Zašto je neophodno povezati decu sa prirodom?

objavljen u: Povezani tekstovi | 3

 

Priroda detinjstva se značajno promenila. Nema više prirode u detinjstvu. Vreme odrastanja, igre i zabave se preselilo u zatvoreni prostor, uzimajući mentalni i fizički danak deci. Negativan uticaj smanjenog boravka napolju duplirao je stopu gojaznosti kod dece, a primetno je i rapidno smanjenje koncentracije, kreativnosti i socijalnih veština što dodatno plaćamo stotinama hiljada, pa i milionima evra za raznorazne medicinske tretmane.

Još u ranim 1980-tim, Edvard O. Vilson, biolog sa univerziteta Harvard je razvio teoriju koja se zove biofilija. Kroz niz naučnih metoda i istraživanja autor dolazi do na izgled jednostavne hipoteze:

 

Biofilija sugeriše da ljudi poseduju duboko usađenu tendenciju da traže veze sa prirodom i drugim oblicima života.

 

 

Na žalost, mnogi roditelji u 21. veku neće ni razmišljati o ovoj teoriji, jer vide velike prednosti u tome što njihovo dete sedi na kauču ispred ekrana umesto da se igra napolju. Neku vrstu alibija za ovakvu odluku možemo naći u tome da su roditelji „isceđeni“ dugim i napornim radnim vremenom, nivo bezbednosti se smanjio i mnogi žive u gradovima, okruženi velikom količinom betona, te neće da dozvole „da im ulica vaspitava dete“. Međutim, to je dovelo do tog nivoa da većina dece neće bez televizora ili tableta da obavlja ni osnovne fiziološke i/ili životne funkcije.

Štaviše, problemi izazvani nezdravim načinom života su eskalirali do te mere da postoji naučni i medicinski termin ili grubo govoreći dijagnoza- Poremećaj nedostatka prirode (Nature Deficit Disorder).

 

 

Richard Louve, američki pisac i novinar, je tvorac ovog termina, a ujedno je i pokretač programa za ponovno spajanje dece sa prirodom. U svojoj knjizi „ Poslednje dete u šumi“ (Last child in the woods) iznosi pregršt istraživanja, intervjua i zaključaka o pozitivnom uticaju boravka u prirodi na mentalno i psiho-fizičko zdravlje dece. Do knjige se može doći bez većih problema, a evo i par isečaka:

 

  • Napredak ne mora da bude nužno patentiran ili materijalan. Napredak može da se meri i našom interakcijom sa prirodom i njenim očuvanjem. Zar ne možemo učiti decu dok gledaju u cvet ili drvo da sagledaju ono što predstavlja: lepotu, zdravlje, ekosistem, potencijalno lečenje?
  • Strast se podiže iz same zemlje, i to blatnjavim rukama mladih i putuje preko zelenih, travom obojenih, rukava pravo do srca. Ako želimo da sačuvamo prirodno okruženje i životnu sredinu, moramo da sačuvamo najugroženiju vrstu- dete u prirodi. Takvo dete će se sutra boriti da sačuva okruženje svog detinjstva.

 

 

Podaci do kojih se došlo višegodišnjim istraživanjem su, u najmanju ruku, poražavajući.

 

  • Deca provode duplo manje vremena napolju nego pre dvadeset godina
  • Danas, deca između 8 i 18 godina provode 7h i 38 minuta dnevno koristeći razna multumedijalna pomagala, što je oko 53 sata nedeljno
  • U prosečnoj nedelji, samo 6% dece uzrasta između 9 i 13 godina se igraju sama napolju
  • Kod dece koja se igraju manje od 60 minuta dnevno napolju postoji 60% veća šansa da imaju problema sa srcem, dijabetesom, poremećajem sna i razne druge probleme psiholoških i socioloških uklapanja u društvo nego njihovi vršnjaci koji su većinu vremena provodili igrajući se „bez struje“

 

U mnogim „razvijenim“ zemljama započelo se sa brojnim programima za rešavanje ovog problema. Tako ćete u SAD i Kanadi uz prepisane lekove dobiti i boravak u prirodi na receptu. Ideju „park na recept“ zastupaju mnogi lekari, jer smatraju da je priroda lek za smirenje i ključ za ono što se podrazumeva kao preporučeni razvoj moždanih aktivnosti zasnovanih na iskustvu. Brojne stimulacije čula u prirodi, od čula dodira, preko vida i mirisa, dovode do moždanih aktivnosti, a samim tim i do njegovog prilagođavanja i razvoja.

