Stara planina – Jarišorski dol

objavljen u: Prirodopisi | 0

U našoj bazi, u Temskoj, dočekuje nas vedro i sunčano jutro. Svi smo pod ustiskom jučerašnjih prizora i sa nestrpljenjem iščekujemo čime će nas Stara planina počastiti u današnjoj avanturi. Smeštaj smo našli kod Minje i Miće Nikolić, velikih ljubitelja prirode i boraca protiv mini hidroelektrana. Svakako je da smo imali dosta zajedničkih tema, a uz staroplaninske specijalitete ti razgovori su znali da potraju tih dana i do kasno u noć. 😊

Njihov dom je topla preporuka za sve kojima luksuz nije priroritet, već uživaju da provode vreme u autentičnom okruženju sa kvalitetnim ljudima veselih životnih priča. Ukoliko ste se pronašli u ovim rečima, gospođu Minju možete pozvati na 064/3717019.

Koordinate: 43.3395, 22.6797
Rastojanje od BG: 340km
Težina: 3 – TAMAN MERKA
Način realizacije: SOLO
Oprema: CIPELE, RANAC

 

Kao i juče, probijamo se kroz uzan kanjon i stižemo do Toplog dola. Malo pitoreskno selo se profilisalo kao centar Srpskog Kolorada. Ovaj naziv je verovatno dobio zbog neobično jarke crvene boje i specifičnih oblika stenovitih gromada koje formiraju prelepe kanjone. Topli do i okolina gotovo da nemaju obeleženih staza ni smeštaja, nema kafane, a i prodavnica ne radi svaki dan. Ali, zato ima nestvarnu i još uvek do kraja neistraženu prirodu, na desetine ili stotine potoka i vodopada, a o mirisima planinskog raznobojnog bilja da i ne govorim. Imaju Toplodolci i specifičan karakter i izuzetnu ljubav prema rodnoj grudi.

 

Foto: Dejan Ristov

 

Zbog toga su ovde nekoliko puta investitori mini hidroelektrana „udarili u tvrdo“, te je Topli do postao jedan od glavnih simbola otpora nakardnim i neekološkim idejama. Ne mogu da se oduprem utisku i ne primetim neodoljivu sličnost ove priče o osvajačima i malom tvrdoglavom selu sa stripom Asteriks koji sam čitao kao mali. Naravno da nisam tada slutio da ću uopšte i stići do malog Galskog sela, a još manje da neprijatelji neće biti neke tamo strane legije, već pohlepnici među nama.

Sve to su prepoznali mnogobrojni ljubitelji prirode, pa svakog vikenda se beleži navala i po nekoliko puta veća od broja stanovnika. Njih je trenutno dvadesetak. Da, malo ih je, ali su složni i u ideji da ožive selo – obnavlja se vodovod, renoviraju se stare zgrade, ali i crkva, prave se novi smeštajni kapaciteti, pa su čak počeli da postavljaju putokaze i obeležavaju staze prema inicijativi Miljana Stojanovića, predsednika mesne zajednice.

 

 

Mi smo se uputili u Jarišorski dol, koji je bio u planu za obeležavanje tog popodneva, tako da i danas nastavljamo po neobeleženim stazama. Ruku na srce, Jarišorski dol je znatno bliži, bezbedniji i pristupačniji od Vurnje koju smo pohodili prethodni dan. Ali, ništa od toga mu ne smeta da bude neverovatno atraktivan.

 

 

Pored Jarišorskog dola prolaze svi koji idu do Čunguljskog, Kurtolskog ili Krmoljskog vodopada ne znajući šta propuštaju. Iako se retko posećuje, mi smo bili odlučni u nameri da taj dan ne završimo tako. Posle nekih pet, šest kilometara od Toplog dola zavijamo oštro na desno, na vegetacijom zarastao kolski put koji je služio za izvlačenje drva. Nošeni osećajem zadovoljstva što je put kojim se devastirala šuma zarastao i neprohodan, vrlo brzo stižemo do Jarišorskog potoka. Od ovog trenutka nema više ni staze ni uraslog kolskog puta. Jedini orijentir je bistra staroplaninska voda koju pratimo uzvodno, jer znamo da vodopad mora biti na reci. 😊

 

 

Ambijent je ponovo bajkovit, onakav kakav samo Stara planina zna da priredi. Stoletna bukova šuma zaklanja ceo dol od spoljašnjeg sveta obezbeđujući neophodan spokoj biljnom i životinjskom svetu. Reski miris divlje oaze dominira vazduhom. To posebno prija pticama, koje se gorde i dozivaju, pa od njihove pesme se ori ceo dol.

