Senokos i Rosomač

 

 

Stara planina je prava riznica prirodnih bogatstava i prepuna je lepota koje se upijaju svim čulima. Međutim, njeno prostranstvo je nepregledno i u visinama i daljinama, a njene lepote su baš one koje se duboko urezuju i pamte ceo život, pa su potrebni meseci za upoznavanje i dostizanje skrajnutih bisera.

 

 

Ko se jednom napoji njenih opojnih nektara, sigurno se vraća po još neku dozu. Zato sam odlučio da svaki odlazak bude usmeren na jedan mali deo kome ću se bespogovorno predati i pretvoriti ga u sitne delove koji će naći pravo mesto u velikom mozaiku Stare planine. Ovog puta sam želeo da to budu prelepi vodopadi koji se nalaze u atarima sela Senokos i Rosomač.

 

 

Do Senokosa iz Beograda stižemo preko Pirota, Rsovca i Slavinje. Prolazimo kroz Senokos i odmah potom ostavljamo kola na jednom proširenju. Odatle krećemo kolskim putem kroz dolinu Vodeničke reke. Ceo vikend smo planirali da se bavimo planinarskim hedonizmom, što u prevodu znači da akcije nisu preterano duge ni zahtevne, pa se u jednom laganom ritmu može obići sve uz upijanje svakog interesantnog kutka. Naravno, fotkanje istih se podrazumeva.

 

 

 

Svako malo silazimo do Vodeničke reke prepuštajući se čarima Stare planine, a njih ima na pretek.

 

 

Postepeno „planina skuplja svoja ramena” i dolina postaje sve uža, a u vazduhu lebdi iščekivanje susreta sa vodopadima. Pre njih prolazimo pored zanimljive formacije naslaganih stena.

 

Foto: Dejan Ristov

Ubrzo nailazimo na stenu obeleženu strelicom koja nas usmerava i silazimo sa staze. Huk vode koja para vazduh je bio toliko jak da smo znali da smo stigli i pre nego što smo videli strelicu. Vodopad Skok je brojkama daleko ispod velike većine grandioznih vodopada Stare planine koji se šepure epitetima najveći, najviši i slično.

 

Foto: Dejan Ristov

Ali je to bez sumnje predivan vodopad u još predivnijem okruženju. Ono što njega izdvaja od ostalih vodopada je da usled specifičnog oblika stena i potkapine može, uz malo spretnosti, da se prođe „iza leđa“ što pruža zaista specifičan osećaj.

 

 

Ne gubi na lepoti promenom godišnjih doba, a kako izgleda u čvrstom agregatnom stanju možete videti na slikama drugara planinara Jovice.

 

Foto: Jovica Kostić

Kako bi stigli do drugog vodopada morali smo se vratiti na stazu i nastaviti uzbrdo. Pošto nema nikakve oznake primenili smo drevnu taktiku čuljenja i gde god bi se čuo jači huk silazili smo do reke. Par puta smo promašili vodopad, ali nismo reku, pa smo zato otkrili fantastične ćoškove Vodeničke reke na koje ljudska noga verovatno nije davno kročila.

 

 

Oboreno stablo na stazi nas je usporilo, te smo čuli huk u daljini i izuzetno strmom nizbrdicom krenuli da nađemo drugi vodopad. Stižemo do Dvojnog vodopada i zatičemo ga fantastičnom izdanju. Tokom sušnih perioda godine, nivo vode toliko opadne da jedan krak skroz nestane. Mi smo bili u prolećnom obilasku posle obilnijih padavina tako da je imao priliku da se pokaže u punom sjaju što smo mi znali da cenimo i proslavimo.

 

 

 

Posle predaha, uživanja i fotografisanja nastavljamo dalje tako što se penjemo na vodopad sa njegove leve strane i prateći tok Vodeničke reke vrlo brzo stižemo do Ivkovog vira. Ovaj staroplaninski lepotan ima dve kaskade, vir u kojem je moguće kupanje ako vam ne smeta ledena voda i pregršt mesta za poziranje.

 

 

 

U vreme kad smo bili nismo znali za četvrti vodopad u nizu, tako da smo posetu Vodotoku nenamerno ostavili za neko naredno druženje sa Senokosom.

Drugi dan – drugi plan. Parkiramo u selu Rosomač i krećemo sa razgledanjem. Selo je zadržalo autentičan staroplaninski izgled i arhitekturu, ali, na žalost ne i stanovništvo. Baš zato je susret sa meštanima uvek živopisan i vredan.

 

Foto: Dejan Ristov

Pitoreskno selo koje je naziv najverovatnije dobilo po biljci Rusomači (Devojačka trava) se može podičiti lepom crkvom Svete Petke i kućom u kojoj je rođen prvi srpski dirigent, Vojislav Ilić.

Kolskim putem stižemo do stare vodenice i tu prelazimo reku. Vrlo brzo se zalazi u šumu i nailazi na račvanje dva puta. Treba krenuti levo, dole ka reci gde počinje prava džungla. Na stazi su oborena drva i ogromna količina višegodišnjeg opalog lišća.

 

 

Reka vrluda, poskakuje sa kamena na kamen, sve vrvi od života. Prosto čovek ne zna gde pre da gleda, jer je priroda u prolećnom izdanju i mami uzdahe na svakom koraku.

 

 

Foto: Dejan Ristov

U očaravajućem ambijentu stižemo do mesta gde se sastaju Šurljina bara i Zanoška reka. Odavde postoje dve opcije, a prva je koritom kroz prilično teško prohodan kanjon i preko stotine palih debala. Mi smo se odlučili za drugu opciju, da priđemo vodapadu iza leđa. Prelazimo reku i penjemo se sve do napuštene kuće koja danas služi isključivo kao orijentir za zamlate poput nas. Od kuće držimo levo i stižemo. Ne vidimo ga, ali ga čujemo. Odjednom je vazduh postao vlažniji i hladniji, a 50 nijansi zelene su ukazivale da ćemo ga ugledati svaki čas.

 

Foto: Dejan Ristov

Ispred nas se pojavljuje 15-ak metara visoki Rosomački skok. Nalazi se na 6km od Rosomača, na 1290 mnv opkoljen gustom vegetacijom.

 

 

Ovo remek delo prirode je jedan od najmanje posećenih vodopada na Staroj planini, ali to uopšte nije bila prepreka da sretnemo veselu ekipu iz PD „Vidlič“. Povratak je istim putem.

Kada ste već u ovom kraju možete posetiti Slavinjsko grlo i crkvu Svetih Petra i Pavla, jer se prolazi pored oba lokaliteta. O njima sam već pisao ranije, više informacija možete pronaći OVDE.

Na povratku kući dok se još nisu utisci ni slegli, već se vrzmalo pitanje po glavi: „Koji je sledeći deo Stare?“