Kanjon Škurde

 

Zbog široke ponude fantastičnih kanjona, Crna Gora je i ovaj put bila naš izbor. O prethodnim kanjoning avanturama možete čitati OVDE i OVDE. Da srcu nađemo lek, nije nam bilo teško da se u najvećem jeku turističke sezone zaputimo u primorski komšiluk. Posle celodnevne vožnje, te 500 i kusur kilometara stižemo u Boku Kotorsku. U suton, naravno posle „osoljavanja“, smeštamo se u Tivtu u kampu „Bova“ kod izuzetno šarmantnog domaćina Neše i kujemo planove za sutrašnju avanturu.

 

 

Kanjon Škurde je prilično zahtevan. Sa svojih 26 vertikala traži solidnu psiho-fizičku kondiciju, ali i iskustvo u primeni abzajl tehnike. U trenucima viskog vodostaja, tj. kad usled kiša Škurda pomahnita i nekontrolisanom snagom peni i udara o stene samo najspremniji i najsmeliji mogu da prođu kroz kanjon. Mi smo i dalje početnici, pa smo izabrali trenutak kada je kanjon bio skoro suv. Ali, to ne znači da je opušteno. Baš, naprotiv.

 

 

Do sada, svi kanjoni koje sam prošao su se nalazili daleko od očiju javnosti, kao da ih je priroda skrajnula i čuvala za nekoga ko će više znati da ih ceni od današnjih ljudi. Ali, kanjon Škurde se nalazi odmah iznad Kotora, najlepšeg grada na crnogorskom primorju. Parkirali smo preko puta starog grada i sa kanjoning opremom na sebi krenuli ulicama pored reke turista. Nije ni čudo što su nas posmatrali kao vanzemaljce i okretali se za nama. A i mi smo se osećali slično, jer smo znali da grabimo ka okruženju koje izmešta u svakom smislu.

 

 

Popeli smo se uskom stazom iznad grada i ostavili Kotor daleko dole na obali. Skrećemo sa puta koji vodi prema čuvenom Pestingradu i zaraslim stazicama namenjenim samo divokozama i nama, pomalo „iščašenima“ spuštamo se u korito potoka. Plan nije bio da uđemo od samog početka u kanjon Škurde, jer zahteva znatno više vremena i složeniju logističku organizaciju, ali i ovih 20 vertikala do dna biće više nego dovoljna avantura za prvi prolazak kroz kanjon Škurde. Kada se pridoda par zmija i vidkovaca, jasno je da uzbuđenja nije nedostajalo.

 

 

Proveravamo i utežemo opremu uz praćenje instrukcija vodiča. Dušan je, iako mlađi godinama, prilično iskusan i ništa ne prepušta slučaju. Po hiljaditi put u životu, kao papagaj, ponavlja značaj „sedanja u pojas“, „pupkovine“, kačenja i puštanja užeta… Želeći da budemo što bolji i da prođemo bez ikakvih problema upijamo svaku reč. Par minuta pauze da se podesimo na avanturistički mod i krenuli smo.

 

 

Kanjon Škurde nije mnogo dugačak, ali nema previše razmaka između vertikala. Odsečene litice moćnih stena se samo nižu. Kako se spustimo sa jedne, počinje druga. Ponekad nema ni dovoljno mesta za više ljudi, pa se čeka da prethodnik nastavi dalje niz sledeću prepreku kako bi se oslobodilo mesto za sledećeg.

Uz put Dušan je delio savete vezane za abzajlovanje, popravljao nam je tehniku i položaj tela. Pošto nas nije spuštao kao džakove krompira kao u nekim poluturističkim aranžmanima, već je svako odgovarao za sebe, izuzetno je važno bilo za svakog od nas da verujemo u sebe, da ne uđemo u paniku i naravno da pratimo instrukcije vodiča. Iako smo neki već bili na kanjoningu, a nekima je prvi put, na početku smo bili malo stegnuti. Vremenom, uz kvalitetne savete, svi smo se prilagodili, uhvatili dobar ritam i delovali kao uigrana ekipa.

 

 

Kanjoning je zahtevna disciplina. Ne postoji opcija autopilota i razmišljanja o nekim drugim stvarima. Traži duboki fokus, ne postoji ništa više. Kao da ceo svet stane. Sve što ste ikada radili i sve što znate sažme se u jednu tačku, u jedan trenutak u kome se jedino dešava sledeći korak. Možda deluje da malo dramim, ali ako budete imali priliku da se spuštate sa vertikalne stene dok daleko ispod vas stoje prijatelji veličine makete verujem da ćete se osećati slično.

 

 

Kako je kanjon mahom bio suv nismo nosili neoprenska odela, te je trebalo obratiti dodatnu pažnju na stene. One koje su hrapave su i veoma nezgodne, a šta mogu da urade koži podsećao me je lakat i par nedelja nakon avanture. 😊

Vertikale su se nizale, vreme je prolazilo, ali dobra atmosfera nije jenjavala. Verovatno je za to zaslužan i adrenalin. Prilikom lučenja ovog hormona, pojačava se snaga srca i pojedinih mišića, povećava se izdržljivost, prosto mozak šalje telu „vetar u leđa“ kako bi prevazišlo prepreku. Prilikom spuštanja telo treperi pod udarima adrenalina, ali čim se otkačite sa užeta dolazi do erupcije emocija i osmeh se razvuče preko celog lica.

 

 

U kanjonu Škurde postoji par zahtevnijih vertikala i uglavnom su visine oko 20 metara, ali jedna se posebno ističe. To je predivni prirodni amfiteatar koji je Škurda, kada je obuzmu strahovite moći, kroz vekove bušila i brusila. U momentu početka spuštanja niz 28 metara visoku vertikalu, dno se ne vidi. Do njega, treba se provući i kroz pećinski otvor što pruža nezaboravno iskustvo.

 

 

 

Napunjeni emocijama i osokoljeni nesvakidašnjim prizorima nadalje lako savladavamo kanjonski teren kada nas je prenula neobična muzika. Nailazimo na dva migranta koji su se smestili u šatoru u suvom koritu potoka i u trenucima razbribrige odlučili da malo zasviraju. Njihovo prisustvo kao da nas je trglo i vratilo iz druge dimenzije u ovozemaljski svet. Posebno, jer smo se posle pedesetak metara našli na stazi koja vodi do grada.

Vremena za sumiranje utisaka nije bilo previše, jer već sutra pre zore treba da se prebacimo na drugu lokaciju i upoznamo potpuno drugačiji kanjon.

Nastaviće se…