Prvi vikend posle karantina

Isuviše dugo smo Zemlju i Majku prirodu uzimali zdravo za gotovo, pa prema našoj narodnoj „Kako seješ, tako i žanješ“ došlo je i vreme za naplatu. „Prepametni“ kakvi inače jesmo, a posebno sada kada smo podstaknuti viškom vremena, svako od nas ima svoju teoriju vezano za skorašnja dešavanja. Potpuno je nebitno da li ste pristalica teorije evolucije, revolucije ili teorije zavere, svi smo podjednako u karantinu ogrnuti teškim velom policijskog časa. Svako od nas se sa njim bori kako zna i ume.

Okupiraju nas društvene mreže, filmovi, serije, knjige, a ja sam nedavno čeprkao po računaru i otvorio folder sa starim slikama. Pored slika sa nekih svadbi, krštenja, rođenja, primetio sam da su ostale mahom iz prirode, iz nekih zabiti, kanjona, sa nekih planinskih vrhova, pustagija bez dometa, interneta, grejanja i svega ostalog što su usvojene tekovine civilizacije. To me je nateralo da se malo zamislim, da napravim malu analizu.

Teško je da se čovek ne zapita da li je postupao dobro u prošlosti i kakve su posledice poteza koje je povlačio. Svako od nas treba da stavi prst na čelo i proba da shvati da li je možda uticao na ovo sadašnje stanje. Krajnje poražavajuće zvuči da sam baš ja i meni slični krivi i da sada svi ispaštamo zbog toga. Pomalo sam snužden i skrhan, ipak nastavljam. Ali, možda još bitnije je da napravimo plan za dalje. Ako ne dugoročni, a ono bar za prvi vikend posle apokalipse. Verovatno svi vi kujete planove šta ćete raditi, sa kim ćete se videti i gde otići čim nam se život vrati u bajkovite i dobro poznate nam okvire.

Ja sam rešio da izvadim iz ormara šator i vreću, da spremim prostirku, alat i pribor. Poraniću kako bi izbegao baš velike gužve, sešću u auto i otići na kampovanje pravo u tržni centar i tamo ću provesti ceo vikend. Na ovu genijalnu ideju sam došao kada sam u mraku policijskog časa, kao svetlo na kraju tunela, ugledao vest da će prvog slobodnog vikenda tržni centri raditi do 22h, pa da nam tako nadoknade sve one radosti kupovine za koje smo bili uskraćeni. Ne znam kako su samo pogodili šta mi je najviše nedostajalo tokom 80 sati karantina. Ne, to nisu roditelji, kumovi, prijatelji, to su popusti i vaučeri! Pravi potez, glasno pozdravljam!

Pa, je l vidite šta se dešava kada ljudi kupuju samo ono što im treba? Ko će sada da zaustavi sunovrat ekonomije? A i te radnice po radnjama? Pa, one mučenice sada ne znaju šta će sa slobodnim vremenom. Totalno su zbunjene. One nisu navikle da se poigraju sa svojom decom, da odmore, da se vide sa prijateljima. To nije za njih, one to ne znaju, pa sada imaju višak vremena i to treba pod hitno rešavati. Ipak, dokoni mozak je đavolje igralište i mi to ne smemo dozvoliti.

Idemo dalje. Stručna medicinska lica, koja u prvim borbenim redovima odbijaju napade virusa kao Nole Federera (kud ga baš sad spomenuh 😊) i iskusni političari, koji ih bezpogovorno slušaju iz pozadinskih redova, zabranjuju odlaske u parkove, šume, izletišta… Valjda struka zna šta treba! Sada i mi znamo da se virus najbolje tretira u četiri zida, a ne tamo u nekoj šumi gde drveće utiče, nedovoljno ispitano, na imunitet, oslobađa taj odvratni kiseonik ili ne daj Bože na malo većim visinama gde se nalazi onaj opasni gas ozon. O kako sam samo naivan i glup bio?! Gde sam ja uzalud trošio vreme? Po nekim gudurama, šumama i planinama… Kao neki divljak, gorštak, šta li? Sramota me i da izgovorim.

Srećom, ako se iskreno pokajete i čvrsto odlučite da promenite navike, nikada nije kasno. Zato sam i rešio da prvi vikend provedem u tržnom centru, da slavim život i uživam u neverovatnim dostignućima ljudske civilizacije. Mladalački i buntovnički sam se opirao godinama, ali sada kad je Đavo došao po svoje shvatam da sam grešio i želim to da nadoknadim. O da, žarko želim da uživam u bundama od odranih životinja koje nam inače samo smetaju, želim da gledam nakit od slomljenog slonovog zuba koji njemu i onako ne treba. Ne mogu da dočekam da kupim idealno okrugli paradajz, a ne tamo neki kvrgavi sa sela. Ko bi poželeo da pojede pljeskavicu od mesa umesto od preukusne GMO soje? A tek flašicu vode sa srpskog izvora koja je flaširala neka strana korporacija. Neće valjda da ta reka teče tamo nekim seljacima na planini. Pa šta ako im je tamo dedovina kad ne znaju šta da rade sa tom rekom. Treba to pustiti korporaciji, oni imaju iskustva kako se to prodaje, a naše je samo da platimo na kasi.

Izgaram da slušam savete struke i ceo dan provedem u četiri zida, a u tržnom centru su baš veeelika četiri zida; da udišem filterima pročišćeni vazduh i pod tako prijatnim veštačkim svetlom. Do juče, u mom prošlom životu, znalo je Sunce i da me opeče, ili da mi zakloni vid, a sad toga nema sa divnim reflektorima. Ali pre svega, želim da pomognem prodavačicama da smisleno provedu vikend, da se osete ponovo bitnim delom društva i da im pomognem da odagnaju turobne i teške misli koje ih obuzimaju tokom dokolice izazvane Koronom.

Svako od nas treba da pođe od sebe i da svojim primerom pokaže ostalima. Osećam da je vreme je da se doprinese sistemu. Kada bi svako pojedinačno napravio malu promenu, svakako bi i kao društvo napredovali. Proći će sve ovo, sigurno ćemo izvući neke pouke, ali se plašim da ćemo nastaviti po starom. E, to ne smemo da dozvolimo. Do sledećeg talasa Korone, radite na sebi, vidite koliko je meni pomoglo.