Čudesni svet gljiva II

objavljen u: Povezani tekstovi | 0

Micelija – to je složena infrastruktura, po kojoj su rasprostranjene sve gljive na svetu. U deset kubnih centimetara zemljišta može se pronaći osam kilometara njenih hifa. Ljudsko stopalo pokriva oko pola miliona kilometara tesno raspoređenih hifa. – Paul Stemets, mikolog

Šta se dešava u tim nitima?

Početkom 1990-ih, prvi put se javila ideja da se mrežom hifa ne prenosi samo energija i hemijske supstance, već i umna i samoobučavajuća mrežna veza. Posmatrajući čak i mali deo te mreže, lako se prepoznaje poznata struktura.

Grafički predstavljen internet izgleda tačno tako.

Mreža se grana, a ako jedna od grana izađe iz sistema, brzo se zameni zaobilaznim putem. Njeni čvorovi, koji se nalaze u strateškim oblastima, bolje sa hrane na račun manje aktivnih mesta, i uvećavaju. Ove niti imaju osetljivost. I svaka hifa može da preda informaciju cijeloj mreži.

 

 

I ne postoji “centralni server”.

Svaka hifa je samostalna, a informaciju koju je sakupila može da prenosi po mreži u svim pravcima.
Tako, bazni model Interneta je postojao u svim vremenima, samo sakriven pod zemljom. – Paul Stemets, mikolog

Sama mreža izgleda kao da može da raste do beskonačnosti. Na primer, u Mičigenu je pronađen micelijum koji se raširio ispod zemlje na području devet kvadratnih kilometara. Procenjuje se da je njegova starost oko 2000 godina.

 

Kada mreža odlučuje da izrastu gljive? Ponekad je uzrok opasnost koja preti budućnosti mreže.

Ukoliko šuma, koja hrani mrežu, izgori, micelijum prestaje da prima šećere od korena drveća. Onda niču pečurke na najudaljenijim od njegovih niti, tako da bi rasprostranjene spore gljiva “oslobodile” svoje gene, i dali im mogućnost da nađu novo mesto.

Kako se pojavio izraz “pečurke posle kiše“?

Kiša spere sa zemlje organsku trulež, u stvari, lišava mrežu izvora hrane – zatim mreža šalje “odrede za spasavanje” sa sporama u potrazi za novim utočištem.

 

 

Košmar za insekte

 

“Pronalaženje novog doma” – to je još jedna od odlika koja razlikuje gljive od životinjskog i biljnog carstva. Postoje gljive koje šire svoje spore kao što voćke šire svoje seme. Druge proizvode feromone koje podstiču živa bića da prinudno žude. Sakupljači belih tartufa za traženje koriste svinje, jer je miris ovih gljiva poput mirisa vepra.

Međutim, postoje i složeniji i suroviji načini širenja gljiva. Posmatrajući zapadno afričku vrstu mrava Megaloponera foetens zabeleženo je, da se oni jednom godišnje penju na visoka drveća, i sa takvom silinom udaraju svojom glavom u stablo, da posle toga ne mogu da odu i umru. Ranije slučajevi masovnog samoubica mrava nisu bili uočeni.

 

 

Ispostavilo se da insekti deluju protiv svoje volje, i neko drugi ih šalje u smrt. Uzrok su sitne spore gljive הטומנטלה, koje ponekad uspeju da uđu u usta mrava. Kad se nađe u glavi insekta, spora šalje u njegov mozak hemijska sredstva. Nakon toga, mrav počinje da se penje na najbliže drvo i uranja vilicu u njegovu koru. Ovde, kao da se budi iz košmara, pokušava da se oslobodi i na kraju, iscrpljen – umire. Oko dve nedelje kasnije iz njegove glave izraste gljiva.

Na drveću u Kamerunu, može se videti stotine gljiva koje rastu iz tela mrava. Za gljive ta vlast nad mozgom je sredstvo razmnožavanja: one koriste noge mrava da se popnu na drvo, a visina im pomaže da šire svoje spore pomoću vetra; tako pronalaze za sebe nove domove i …. nove mrave.

Tajlandska “gljiva zombi” Ophiocordyceps unilateralis podstiče mrave koji je pojedu da se penju na listove nekih biljaka. Udaljenost koju prelaze ovi zaraženi mravi značajno je veća od rastojanja kojeg prelaze u svakodnevnom životu, i zbog toga, kada dođu do lišća, insekti umiru od iscrpljenosti i gladi, a posle dve nedelje iz njihovih tela izrastu gljive.(slika levo)

 

„Ovo biće je možda najzapanjujuće od svega što sam video. Mi verujemo da one proizvode hemijska sredstva slična LSD-u, ali još uvek nismo sreli narkotike koji izazivaju ponašanje koje odgovara nečijim interesima“. – Profesor Dejvid Hjuz
Hjuz je otkrio gljive koje upravljaju mozgom pauka, vaši i muva.

 

To nije slučajna, prirodna selekcija ili sporedni efekat drugog procesa. Ovi insekti se šalju protiv svoje volje na mesto gde ne bi trebali da budu, ali to odgovara gljivama. Kada smo preselili zaražene mrave na druge listove, gljive jednostavno nisu proklijale. – Profesor Dejvid Hjuz

 

Pronalazak antibiotika

 

U tome da gljive mogu proizvesti moćne otrove, postoji i pozitivna strana. Neki od ovih otrova su efikasno oružje protiv naših zajedničkih neprijatelja. Na primer, mikroba.
Izvor najboljih antibiotika je u gljivama. – Paul Stemets, mikolog

Od 160 hiljada vrsta gljiva, čija tela sadrže složene hemijske supstance nauka je u stanju da dekodira i reprodukuje samo 20, i među njima je nađeno nekoliko važnih lekova.

Postoji razlog zašto gljive proizvode lekove. One uvek rastu u najsiromašnijim mestima, u vlazi ili toploti, na mestima koja su “fabrike mikroba i virusa”. Većina biljaka nema zaštitu od ovih faktora, ali gljive im se suprotstavljaju. Poznati lek lipitor, jedan od malo poznatih rešenja za probleme sa holesterolom i dijabetesom, pronađen je u crvenoj kineskoj gljivi.

 

 

A gljive Enoki i shitake su uključene u masu lekova koje primaju onkološki pacijenti u Japanu. – Eleonor Shavit, mikolog

Nažalost, razni lekovi od gljiva se konstantno smanjuju. Razlog je uništavanje drvnih šuma, a posebno u bazenu Amazona.
Zajedno sa drugim oblicima života, uništavamo i gljive. Broj vrsta se konstantno smanjuje, i to mi smeta iz čisto korisnih razloga.
Svet nam je dao divan poklon – ogromnu prirodnu laboratoriju za proizvodnju lekova.
Od penicilina i lekova protiv raka, AIDS, gripa, i staračkih bolesti.

Drevni Egipćani nisu slučajno gljive zvali “bogom smrti.” Danas, mi konstantno uništavamo tu laboratoriju … – Paul Stemets, mikolog
Stemets priča i o gljivi Fomitopsis. Ova gljiva koja je nađena 1965. godine, pokazala se kao efikasno sredstvo protiv tuberkuloze, danas ona raste na samo pet lokacija u SAD. U Evropi, ova gljiva je potpuno iščezla.

 

 

Sa grupom stručnjaka, mnogo puta smo išli u šume, pokušavajući da pronađemo neke slične gljive. Posle mnogo napora, ipak smo našli jedan uzorak koji smo uspeli da uzgajamo u laboratoriji. Ko zna koliko će ljudi biti spašeno od ovih gljiva u budućnosti. – Paul Stemets, mikolog

Prošle godine Stemets se pridružio programu biološke zaštite ministarstva odbrane SAD-a i pomagao u pronalaženju i čuvanju 300 retkih vrsta gljiva. Sproveli smo eksperiment: sakupili četiri gomile smeća. Jednu smo koristili kao kontrolnu; u druge dve smo dodali hemijske i biološke materije, za razlaganje smeća; po poslednjoj – smo rasuli spore gljive. Kada smo se vratili dva meseca kasnije, našli smo tri tamne smrdljive gomile i jednu jarku, obraslu sa stotinama kilograma gljiva …

 

 

Deo toksičnih supstanci preobrazio se u organsku supstancu. Gljive su privukle insekte koji su položili jaja iz kojih su se izlegle gusenice, a onda su se pojavile ptice – i sva ta gomila pretvorila se u zeleni pun života brežuljak.
Kada smo pokušali da učinimo isto u zagađenim rekama, primetili smo proces njihovog čišćenja od otrova. Eto šta treba istraživati! Možda svi naši problemi sa zagađenjem mogu biti rešeni uz pomoć odgovarajućih gljiva. – Paul Stemets, mikolog

 

A gde je mozak?

 

“Prema jednoj proceni, kod gljiva on radi slično“ – kaže Toshiyuki – Sa čisto biološke tačke gledišta, svaka hifa posebno prima hemijske signale o tome gde treba da ide i šta da izbegne. Zbir tih signala stvara neku vrstu sistema donošenja odluka.
Drugim rečima, intelekt gljive je u njenoj mreži. Dodajte tome milione godina evolucije u najtežim uslovima, pomnožite sa stotinama hiljada različitih vrsta, i dobićete nešto što, u svakom slučaju, treba da bude dovoljno umno.”
– To je vaše objašnjenje toga što se dešava?
– To je početak- kaže Toshiyuki.

 

Izvor: econet.ru

Zaprati Nenad Nesic:

Poslednji članci od

Ostavi komentar