Nacionalni park Una II
Simpatična zanimljivost je da dame koje se zovu Una ne plaćaju ulaznicu za nacionalni park. Skiperi su pokušali da „prodaju foru“ da se Korejanke zovu Una, ali, na njihovu žalost, prodavačica tog dana nije zaboravila naočare.
Simpatična zanimljivost je da dame koje se zovu Una ne plaćaju ulaznicu za nacionalni park. Skiperi su pokušali da „prodaju foru“ da se Korejanke zovu Una, ali, na njihovu žalost, prodavačica tog dana nije zaboravila naočare.
Preko vekovima klesanih sedrenih naslaga Una ključa i stropoštava se sa svih strana. Serije kaskada, rukavaca i prštećih pritoka smaragdna lepotica Una koristi kao poligon za pokazivanje svoje gizdavosti i potpune dominacije okolinom.
Međutim, nas je zanimala „druga strana medalje“. Ona uključuje aktivan odmor, istraživanje divlje strane Sokobanje i pronalaženje predivnih lokacija za koje većina ni ne zna da postoje…
Interesantna je činjenica da Stara planina uopšte nije mnogo bogata vodenim tokovima. Međutim, neke neobjašnjive kosmičke i stvaralačke sile su grupisale skoro sve potoke, reke i kanjone u okolini Dojkinaca i Toplog Dola, pa se ovde nalazi više od trećine svih vodopada Srbije.
Cilj su bili vodopadi Stare planine, kojih u ovom delu Srbije, kako kažu dobro obavešteni, ima preko 100! Kao bazu za prvu fazu smo izabrali Dojkince i smestili se po privatnim kućama.
Ovaj tekst jeste namenjen roditeljima sa decom i ne baš previše spremnim rekreativcima, ali to ne znači da i svi ostali ne trebaju da ove perjanice zlatiborske ponude uvrste u neke svoja proputovanja. Njihova lepota i značaj definitivno zaslužuju svačiju pažnju.
Između važnih saobraćajnica, magistralnog puta i pruge, kroz srce klisure ponosno teče Lim. Baškari se u nepristupačnom rečnom koritu koje je sám vekovima klesao stvarajući prelepe klisurske pejzaže. Baš to je put kojim ćemo splavariti i osetiti sve čari adrenalinske avanture. Kroz 25km bili smo prepušteni ćudljivoj naravi zelenog Lima.
Drugo jutro ekspedicije po centralnoj Crnoj Gori me je zateklo na podu školske učionice gde smo svi spavali u vrećama, spakovani kao sardine. Možda bi, u nekim drugim okolnostima, to noćenje pamtio kao neudobno, ali ne i tada. Tog dana, u iščekivanju jednog od najlepših kanjona Balkana, ništa nije moglo da poremeti dobru atmosferu.
Zavučen u blještavilu crnogorskog krša, usečen između surovih stena, skriven neverovatnom mimikrijom ili neobjašnjivom magijom, kanjon Nevidio je dugo „odbijao“ da bude eksponiran. Naravno, da je za njega znalo lokalno stanovništvo…
Kada sam video ovaj prizor bilo mi je jasno zašto ovaj kanjon zovu srpski Kolorado. Već iza sledećeg ćoška, usled drugog sastava stena, reka postaje zelena, a na pojedinim mestima gde se formira prirodni đakuzi, čak i bela.