Šošina Vunija/Bratkovački dol

 

Slobodanu Bobanu Iliću je, usled bolesti, pesak iz sata cureo brže nego drugima. Kada je postao svestan toga, sticajem okolnosti naišao je na moj blog i to mu je podstaklo ideju koju je živeo do kraja života. Njegov cilj je bio da ne samo poseti sve vodopade Srbije, već i da ih dokumentuje, fotografiše, kategoriše i objavi kao knjigu koju bi ostavio u amanet budućim prirodnjacima i istraživačima. Sa ludačkim elanom i željom je planirao i organizovao akcije koje su često bile istraživačkog karaktera i zahtevale enormnu dozu upornosti i nepokolebljivosti. Za Bobana nije bilo lošeg vremena, niti kiše ni hladnoće, a u njegovim planovima nisu postojali pojmovi “Daleko je” ili “Mrzim me”. Takav stav je bio neizostavan ukoliko je želeo da stigne u svako ćoše Srbije gde se krije neki vodopad. A itekako je želeo. Samo prošle godine je upriličio 51 vikend akciju! Njegov odnos i ljubav prema prirodi je nešto što se retko pronalazi i to su prepoznavali svi koji su ga sretali po vrletima i bespućima Srbije.

 

 

Prateći svoje strasti smo se i upoznali u kanjonu Dubrašnice, a kasnije su nam se zbog ljubavi prema vodopadima putevi iznova i iznova ukrštali. Tako je bilo i krajem maja kada smo krenuli na Staru planinu u zagrljaj manje posećenim vodopadima dojkinačkog kraja.

 

Srpska planinarska kultura je na prilično niskom nivou i veliki broj planina i staza na njima je neobeležen, a imam utisak da Stara planina prednjači u tome. Znao je to i Boban. Želeo je da joj se oduži za sve trenutke koje mu je podarila i momente kada je srce “preskakalo”. Često je bilo jako teško pretočiti ih u reči, pa onda dela dolaze više do izražaja. Zbog toga mu nije bilo teško da o svom trošku izrađuje table i putokaze. Nažalost, samo malobrojne su i dalje na svome mestu dok je većina njih polomljena i bačena u obližnje žbunje.

 

 

Prvog dana smo krenuli da pratimo tok Jelovičke reke i njene pritoke. Od mesta Vrelo, gde se nalazi i tirkizno Jelovičko vrelo, pratimo desni put koji je u prilično lošem stanju. Posle dvadesetak minuta pažljive vožnje kroz selo i šumu stižemo do mosta koji je važan orijentir i nedelako od njega parkiramo auto. Odatle, inače, kreće staza do Koprenskog vodopada čuvenim smerom preko Dabidžinog potoka. Iako je Koprenski vodopad monumentalan i mi smo se ceo dan kretali ka Koprenskom platou, za taj dan smo imali druge ideje. Naš cilj je bila Šošina Vunija, pritoka Jelovice. Vunija je lokalni izraz koji znači levak, a ta metofora je obećavala pregršt predivnih vodenih kreacija.

 

 

Stara planina je već sama po sebi dovoljno inspirativna i raskošna, a posebno kada se zađe na staze kojima se ređe ide. Tamo gde se retko pojavljuju ljudi, tragove ostavljaju uglavnom životinje. Pa smo tako i naišli na trag mečke koja najčešće obitava u predelu oko Širokih luka, a gostoljubiva Stara nas je počastila susretima sa konjima, jelenom, srndaćem i vidrom.

 

 

Manje posećeni delovi Stare planine obavezno znače da nabujala vegetacija pravi ambijent džungle. Na takvim terenima je potrebna koncentracija i orijentacija, jer je šansa da se zaluta velika. Takođe, treba pronaći oborena stabla, specifične stene ili sastavke reka kao važne orijentire koji će obezbediti siguran povratak. Jednom prilikom smo probali da bacamo mrvice hleba i jedva smo se vratili. 😊

Probijali smo se po teškom terenu znajući da će se uložen trud višestruko vratiti. Baš tako je i bilo. Raznorazna vegetacija je osetila toplo prolećno sunce, pa je mlado lišće osvajalo okolinu. Posebno se osećao dominantni miris sremuša. Kako smo znali da mu je nadimak medveđi beli luk, svi smo se nadali da ga mečka neće poželeti dok smo mi tu.