 

 

 

Prilično brzo stižemo do Grujinog skoka koji je dobio ime po istoimenom obližnjem vrhu. Ovaj 15-ak metara visoki vodopad se nalazi u srcu šume, na retkom mestu gde se probija svetlost. Kao da svojim reflektorom Sunce želi da napravi pozornicu i dodatno istakne njegove atribute i dobro uigran performans.

 

 

Kombinacija crvenog kamenja, stena obraslih paperjastom zelenom mahovinom i huk vode nabildovane otopljenim snegovima stvaraju prizor koji mami uzdahe i ne dozvoljava nam da ga napustimo lako.

 

 

Posle uživanja u predstavi i naklona prelepom vodopadu, penjemo se po stenama, obilazimo ga sa desne strane iščekujući gornju kaskadu u gro planu. Sigurno Grujin skok ne bi bio ni upola toliko lep bez gornje kaskade koja ga nadopunjuje taman kako treba.

 

 

Nastavljamo dalje, pravimo svoju stazu, pratimo reku, preskačemo sa kamena na kamen pokušavajući da što duže ostanemo suvi. Atmosfera ne jenjava, kao ni lepote u kojima se nalazimo.

 

 

Odavde kreće nešto mirniji teren, ali i dalje magičan. Niko ne pominje, ali u vazduhu se moglo osetiti da svi samo čekamo da se iza neke stene pojave šumske vile i patuljci. I niko se ne bi iznenadio, već bi samo klimnuli glavom i rekli vodite nas što dalje i što dublje u beskraj šume. 😊 Umesto njih, poslali su svoje predstavnike, pa smo naletali na standardnu šumsku postavku.

 

 

Kako je teren mirniji, možemo više da se fokusiramo na okolinu. Ovaj deo je poznat po gljivama i verujem da ih u jesen ima u izobilju kao na festivalu, a mi smo uspeli da uhvatimo samo blagu naznaku toga.

 

 

 

Posle dva kilometra stižemo do Komin ili Zelenog vodopada. Nalazi se se u potpuno prašumskom okruženju, opkoljen gustom vegetacijom dok oko njega buja život u svojoj nesputanoj formi. Nema mnogo ovakvih mesta u Srbiji gde se čovekovi prsti nisu umešali, već priroda sama diriguje.

 

 

Izgleda kao prelepa lokacija sa nekih egzotičnih destinacija spremna za turističke brošure, ali nije, naš je. Vodopad je naravno beo, ali oko njega sve je zeleno, pa čak i stena sa koje se preliva desetak metara visoki Zeleni vodopad. Stena godinama obrasla mahovinom, srasla je sa vodopadom i zajedno kao tandem prave fascinantnu sliku.

 

 

 

Avantura se može nastaviti i dalje, ali mi smo bili očarani svakim kamenom i slapom, i potrošili previše vremena na uživanje i fotografisanje, pa smo istim putem krenuli ka Toplom dolu. Danak je uzeo umor od jučerašnje posete Vurnji i otkrivanje novog vodopada, a više o tome možete pročitati OVDE. Jarišorski dol je jedan od retkih koji ne presušuju tokom cele godine i posebno je dobro posetiti ga preko leta kada sunce upeče i kada je velika žega, te u njemu pronaći preko potrebno osveženje.

 

 

U povratku svi vrtimo slike u glavi koje se menjaju brže nego svetla na autoputu, neverujući šta smo sve videli i doživeli u samo par dana. Ali, Stara je takva, koliko god nam se otvorila i prikazala, toliko pre znamo da ima još mnogo skrivenih aduta koji samo čekaju neku novu posetu. Magična planino, vidimo se uskoro opet!

 

 

Zaprati Nenad Nesic:

Poslednji članci od

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *