Poganovo zove!

 

Od njenog povratka tresla se gora, ali bukvalno, jer ne prezajući ni od čega poigrava se sa moćnim gromadama Ruja, Grebena i Vlaške planine i večno ih razdvaja po svojim obalama. Usisava sve njihove potoke i rečice koji joj daruju dodatnu snagu za stvaranje beskrajnih zelenih kotlina i surovih klanaca oko kojih ćemo se vrzmati ceo vikend.

 

Bez obzira što obezbeđuje život, i to ne bilo kakav već nadprosečno plodonosan, njene obale spadaju u najpasivnije krajeve Srbije. Kroz istoriju ovuda su tutnjali i Turci i Bugari, otimali seljacima prinose i kulturno-istorijske vrednosti iz manastira, a pod okriljem Srbije ovaj predeo se nikada nije našao na nekom ozbiljnijem planu strateškog razvoja. Istina, bilo je nekih pokušaja kao što je izgradnja pruge za potrebe rudnika mrkog uglja „Rakita“, ali i ona je potrajala jedva tridesetak godina. Brojni tuneli i usekline kojima je davno purnjao Ćira iskorišćeni su za asfaltni put sa kojim se ova oblast najzad povezala sa ostatkom Srbije, a onda istim tim putem „trbuhom za kruhom“ i pod pritiskom komunističke partije Jugoslavije usledilo je masovno napuštanje planinskih sela i katuna i bespovratni odlazak u neko bolje sutra, u fabrike i gradove.

 

Tamo gde nema ljudi da uređuju (čitaj zagađuju), dirigentsku palicu preuzima priroda, a ovde orkestrira prema izuzetno dinamičnim i žanrovski različitim notama. Nama je samo preostalo da se prepustimo, da damo sve od sebe kako bi ispunili zahtevni plan i da punimo dušu najlepšim slikama i utiscima.

 

 

 

Za bazu smo odabrali Poganovo i Konak Toša koji toplo preporučujem. Ne samo da je to bila idealna lokacija za naš plan već su i domaćini koji ga vode izuzetno gostoprimljivi i srdačni, a pravi merak je bio uživanje u prelepom dvorištu i preukusnim domaćim đakonijama. Posebno izdvajam domaće sokove od maline i matičnjaka i onaj egzozičnog naziva Bz (na bugraskom zova).

 

 

„Za vreme okupacije, narodu u ovim krajevima se posebno nije dopadalo što Turci otimaju plodove rada. Tako su odlučili da vinovu lozu sade naopako kako se ne bi primila. Ali, Jerma je darovala neverovatno plodnu zemlju i sva loza bi se primila kao god da je sadili. Kad su to Turci videli u glas rekoše: „Kakav je ovo pogani narod?“ i dadoše ime selu Poganovo.“

Danas je to malo selo vrednih ljudi koji pokušavaju da u skladu sa prirodom prežive moderno tehnološko doba.

Za start smo izabrali planinu Greben, veoma atraktivnu akciju koja po planinarskim brojkama i parametrima ne bi trebala da je previše zahtevna, ali odavno sam naučio da se kvalitet i težina neke akcije ne mogu u potpunosti opisati brojkama. Od Poganova do sela Dragovita sve vreme nas je Greben posmatrao sa visine. Kada su nam se pogledi sreli, shvatio sam da to neće biti ni malo laka akcija. Šta više, odozdo najviši vrh izgleda kao da mu je moguće prići jedino helikopterom. Do škole asfaltom, a dalje planinarskom stazom kroz, bezmalo, napušteno selo. Ne čuje se dečija graja, ni meketanje ovaca, ostale su samo napuštene, trošne kuće od crvene zemlje ili drveta koje izgledaju sablasno u rajskom okruženju. Zakatančena vrata pokazuju nekadašnju nameru domaćina da se jednog dana vrati, ali paukove guste mreže jasno govore da nije i da verovatno i neće.

 

 

Vrlo brzo smo zašli u šumu i usled velike vlage i teškog vazduha počeli da trošimo vodu. Svi smo odveć iskusni i nosimo dosta vode, što i vama savetujem. Korak po korak i izlazimo na greben koji izgleda kao kičma usnulog zmaja sa izraženim pršljenovima po kojoj ćemo hodati do našeg kranjeg cilja. Nije ni čudo što me je Greben neodoljivo podsetio na Veliki Krš. Teren je nezgodan, smenjuju se oštre stene i bujna vegetacija kojom dominira jorgovan, ali zato prelepi vidikovci i dobra atmosfera u ekipi kompenzuju sve napore.

 

 

Do najvišeg vrha Beženište (1338 mnv) prolazimo deo koji se zove Nož koji nam je obezbedio adrenalinsku injekciju. Nema mnogo mesta u Srbiji gde se može “uzjahati” planina i u istom trenutku da se leva noga nalazi na zapadnoj, a desna na istočnoj strani planine. Greben je bio raspoložen tog dana i dozvolio je da se popnemo na njega. Verovatno kad su nam se pogledi sreli da je video moju rešenost, pa smo našli kompromis. On će nam velikodušno dozvoliti, a mi ćemo ga poštovati i prenositi dalje lepe reči o njemu kad već nema nikoga, dole niže, po njegovim obroncima.