 


Mnogi kada vide da se to odvija u Kanadi ili SAD-u pomisle  „To je tamo daleko, to se nama ne dešava“. Ali, posledice ovog poremećaja su itekako primetne. Još je veći problem u siromašnim zemljama, kao što je naša, gde je kvalitet celokupnog zdravstvenog sistema doveden u pitanje. Tako da su roditelji ostavljeni na cedilu. Sa jedne strane, ne mogu da dobiju iskustvenu pomoć od baka i deka, jer je reč o poremećaju modernog doba. A sa druge strane, čak i ako uspeju da  dođu do lekara, krajnje je upitna dijagnoza koju će postaviti.

Verujem da će se mnogi roditelji bar zamisliti kada shvate koje su to sve prednosti koje vaše dete upija boravkom u prirodi.

 

 

Povećava samopouzdanje

Način na koji se deca igraju u prirodi je znatno manje struktuiran nego većina igara u zatvorenom. Postoji bezbroj načina za komunikaciju sa prirodom, a odabir načina kako će tretirati prirodu će mu dati moć da kontroliše svoje postupke.

 

Omogućava upoznavanje i usvajanje odgovornost

Sva živa bića umiru ukoliko se ne vodi o njima računa na adekvatan način. Poveriti detetu brigu o živim delovima njegovog okruženje će značiti da će naučiti šta se dešava ukoliko se ne zalije biljka, ne nahrani životinja ili ne razmišljajući prelomi neki cvet.

 

 

Omogućava kretnju

Načini interakcije sa prirodom i igre napolju podrazumevaju mnogo više kretnje u odnosu na ležanje na kauču. To  doprinosi razvoju kičme, mišića i povećanju cirkulacije krvi. Ne samo da je izuzetno povoljno za razvoj celokupnog tela najmlađih, već utiče i napovećanje koncentracije, što je izuzetno korisno za decu koja pate od poremećaja hiperaktivnosti i deficita pažnje (ADHD).

 

Smanjuje stres

Zelene biljke, lokacije sa većim brojem biljaka, „zeleni“ vidikovci i prirodna igrališta su pokazala izuzetne rezultate kod smanjenja stesa i umora. Prema teoriji Obnova pažnje, urbana sredina zahteva od nas ono što se zove direktna pažnja što nas primorava da ignorišemo ometanja i dovodi do iscrpljivanja mozga. Dok se u prirodi sprovodi obraćanje pažnje bez napora jer su u pitanju meke fascinacije koji stvaraju osećaj zadovoljstva, a ne umora.

 

Povećava razmišljanje

Priroda stvara jedinstven osećaj čuđenja za decu koje ni jedno drugo okruženje ne može da im pruži. Fenomeni i relacije koje se prirodno dešavaju svakodnevno u parkovima, dvorištima ili šumi bude u deci veliki broj pitanja u vezi sa zemljom i životom na njoj.

Poboljšava ishranu

Deca koja učestvuju u pronalaženju hrane u prirodi ili uzgajanju voća i povrća usvajaju od malih nogu kvalitetne navike i znanja o zdravom načinu ishrane. Neretko, zadržavaju stečene zdrave navike tokom celog života.

 

Povećava akademski uspeh

Studije pokazuju da škole koje primenjuju učionice na otvorenom, česte izlete i edukaciju u prirodi „proizvode“ đake koje u znatno većem procentu upisuju studije i ostvaruju zapažene rezultate. Ovo se posebno odnosi na sferu prirodnih nauka, umetnosti, sporta i matematike. Takav rad sa đacima doneo je i povećanje rezultata na testiranjima znanja za čak 45%.

 

 

Pored nabrojanih, redovno upražnjavanje prirode doprinosi i mnogim drugima aspektima u razvoju dece- kreativnost i mašta, rešavanje problema, razvoj kognitivnih sposobnosti, socijalnih odnosa, motivacija, disciplina…

 

Bez obzira što se u celom tekstu se provlači pojam dece, ovaj članak je namenjen pre svega roditeljima, tj. njihovom „buđenju“ i edukaciji. Svaki roditelj želi najbolje za svoju decu i to ne treba dovodi u pitanje. Međutim, često se to posmatra isključivo kroz materijalnu prizmu zaboravljajući šta je stvarno važno za normalan razvoj deteta. Ukoliko već živimo u zagušljivom gradu u stegama modernog društva, organizujte vikend na otvorenom, na nekom izletištu ili čak najbolje, neku planinarsku turu i napravićete potez koji će doneti višestruke koristi, i za odrasle i za pokolenja.

 

Zaprati Nenad Nesic:

Poslednji članci od

3 Responses

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.