 

 

Nije prošlo mnogo vremena, a Šošina Vunija je već počela da se prikazuje u najlepšem izdanju. Slapovi, vodopadi, brzaci, samo su se nizali i svaki od njih je tražio posebnu pažnju. Jedinstveni i prelepi u svojoj nesputanoj slobodi padaju sa stena, preko debala i uz milozvučni huk završavaju u virovima. Svaki je priča za sebe i koliko god vremena se provede pored njih malo je.

 

 

Korak za korakom pored nestvarno lepih prirodnjačkih minijatura staza nas je vodila sve više iz šume, ka otvorenom prostoru i bliže Koprenskom platou. Kako smo bili solidno visoko, počeli smo da nailazimo na ostatke snežnog pokrivača koji u kombinaciji sa jakim majskim suncem i hukom sveže otopljenog snega pravio fantastični ambijent. Nismo se peli na Kopren, valjalo je stići do kola neobeleženim stazama pre mraka.

 

 

Nedelja je bila rezervisana za Arbinje i istraživačku akciju do malo poznatnog Jarišorskog vodopada. On se nalazi u nivou Jarišorskog dola o kome sam već pisao OVDE, ali sa dojkinačke strane planine. Divlje Arbinje se oporavljalo posle zime. Vegetacija je bila u naletu, a životinje u pokretu, kako na nebu tako i na zemlji.

 

 

Osećao se slatki ukus života koji je jedva čekao da popusti minus i da grane sunce. Kako to obično biva u prirodi, kada se jedan život završi, drugi počne. Tako je bilo i sa Jarišorskim vodopadom. Bez obzira što je sve oko njega bujalo, on je bio izmaku snage kada smo stigli do njega. On je inače periodični vodopad i aktivan je svega par nedelja godišnje kada mu snagu daju otopljeni snegovi. Nažalost, mi smo zakasnili. Kako bi spasili dan, odlučili smo se za proverenu varijantu i šetnju pored Dojkinačke reke. Jedna od najlepših rečnih dolina u Srbiji uvek ima neko novo iznenađenje i sa nestrpljenjem iščekujem svaki novi odlazak.

 

 

Tog dana smo skrenuli sa glavnog puta i istražili novi predeo. Stotinak metara posle čuvene JNA petokrake, odlučili smo da pratimo pritoku, skrenuli na desni put i zašli u magični Bratkovački dol. Posle četiri mostića, nailazimo na sastavak dva potoka. Tu treba držati opet desnu stranu i vrlo brzo se stiže do prvog vodopada. Čaroliju je dodatno ulepšao srndać koji se čudio što nas uopšte vidi na njegovoj teritoriji.

 

 

Predivni vodopad je padao preko dve kaskade i pravio vodenu zavesu lepšu od bilo kakve čipke. Nisam ni stigao da se opasuljim od oduševljenja kada sam primetio da su Bobanu zacaklile oči. Odmah sam znao da se tu negde krije još par vodopada.

 

 

Bobana, iako je bio u poznijim godinama, nije bilo lako pratiti. U šumi se još nekako i moglo, ali po stenama, kad namiriše da je vodopad tu negde blizu, pretvarao bi se u pravu divokozu, pa je malo ko mogao da stigne. Imao sam utisak da baš toliko sumanuto i  motivisano grabi ka vodopadima, koji predstavljaju metaforu izvora života, jer se njegov prebrzio gasio.

Munjevito se uzverao uz stenu i sa nje me zvao pogledom koji kao da je govorio:“Hajde! Šta čekaš?“. Vrlo brzo smo stigli do dva veća vodopada i nekoliko slapova.

 

 

On je vodopade zvao lepotani i sa posebnim divljenjem uživao u njihovom postojanju. Zadovoljni što smo spasili dan i ponovo se prekrili magičnom prašinom Stare planine, polako se kroz Arbinje vraćamo do Dojkinaca. Naravno, uz hiljaditu posetu Tupavici.

 

 

 

Bobanov odlazak je ostavio ogromnu prazninu svima nama koji smo ga poznavali. Jedino me malo teši misao da je već počeo sa istraživanjima nekih novih, rajskih vodopada. Ako je tačna misao da čovek postoji dok živi sećanje na njega, dragi moj Bobane bićeš još dugo sa nama. Počivaj u miru, kralju vodopada!