 

 

 

Kratki predah i teleća čorbica poslužili su samo da se premotaju svi filmovi u glavi i za brzu pripremu za novu avanturu, apsolutno drugačiju od prepodnevne. Biti blizu nje i ne odati joj počast meni deluje kao svojevrsna prirodnjačka jeres. Odlučili smo da uđemo u srce Vlaške planine, u čuvenu pećinu Veternu Dupku. Za nju se vezuju mnogi mitovi i legende, pa i ne čudi da joj još tepaju i Đavolja Dupka. Ako pride pomenem da se nalazi u selu Vlasi, magija može da počne. 😊 Stvarno je nestvarno biti deo male ekspedicije znatiželjne da gvirne par kilometara ispod površine planete.

 

 

 

Prema mitovima ovde spavaju nemani i džinovi koji hrkanjem izbacuju vetar iz rupe po čemu je i dobila naziv, zatim ona je crna rupa koja usisava ovce i čobane, a u stvarnosti to je jedna prelepa pećina koja nije do kraja istražena, ali se bar za sada zna da se sastoji od horizontalnog dela punog pećinskog nakita i vertikalnog dela koji uključuje jamu Peštericu duboku oko 180m. U pećini Vetrena Dupka se nalazi i prilično veliko jezero, kao i splet tunela i raskošan pećinski nakit.

 

 

Svako od članova naše male ekspedicije je želeo da oživi davne maštarije iz knjiga i filmova koji su nas nekada izmeštali iz kolotečine i izazivale žmarce; da oseti malo misterije, da zagnjuri u nedokučeno, u neistraženo. I upravo smo to i dobili, pravu malu avanturu. Nadrealno lepe figure koje se uočavaju samo kada se oči naviknu na mrkli mrak, kada svaki korak deluje kao milja, kada otkucaj srca odzvanja po utrobi Zemlje.

 

 

Foto: Dejan Ristov

Pećina, koje je ime dobila po hladnom vetru koji iz nje izbija, je neuređena i neosvetljena, te za doživljaj ove nesvakidašnje avanture savetujem da se opremite sa nekoliko baterija/lampi i da podignete timski duh na maksimum, jer ovde nema mesta opuštanju. Naročito je nezgodan ulaz gde se morate kao jegulja provući kroz uzani otvor. Posle nekoliko sati, u sam sumrak izlazimo iz pećine umorni, znojavi i blatnjavi, ali sa velikim osmehom i punim srcem..

 

 

Drugi dan smo odvojili za laganije akcije sa puno atraktivnosti i raznolikosti. Uspon na Asenovo Kale počinje iz Zvonačke banje, a do vrha vodi odlično obeležena staza. Pre nego nas odvede do spektakularnog vidikovca provešće nas kroz malu prirodnjačku i istorijsku postavku. Odmah na startu nas zaskače stari kameni most preko Blatašnice. Mogao sam satima da uživam u rustičnom mostu opkoljenom bujnom vegetacijom, ali morali smo dalje.

 

Foto: Dejan Ristov

Šta tek reći za Cedilku? Prilično plitka i pitoma Blatašnica useca kratak i uzan kanjon ostavljajući samo vertikalne gromade da večno uživaju u ovom prizoru. Obzirom da je ovda tutnjao Ćira, morali su probiti dva tunela koji danas služe kao deo planinarske staze.

 

 

 

Prekoputa se nalazi Slonovo Dupe, izvor lekovite vode za koju meštani veruju da je izuzetno efikasna za probleme očiju i vida. Ako je dobra za vid onda me ne čudi ovaj naziv, jer ne liči ni na slona ni na dupe. 😊

 

 

Standardno lepe slike i smenjivanje pašnjaka, šuma, razgovora sa meštanima i koscima pratili su nas do vrha brda Asenovo Kale. Ovaj lokalitet bi trebalo da je jedno od retkih mesta gde se nalaze gnezda surih orlova, kao i ostaci drevnog utvrđenja za koje ni u istoriji do kraja nije razjašnjeno da li ga je podigao bugarski car Asen ili despot Stefan Lazarević, pa je naziv dobio po brojnoj koloniji jasena u okolini.

 

 

Ni zidine ni orlove nismo videli, dobili smo samo kale, a to je iz svima nama dobro znanog citata: „Znači, brdo!” 😊 Šalu na stranu, sa vrha se pruža prelepi vidikovac na Zvonačku banju, Ruj, Vlašku planinu i Greben, ali i 360° široka panorama.

 

Foto: Dejan Ristov

Kanjon Jerme, iako veoma impesivno izgleda, više je za turističko obilaženje osim u sušnim periodima kada se može proći i kroz sam kanjon. Dva uska i prelepa klanca, Odorovsko i Vlaško ždrelo, privlače poglede mnogih, a manastir između njih predstavlja centar zbivanja.

 

 

Kako i ne bi kad je ovenčan mnogim kulturološkim i istorijskim vrednostima. To je zadužbina srednjovekovnog srpskog velmože Konstantina Dejanovića, potomka Nemanjića, sazidana 1395.godine, a pod zaštitom UNESCO-a od 1979. godine. Usled prilično zabačenog položaja nikada nije rušen, te se u njemu mogu naći jedinstvene ikone i relikvije. Nažalost, najčuveniju, dvostruko slikanu ikonu su odneli Bugari u Sofiju prilikom haranja u Drugom svetskom ratu.

 

 

Kada Poganovo zove, taj poziv se ne propušta.