Peru – Maču Pikču&Dugina planina

 

 

Čovek bi pomislio da je malo nas „ludih“ koji će biti na ulicama Kuska u to doba. Ali, baš suprotno. Obzirom da je pozicija grada zaštićenog Unescom odlična za obilazak nekih od najposećenijih lokacija u Peruu, komešanje naroda i saobraćajna gužva kreću već u tri, četiri ujutru. Vozimo se dva sata standardnim putevima do ulaska u nacionalni park. A onda još sat vremena se provlačimo uskim planinskim prolazima do krajnje tačke do koje četvorotočkaši mogu da dobace.

Opisan planinarskim brojkama uspon do jezera Humantay spada u lakše akcije – 5 kilometara dužine sa 400 metara uspona. Ali, uopšte nije tako. Neprilagođenost velikoj visini budi u ljudima glavobolje i mučninu u stomaku. Zato i ne čudi da na početnoj tački veliki broj lokalaca stoji sa konjima i nudi usluge prevoza do jezera.

 

 

Mi se oslanjamo na sopstvene „konjske snage“ i krećemo peške. Okolina je neverovatna. Okruženi smo sa nekoliko planinskih divova među kojima dominiraju Humatay i Salkantay.

 

 

 

Bez obzira na visinu, usled specifičnih klimatskih uslova još uvek postoji vegetacija, ali kameni pojasevi polako osvajaju okolinu. Nastavljamo da pijemo velike količine vode, ali i čaja od koke koja pored hidratacije pomaže i razbijanju neželjenih simptoma visinske bolesti. Za oko sat ipo izlazimo na 4300 mnv i ostajemo bez teksta.

 

 

Ispod glečera pokrivenog snegom pojavljuje se Humantay, tirkizno jezero na čijoj staklastoj površini se ogledaju okolni vrhovi. Uporno smo tražili savršeni kadar za sliku, ali ispalo je da je svaki bolji od prethodnog.

 

 

Foto: Milutin Ilić

Kupanje u jezeru je zabranjeno što je nekima od nas teško palo. Obzirom da se glečersko jezero još uvek punilo otopljenim snegom verujem da ne bi bilo zadržavanja čak i da je dozvoljeno brčkanje.

 

 

Sutra, ista meta – isto odstojanje. Ponovo sat zvoni u tri. Srećom da koristim telefon inače bi budilnik odavno razbio. Po ustaljenoj proceduri pakujem sve potrepštine znajući da nas čeka veći zalogaj nego juče. Nije malo izaći preko 5000 mnv! Ponovo vožnja kombijima po bespućima Perua koji nas dovoze do početne tačke za uspon na Vinikunku poznatiju kao Dugina planina(Rainbow Mountain). Opet planinarske brojke nisu posebno impresivne, ali je uspon zahtevniji nego juče. Ovog puta 7 kilometara sa 500 metara uspona. Ali problem je što se sve to dešava na oko 5000 mnv.

 

 

Ponovo idemo polako, korak je kratak, pluća plitko dišu boreći se za mrvice kiseonika. Kao pomoć na putu, lokalni vodič je kući pripremio tečnost za inhalaciju. To je kombinacija eukaliptusa, koke, još nekog planinskog bilja i alkohola. Kada sam udahnuo ne samo da su se sve pore otvorile nego sam se setio i učiteljice iz osnovne škole. Ne moram reći da sam odmah dobio elan da nastavim.

 

 

Spori ritam nam dozvoljava da upijamo scene iz bajke. Milionima godina su se minerali(pesak, crvena glina, bakar oksid, gvožđe…) taložili po peruanskom peščaru. Pod uticajem vode, vetra, erozije i tektonskih poremećaja formirali su se današnji oblici otkrivajući različite trake boja. Ovaj proces je stvorio jedinstvene pejzaže koji izgledaju kao da su naslikani rukom umetnika, nudeći prirodu u njenom najkreativnijem izdanju.

 

 

Nakon 3 sata izlazimo na vrh Dugine planine, na 5036 mnv. Gužva je velika i svi bi da ovekoveče upečatljiv trenutak. Fotografija sa alpakama se i da izvesti, ali da budete sami sa duginom pozadinom je skoro nemoguća misija.

