Planinarsko trčanje

Šta je ostvarenje cilja? Da li osvajanje prvog mesta? Da li da poniziš protivnika svojom superiornošću nad njim?

 

Planinarsko trčanje je prilično mlad sport i može se reći da je još u povoju. Baš zbog toga, vrlo lako se mogu pronaći sve potrebne informacije na internetu. Brojni sajtovi planinarskih i drugih outdoor društava pokrivaju ovu temu, kao i članci nekih medijskih kuća. Ovo nije uopštena priča o lepom i novom sportu, pa vam neću objašnjavati pravila, bodovanja, kontrolne tačke i sl. To možete pronaći i sami. Ono što nećete tako lako naći je autentična, iskrena priča učesnika Treking lige Srbije i šta sve proživljava u toku priprema i u samoj trci. Autor je Novak Ristanović, aktivni takmičar i predsednik PK Starica.

 

Šta je planinarsko trčanje?

 

 

Planinarsko trčanje je sport proistekao iz planinarenja i kod nas je još u začetku. Treking liga Srbije Planinarskog saveza Srbije i Skyrunning nastali su 2015 godine. Staze su od deset (kod malih) do četrdeset kilometara (kod velikih staza) u TLS sa usponima do 1700 metara. Skyrunning u svojih devet disciplina pruža više prostora učesnicima na stazama od pet do pedeset kilometara sa usponima, gde su u nekim disciplinama nagibi staza veći od 33%.

 

 

Svako ko se nekada uspeo na neki planinarski vrh zna koliko je energije potrebno da bi se prepešačila određena staza od deset, petnaest ili dvadeset kilometara. Ako tu kilometražu pomnožimo sa dva, tri ili četiri puta i umesto pešačenja primenimo drugo prevozno sredstvo – trčanje, dobićemo potpuno novi doživljaj planinarenja. Planinarenje u kome svaki minut i svaki sekund na štoperici guraju napred planinskog trkača ka pronalaženju svoje forme i probijanju sopstvenih granica. A granice su nepoznanica sa kojom se upoznajemo tek kada se susretnemo sa njima na stazi, ponekad i nepropisno obeleženoj.

 

 

Tu dolazi do prvog testa psihofizičke izdržljivosti. Najbitnije je vratiti se na mesto gde smo poslednji put videli planinarsku markaciju i odatle potražiti pravo skretanje za nastavak staze, a pritom ne klonuti duhom. Na temperaturama od četrdesetak podeoka Celzijusa to nije ni malo prijatno. Pogotovo ukoliko nam zalihe vode u bidonima padnu ispod crvene linije. Onaj udoban kauč, TV, pivo i kokice od kojih smo pobegli u tom trenutku bi došli kao oaza.

 

 

Međutim, ispod te rečce „NE“ koja dolazi sa našeg levog ramena, setimo se negde iz podsvesti zašto smo tu i šta želimo da ostvarimo. I onda, uz pomoć bombonice za podizanje šećera u organizmu i srpskog inata za podizanje morala nastavljamo dalje. Kako planinarsku stazu karakterišu usponi i spustevi, tako se i u nama javljaju usponi i padovi na samoj trci. I trka nije samo na planini, jer borbena praksa koju ovde steknete se prenosi i na život. Ni život nije ništa drugo do jedna velika borba, jedna velika ultra maratonska trka puna uspona i padova.

 

 

Nije sprint da ga živimo brzo i umremo mladi. Svakim pređenim kilometrom bliži smo cilju, na nama je samo da ga definišemo kako bi nam bio dostupniji. A šta je ostvarenje cilja? Da li osvajanje prvog mesta? Da li da poniziš protivnika svojom superiornošću nad njim? Ne! Analognim upoređivanjem uvek će biti neko bolji od nas i nikada nećemo biti zadovoljni. Tako ćemo uvek stremiti ka višem i utom će nam proći cela trka, ali ona životna.

 

 

Cilj je druženje i da pomognemo drugom takmičaru na stazi kada se za to stvori potreba. Cilj je da u nama ne ostane ni jedna kap znoja niti jedan ne pretrčani korak – što bi se u fudbalskom žargonu reklo „srce na teren“. Cilj je da svi dani pripreme za trku, kada umorni sa posla uđete u sportsku opremu i „odmorite“ do vrha planine, koja se uzdiže iznad vaše palanke, daju rezultat na terenu. Iako posle trke sve boli, osećaj zadovoljstva ne može pokazati ni položaj na tabeli niti diploma.

 

Novak Ristanović,

aktivni učesnik Treking lige Srbije i

predsednik PK Starica