikalne jame dubine do 35 metara. Nadaleko je čuvena pećina Vrelo koja je bila i u trci za svetska čuda prirode.

 

 

Posebna priča su srednjevekovni manastiri. Ima ih desetak, a svakako je najpoznatiji manastir Svetog Andrije. Podigao ga je 1389. godine Kraljević Andrija, sin kralja Vukašina i brat Kraljevića Marka. Legenda, ipak, prenosi malo drugačiji priču:

Na povratku sa Kosovskog boja, Kraljević Marko i Andrija naiđoše na jednu mehanu. Andrija je rešio da svrati, a Marko je čekao ispred. Međutim, mehana je bila puna Turaka koji su skočili na njega i ubili ga pre nego što je Marko stigao da reaguje. Marko ih je potom sve pobio i na mestu gde je ležalo telo njegovog brata podigao crkvu u njegovu čast.

Kafana, odnosno mehana je i dalje odmah pored manastira, a da li Turaka ima, to ne znam. Znam samo da ima veliki broj džamija u okolini.

 

 

Na povratku sa Sitonije prolazimo pored Skoplja obilaznicom, tzv. Ring Road i na nekih petnaestak kilometara od prestonice isključujemo se na obeleženoj raskrsnici. Prolazimo kroz malo selo, odlučno se upućujemo u srce planine, a oštri vrhovi koji paraju nebo samo su davali potvrdu da smo na pravom putu. Stižemo i zatičemo neverovatnu gužvu. Lepo vreme i vikend, ali i nedostatak trotoara uslovili su da je zadnjih par kilometara izgledalo kao da sam uleteo kolima u Knez Mihajlovu. Ranije sam smeštaj rezervisao u hotelu Kanjon Matka i imam dosta pohvala za njih. Za sve, osim za parking. Mesto za auto sam obezbedio tako što sam častio pet evrića krezavog taksistu koji je čuvao ceo dan „mesto baš za mene“. Nisam uzeo njegov broj, ali nešto mi govori da će čuvati mesto i za vas kada se odlučite za posetu. A probijanje do hotela uskom stazom kroz gužvu sve sa torbama i jednogodišnjim detetom je prava „poslastica“. Međutim, vremenom svi takvi događaji postaju simpatične anegdote, dok doživljene lepote ne blede godinama.

 

 

 

Spas od gužve smo potražili na brodiću. Postoji nekoliko operatera koji organizuju par različitih vožnji; krug po jezeru, obilazak pećine… Cene se razlikuju od tipa ture, ali su zaista pristupačne. Vožnja tik iznad mirne, zelene površine jezera dok se mimoilazite sa patkama i labudovima pruža predivan osećaj bezbrižnosti i hirurški precizno otklanja nagomilani stres. Mir je remetila samo graja ljudi koji su odlučili da se trkaju u kajacima. Možda bismo se i mi upustili u trku, ali našeg jednogodišnjeg sina je nešto mrzelo da vesla tog dana, pa smo odustali od vožnje. 😊

 

 

 

Nakon krstarenja odlučili smo da izvidimo stazu koja vodi obodom kanjona. Zaista je odlično koncipirana i više je nego atraktivna. Kako više odmičete od hotela tako postaje sve zanimljivije. Pre svega, gužva se smanjuje, a zatim i krajolici se menjaju i svaki je lepši od prethodnog.

 

 

U jednom delu staza se spušta skroz do vode, u drugom ste visoko iznad, zatim vodi kroz usekle stene i probijene tunele; na nekim delovima su prirodne kamene stepenice, dok na sledećem postoji sajla za bezbedan prolazak. Kadrova za fotografiju na stazi ima na pretek, i samo od toga će zavisiti koliko vremena je potrebno da dođete do njenog kraja.

 

 

 

Uveče kad potpuno nestane gungula, neki neverovatan mir i blaženstvo se spušta niz surove bele litice i preko besprekorno mirnog zelenog jezera nezaustavljivo nadire. I kao da se na trenutak zaustavi da dá još malo vremena da se produži večnost iščekivanja. Veče u kanjonu pruža prelepu iluziju izolovanosti; nema krize, briga, verske netrpeljivosti, samo izbalansirana kosmička ravnoteža, toliko nerealna da je skoro pa bajkovita.

 

 

Posle doručka krećemo ka planini Vodno. Nadprosečno šumovita, puna divljeg kestena, hrasta, graba i lipe, ova planina je izuzetno cenjena kod ljubitelja odmora i relaksacije u prirodi. Na putu ka vrhu, prolazimo kroz Gorno Nerezi, malo selo u kojem nam je pažnju neplanirano privukao fantastičan etno kompleks. Makedonsko selo je jedinstvena celina koje je kompletno urađena u stilu tradicionalne arhitekture s kraja 19. i početkom 20. veka.

 

 

Svaki objekat prati stil makedonske gradnje i oslikava replike kuća iz Bitolja, Prilepa, Velesa, Struge, Tetova, Kumanova… Uređeno je sa puno ljubavi i obraćanja pažnje na najsitnije detalje. Korišćeni su prirodni materijali, a autentična oruđa i kućna pomagala su postavljeni po sobama i izgleda kao da se i dalje koriste. Makedonsko selo je potpuno komercijalno orijentisano, tako da možete ovde prespavati, uživati u tradicionalnoj kuhinji i degustaciji vina, ali i kupovini rukotvorina i unikatnog nakita.

 

 

Stižemo na izletište, malo ispod vrha planine. Prilično je lepo uređeno i svako pronalazi svoju zanimaciju. Sa prostora uređenih klupica miris roštilja dominira okolinom, deca galame sa trambolina i kućica na drveću, zaljubljeni parovi se drže za ruke i šetaju, sportisti voze rolere i bicikle… Ipak, glavna atrakcija je na samom vrhu. Do njega se može peške ili savremenom žičarom identičnoj onoj u ski centrima.

 

 

Vrh se zove Krstovar, a još iz vremena Turaka je poznato kao „mesto za krst“, pa je 2008. godine iskorišćena ova vekovna nedvosmislenost i podignut je Milenijumski krst visok 66 metara. Imam utisak da gde god se prenaglašeno pokazuju znakovi religijske pripadnosti da je ista veoma ugrožena. Ipak, to ne smeta brojnim posetiocima da uživaju u spektakularnom pogledu koji se pruža na Skoplje i okolne vrhove planina.

 

 

Podstaknut ovim divnim „skretanjem sa puta“ već razmišljam o novom iskakanju sa rute za sledeću godinu.