 

 

Krećemo sa vrha i zbog dobrog prolaznog vremena odlučujemo se za odlazak u Crvenu dolinu. Mnogi ne znaju za ovaj dragulj u blizini vrha Vinikunke, ali mi smo došli spremni i ne propuštamo dolinu koja izgleda kao sa druge planete.

 

 

Ova teritorija nudi prelep prirodni pejzaž, pun živih boja koje će zaokupiti sva vaša čula, pokazujući vam najbolje od Anda. Šta čovek još može da traži?

 

 

Obilazak Maču Pikčua je spektakl u svakom smislu. Spakovani za dva dana krstarimo autobusom po Svetoj dolini obilazeći najznačajnije lokalitete – Chinchero, Moray i najinteresantniji rudnici soli Maras. Maleni potok probija zemlju noseći velike količine soli i minerala i puni preko 5000 kada iz kojih se sva so i dalje vadi ručno. U okolnim suvenirnicama se mogu naći najrazličitije vrste soli – sa začinskim biljem, ljutom paprikom, za kuvanje, za kupanje…

 

 

 

Stižemo u Ollantaytambo gde se ukrcavamo u voz, jer to jedni način kako se može doći do Aguas Calients-a, grada u podnožju Maču Pikčua. Karte za ovaj voz, kao i ulaznica za najčuveniji grad u Peru se moraju mesecima ranije rezervisati. Moj topli savet je da bez obzira na temperaturu nosite duge rukave i nogavice. Ovde terorišu tropske muvice koje izgledaju bezazleno, ali posledice njihovih ujeda se osećaju mesecima. Bez obzira na sve poteškoće, ovo je lokalitet koji se mora posetiti ukoliko ste u Peruu.

 

 

Maču Pikču je danas podeljen na više staza i prilikom kupovine karte odlučujete se za jednu od njih. Mi smo izabrali stazu 3 koja važi za najatraktivniju i sa koje se da videti najviše od ovog mističnog grada. Čim smo ušli ne znam šta nas je očaralo više – da li nestavrni vrhovi Anda koji paraju nebo ili mimikrija grada gde se ne zna da li ga je pravila priroda ili ljudska ruka.

 

 

 

Maču Pikču je sagrađen oko 1300. godine na zaravni na 2400mnv između dve planine, Stare planine(Maču) i Nove (Vajna Pikču). Kako najveća južnoamerička civilizacija nije znala za pismo, postoje samo nagađanja zašto su Inke napustile grad. Najčešće se pominju boginje i sifilis, mada nikada i nigde nisu pronađeni posmrtni ostaci itekako brojne civilizacije. Grad je napušten oko 1500 godine i tek 400 godina kasnije ga otkriva američki istoričar, Hajram Bingam. Nikada ga nisu osvojili Španci, već ga je osvojila vegetacija džungle i to je glavni razlog zašto je ostao skriven i očuvan do današnjih dana.

 

 

 

Nikome nije jasno kako je nastao ovaj „zaboravljeni grad“. Civilizacija Inka nije poznavala točak i gvozdeno oruđe, a materijal je dovlačen kilometrima daleko da bi vešte ruke savršeno precizno uklapale kamene blokove bez ikakvog vezivnog materijala. Ne samo da su uklapali, već je većina građevina izdržala sve vremenske nepogode i brojne zemljotrese, pa je Maču Pikču najočuvanije arheološko nalazište na tlu Amerike. Tako se može videti da su u gornjem delu smešteni hramovi, trgovi i fontana, dok su u drugom donjem delu skromnije kuće. Pretpostavlja se na osnovu broja i kapaciteta građevina da je grad brojao oko 1000 stanovnika.

 

 

 

Da li zbog svih misterija koje se vezuju za Maču Pikču, spektakularnog okruženja ili velelepnosti lokaliteta, ovde se oseća neka posebna energija koja prožima celo telo. Čak sam u nekim brošurama čitao da posle posete ljudi više nisu isti. Možda to važi za one koji su bili u kratkim rukavima.

Deluje nam kao da na smo putu nedeljama, a ispred nas je najviše plovno jezero na svetu, jedan od najdubljih kanjona na svetu i oblast sa vulkanima od kojih neki trenutno samo dremuckaju. Peruanska avantura se nastavlja!

 

Nastaviće se…