Ugrožene životinje Srbije – ptice

Pored toga što generalno ne vodimo računa o živom svetu oko nas, primetio sam da postoji još jedan posebno interesantan nivo problema. Na pojedine životinjske vrste gledamo sa nipodaštavanjem, tj. sa „visine“, kao da nisu ni vredne postojanja. To se posebno odnosi na prostije organizme. Smatram da pomisao da nečiji život manje vredi je koren skoro svakog zla na svetu. Ljubomorno čuvajući svoju zonu komfora, spremni smo krvlju da je branimo. Tuđom, naravno. Jer mi smo vlasnici zemljišta, reke, jezera i ništa ne sme da ugrozi idealnu sliku koju smo kreirali. Bez problema ćemo ubiti zmiju, jer se drznula da kroči u „naše“ dvorište. Pa, zašto ne bi potrovali i krtice koje nam prave rupe u dvorištu? A i one ptice, za kojima samo moramo da čistimo perje i izmet. Imam utisak da bih mogao do sutra da nabrajam primećene izopačene stavove.

 

 

Pokušavajući da „civilizovano i napredno“ rešimo probleme trujemo zemljište, stoku, vodu… Koliko smo samo ptica pobili sejući otrove gde stignemo? Ali nije ni važno, to su samo neke životinje od kojih nema koristi. Kada će se čovek dozvati pameti i prihvatiti da je i on deo prirode, a ne iznad nje? Kada će prihvatiti da ni sa čim nije zaslužio pravo da je uništava? I možda osnovno pitanje, šta treba da se desi da shvatimo da smo svi deo izuzetno kompleksnog lanca u kome svako biće ima svoju nezamenljivu ulogu? Da, tako je! Bez obzira što svi koji sebe nazivamo razvijenim bićima nismo u stanju da tu informaciju do kraja obradimo, shvatimo, a naročito, primenimo.

Nošeni ovakvim iskrivljenim sistemom vrednosti uz okolnosti na koje sam ukazao u prošlom tekstu (pročitajte OVDE) doveli smo veliki broj ptica do ivice istrebljenja na našim prostorima. Da stvar bude još grđa, to su ptice koje ne ugrožavaju živote ljudi, već je njihovo uništavanje plod neznanja, obesti i samoživosti.

 

Orao krstaš

Svakako je najalarmantnija situacija sa orlom krstašem. Kao simbol snage i gracioznosti, ova moćna ptica je uzeta za simbol Srbije i stavljena na grb.

„Srbi doživljavaju hrast kao svetinju. Posebno vole stogodišnje hrastove koji su imali i religijski značaj, te su ih obeležavali krstom. Kako ovi orlovi vole velike i dominantne hrastove i na njima su se gnezdili, narod je ovu pticu prozvao krstašem.“

 

 

Velika droplja

 

 

Velika droplja je još jedna u nizu visoko ugroženih vrsta ptica u Srbiji. Reč je najtežoj ptici letačici na svetu. Dugačke su oko jednog metra, sa rasponom krila od 2 do 2,5 metra i najčešćom težinom oko 15-tak kg, mada je najteži primerak iznosio 21kg. Naseljava evro-azijske predele, a u Srbiji se jedino može još naći na severu Banata, u rezervatu Pašnjaci velike droplje u kojem trenutno obitava oko 30 jedinki. Usled nezakonitog lova, nekontrolisane i obimne upotrebe pesticida, komercijalizacije prirodnog staništa i mnogih drugih faktora, velika droplja je dovedena na rub egzistencije. Na svetskom nivou ovaj problem je primećen i formirano je udruženje koji ima za cilj da usmeri sredstva i aktivnosti u pravcu očuvanja ove vrste. Naravno da Srbija nije član ovog udruženja, jer mi nemamo nikakav problem sa velikom dropljom. Štaviše, uspešno smanjujemo njenu populaciju. Naravno da sam sarkastičan, jer mi je teško da prihvatim očito odsustvo svesti o postojanju još nekog osim nas samih na ovoj planeti. Uz donacije i brigu malobrojnih svakodnevno se vrši nadgledanje, istraživanje, unapređenje uslova, mada ima još dosta segmenata kojima su potrebne korenite promene. Ljudi su doveli ovo divno stvorenje do istrebljenja, sad je red i da se malo iskupe i pomognu.

 

Beloglavi sup

 

Foto: Vladimir Rajković

Da ne bude da je baš sve crno, pobrinula se uspešna priča o spašavanju beloglavog supa. Trovanjem i puškama smo sveli koloniju supova na sedam jedinki. Posebno su nejasni naši potezi ako se zna da ova ptica nije grabljivica, već lešinar. Njena uloga je potpuno suprotna od ljudske, ona čisti prirodu i održava je. Možda nam je zato i bila strana. 😉
A onda sinhronizovanim delovanjem rendžera, biologa, orintologa i naravno, više izvora finansiranja, sproveden je niz aktivnosti koje su imale za cilj samo jedno – sačuvati i oporaviti koloniju beloglavog supa u Srbiji. Nakon višegodišnjih napora, rezultati su zaista za primer. Ne samo da je sačuvana kolonija na Uvcu, već se potpuno obnovila i sada broji oko 500 jedinki. I ne samo to, već u Srbiji postoje još dve kolonije, u kanjonu Mileševke i kanjonu Trešnjice i deluje kao da su crni dani prošlost. Koji se splet srećnih okolnosti dogodio sa beloglavim supom ne znam, ali zaista predstavlja svetli primer koji treba slediti i sa drugim ugroženim vrstama.

 

Crni lešinar

 

 

Jedna malo drugačija priča stiže isto iz kanjona Uvac. Pre par godina je ponovo primećen crni orao, lešinar ili strvinar kako ga već sve zovu, prvi put nakon što je nestao pre više decenija sa naših prostora. Retka i snažna ptica, ali pre svega dominantna izaziva ogromnu pažnju meštana, fotografa, biologa… Ali posebnu pozornost izaziva kod beloglavih supova. Kako i ne bi kad je prvi u lancu ishrane i momentalno zauzima komandujuću poziciju. Nije ovde samo reč o naučnoj ili turističkoj atrakciji, već o nepobitno važnoj karici u lancu ishrane. Svojim snažnim kljunom je u stanju da probije kožu uginule životinje i tako „otvori put“ ostalim lešinarima. Do sada je ishrana supova i kanja u mnogome zavisila od rendžera koji moraju da raspore uginule životinje kako bi se lešinari hranili. Da li će se zadržati u Srbiji ili će nas opet napustiti, vreme će pokazati.

Na žalost ovo nije konačna lista. Već danas su ugrožene, a sutra mogu da postoje samo u knjigama i stepski soko, veliki tetreb, orao zmijar, mišar, fazan, prepelica, suri orao, kobac, čaplje, ušare i mnogi drugi stanovnici naših šuma, livada i planina. Za tako nešto dovoljno je samo da njihove elementarne potrebe izjednačimo sa našim luksuzom. Ali neka Nada, orlić sa početka teksta, donese neku novu energiju i pozove na razumno ponašanje i život u saradnji sa prirodom.