Šar planina

 

To uopšte ne smeta širokoj lepezi flore i faune koja Šaru doživljava kao svoj dom. 1800 biljnih vrsta krasi njena „leđa“, od kojih su mnoge zaštićene kao borovi molike i munike, ali svakako se posebno ističe Natalijina ramonda. Ovaj nežno ljubičasti cvet, koji se najčešće može pronaći na severnim padinama Ljubotena, pored lepote karakteriše i sposobnost da preživi neverovatno stresne i ekstremno teške uslove života, kao i da iz potpuno osušenog stanja ponovo oživi. Nestvarno dobra metafora sudbine srpskog naroda u Prvom svetskom ratu je više nego očigledna.

 

 

Ništa manje nije spektakularna ni fauna. Ovim prostorima vekovima krstare sup, orao, medved, vuk, vidra, divokoza, ali i ris i zmija otrovnica, šargan koji se mogu pronaći retko gde još u Srbiji. Zbog svega navedenog, Šar planina je zasluženo proglašena nacionalnim parkom i to najmlađim u Srbiji. Kada se tome doda jedinstvena kulturna baština u vidu srednjevekovnih utvrđenja, ostataka naseobina, mostova i četrdesetak crkava i manastira koji su pod zaštitom UNESCO, jasno je da se radi o lokalitetu koji ima izuzetnu vrednost. Kao osvedočeni ljubitelj na ovu listu dodajem i nadaleko čuveni šarski sir.

 

 

Znam da ovakvi tekstovi treba da imaju fokus na prirodne lepote, ali teško je ostati imun na politički prizvuk koji provejava kroz svaku priču sa Kosova i Metohije. Veliki svetski moćnici su se svojski potrudili da doživljavamo Kosovo u prošlom vremenu, da steknemo utisak da je to tamo negde daleko i da nam ni slučajno ne pada na pamet da krećemo tamo. Valjda je ta dobra podloga za anesteziju, da nam bude lakše kada nam budu amputirali nogu. Više od toga me pogađa nezainteresovanost sopstvenog naroda i njegovo ignorisanje srpske zajednice i svega nestvarno lepog i bitnog što se tamo nalazi.

 

 

Nošen željom da upoznam Šar planinu i stavom da ništa nije daleko ako se krene na vreme, sačekao sam prvu priliku i oberučke je prihvatio. Akciju su besprekorno organizovali Milutin Ilić i Slavica Ilić iz planinarskog kluba “Kopaonik – Leposavić” koji je obezbedio još nekoliko prekaljenih poznavaoca Šare kako bi sve proteklo u najboljem redu.

 

 

Posle višečasovne vožnje, u pola noći stižemo do motela Bućan i Brezovice, najpoznatijeg turističkog mesta i skijališta sa te strane Šar planine. Par sati odmora koji su bili ispred nas svi smo oberučke prihvatili, jer smo znali da nas čeka ozbiljno naporan vikend.

 

 

Šara ima preko 30 vrhova viših od 2500 metara ispod kojih se nalaze planinski prevoji i bočni grebeni razdvojeni poput pruga hladnim potocima. Gotovo svi vrhovi su pristupačni tokom cele godine i ne zahtevaju velike tehničke, tj. penjačke veštine, ali budite spremni da će tražiti maksimalnu kondicionu žrtvu potrebnu za savladavanje velike visinske razlike i dostizanje prilično udaljenih tačaka.

 

 

Ćud Šare niko ne može da predvidi, te ovde znaju da se promene sva četiri godišnja doba u jednom danu. Ostaje samo da se nadate da će vam dozvoliti da se popnete na njena šiljata leđa bez većih komplikacija. Srećom, tog dana nije “ustala na levu nogu” i dočekalo nas je nasmejano oktobarsko sunce koje je zvalo da mu se pridružimo gore visoko na grebenu. Osokoljeni toplim pozivom, nas 118 je pohitalo da što pre izađemo na greben. Usput nailazimo na promrzle borovnice za koji je zaslužan ovogodišnji sneg koji nas opominje da je ovde i dalje sve moguće i vraća nas u obazriv režim.

 

 

Izlazim na greben i pogled na okolne vrhove koji se kupaju u jutarnjim zracima sunca mi puni dušu. Šara je prostrana i beskrajna u svojim divotama i tišini koju naruši tek poneki huk vetra i kliktaj grabljivice visoko na nebu. Kao na dlanu se vidi makedonska dolina opkoljena maglom i oblacima. Upijam trenutak, posmatram, memorišem slike. Okrećem se oko sebe, tražim i osluškujem poruke prirode. Mogao bih ja tako satima, ali vodiči su pokazali put vrha i morali smo dalje.

 

 

 

Prelazak preko kičme planine nikada nije lak, ali preko nazubljenog grebena Šare je zaista zahtevan poduhvat. Razređeni planinski vazduh, blizina suncu i orkanski udari vetra uzimali su svoj danak, a konstantni usponi i silasci su nas iscedili skroz. Inače, ne volim kada gubim visinu dok se penjem, kao da bacam teško stečene metre i znam da ih moram opet nadoknaditi. Ali, drugačije i ne može ukoliko planirate da u jednom danu zasednete na nekoliko vrhova preko 2500 metara.

 

 

Ređali su se kao na traci Crni kamen 2536mnv, Jezerski vrh 2604mnv, Jezerska čuka 2586 i za nas najbliži vrh Suncu toga dana, Bistra 2640mnv. Taman kad bih pomislio da smo dostigli neku značajnu kotu usledio bi strmoglav spust i još žešći uspon. Svaki put kada bih stigao do vrha, kao u nekoj video igrici, energija bi se pomalo obnavljala pogledom koji zadihanost umiri, perspektivom koju samo ptice i uporni imaju privilegiju da dožive.

 

 

 

Šar planina nisu samo čuke i vrhovi načičkani stenama. Poseduje ona i svoju nežniju, umetničku stranu koju prikazuje u vidu 40-tak glečerskih jezera. Ove lepote, u narodu poznate kao gorske ili šarske oči, nastale su erozijama koje su lednike pretvorile u fotogenična jezera.

 

 

Ta jezera nisu pored parkinga, već usled njihove nepristupačnosti treba dobro potegnuti ukoliko želite da uživate u besprekornom miru i refleksiji oblaka po površini. Kilometarskim tumaranjima po Šari uspeli smo da dosegnemo Štrbačko i Gornje(Konjsko) jezero. Za ostale ćemo morati da sačekamo neku novu avanturu i ponovni dolazak.

 

 

Odlazak na Šaru ne predstavlja samo uživanje u predivnoj planini, to je znak solidarnosti i nedvosmislene podrške našem narodu koji proživljava izuzetno teške trenutke i pri tom odlučno istrajava. Hvala im na tome! Možda to i ne izgleda tako, ali kada doživite srdačno gostoprimstvo i iskru zahvalnosti u oku svakog meštanina, naježi vam se koža i prostruje osećaji koji vas drže jako dugo.

Svaka planina je jedinstvena i mami na svoj način, ali zov Šar planine odjekuje preko celog Kosova polja. Šarenolika razglednica satkana od gustih šuma, bistrih reka, oštrih vrhova i poslednjih ognjišta našeg namučenog naroda poslata je na vašu adresu.

Puno pozdrava sa Šar planine!