Sokolske planine sa klincima planincima

 

Jagoda Noveski, kao odveć iskusan planinar, odlučila je da svoju ljubav prema prirodi, ali i znanje i vreme podeli sa onima kojima je to neophodno – sa decom. Današnja deca uglavnom žive sa prezauzetim roditeljima zatočena među četiri zida. Nedostatak drugara i igara napolju kompezuju igrice i televizor. Da ne zalazim sada kakve sve to deformitete i probleme prouzrokuje, o tome sam već pisao OVDE i OVDE, ali ono što je sigurno da deca pate od nedostatka prirode. Zato što Jagoda pogađa tačno gde treba, tamo gde smo kao društvo najranjiviji, njen trud pre svega treba posmatrati kao investiciju u budućnost dece. Samo da naglasim, ovo nema veze sa bilo kakavim sloganima, ovde se zaista brine o deci. 😉

 

 

Krenuli smo na Rožanj, na najviši vrh Sokolskih planina koje pripadaju vencu Podrinjskih planina. Međutim nismo planirali standardnu rutu koju većina koristi, već jednu znatno interesantniju i zahtevniju. Iskreno, prilično sam se zabrinuo kada sam čuo da je plan da se pređe 15-16km i 750-800m visinske razlike. Mislio sam da većina klinaca to neće moći da savlada, ali kada sam video kako oni trče po planini shvatio sam da oni mogu mnogo, mnogo više nego što mi, stariji mislimo.

 

 

Odmah po polasku na akciju, zašli smo u kanjon Kozlovac. U živopisnom kanjonu bujala je vegetacija, a obilne kiše, koje nas bombarduju skoro svaki dan ovog proleća, darivale su snagu potocima i vodopadima, te smo imali priliku da uživamo u njegovom najboljem izdanju.

 

 

 

Kao i u većini kanjona, pa i u kanjonu Kozlovac, treba biti obraziv, odmeriti svaki korak, pronaći siguran oslonac ili kamen i preći reku na najbezbednijem mestu. To su mesta gde smo pomagali Klincima planincima, više iz razloga da opravdamo naš dolazak nego što im je pomoć zaista bila potrebna. 😊

 

 

Malo kroz šumu, malo kroz kanjon, pa preko pitomih zelenih obronaka stižemo do vrha Rožanj (973mnv). Rožanj daje prelepu perspektivu, pre svega Medvednika i Bobije, ali i pogled seže i preko celog plodnog i brdovitog valjevskog kraja.

 

 

Na putu do vrha klinci nisu prepušteni sami sebi, već Jagoda odlično dozira red igre, te red edukacije. Naravno da im je potrebno da se istrče i izigraju, ali odlično prihvataju i pauze u kojima Jagoda nesebično deli svoja znanja vezana za pečurke i šumsko bilje. Ovoga putu bili smo nagrađeni lekcijom o pečurkama koje se zovu Šumsko pile i Puhača, koju smo čak i konzumirali na licu mesta. Srećom da je Jagoda pogodila da je u pitanju Puhača inače ne bih sve ovo ni pisao. 😉 Šalu na stranu, ona je zaista odličan poznavalac i deca mogu mnogo da nauče od nje.

 

 

Nedaleko od vrha se nalazi i veoma interesantan manastir Svetog Vasilija Ostroškog. Na njegovom mestu je stajala drvena crkva sagrađena polovinom 20. veka, da bi pre 30-ak godina bila obnovljena i izgrađena u ruskom stilu, a status ženskog manastira dobija 2010. godine. Zanimljiv je i podatak da je naziv dobio po čuvenom crnogorskom imenjaku, jer se nalaze na identičnoj nadmorskoj visini.

 

 

Na silasku sa vrha do autobusa svraćamo u u jedinstveno etno selo „Sokolske kolibe“ čiji je idejni tvorac Igor Rabat. Igor je kroz živopisno etno selo objedinio svoje velike pasije prema životinjama i rodnom kraju. Potreban je zaista veliki trud, elan, ali svakako i ljubav za vođenje i finansiranje malog životinjskog carstva koje se nalazi na padinama Sokolskih planina.

 

 

Kao retko gde još u Srbiji, ovde se mogu sresti autohtone balkanske životinjske vrste kojima preti nestanak, jer njihovi prinosi nisu ni blizu ovih modernih i hibridnih sorti. Ovo životinjsko utočište je dobilo naziv Arka, simobolično po Nojevoj barci. Tako da ukoliko se odlučite za posetu ovom nesvakidašnjem biseru domaćeg turizma imaćete priliku da se upoznate sa domaćim brdskim konjima kojima istorijski posmatrano itekako dugujemo, jer su vukli topove u Prvom svetskom ratu, krave buše, karakačanske ovce (najbliži srodnik muflona), balkanske magarce, vitoroga pramenka, pse tornjake, morke, pauna…

 

 

Zaista je neverovatna iskrena radost koja je isijavala sa dečijih lica u susretu sa životinjama. Toliko su bili zaokupljeni da ih je Jagoda jedva sklupila kako bi se izvela animacija koju je pripremila. Svaki put su to neke drugačije aktivnosti koje pobuđuju kreativnost kod dece, bruse njihove vijuge i razvijaju spretnost i motoriku.

 

 

 

Ako se neko uopšte i pita da je ovo reklama, odgovor je gromoglasno DA, jer ljude i organizacije koje pominjem u tekstu ulažu puno energije za opšte dobro svih nas. Izmestite decu iz zone komfora, pomerite ih od ekrana, pošaljite ih u prirodu i uživajte u njihovoj transformaciji koja će nesumljivo da usledi.