Prisojnik

 

 

Do vrha Prisojnika se može stići sa nekoliko strana i ni jedan pohod nije lagan. Mi smo se odlučili da krenemo od čuvenog prevoja Vršič kako ne bi propustili dva spektakularna remek dela prirode. Prevoj Vršič je polazna tačka za dosta planinarskih i ferata staza, ali i stecište turista, izletnika, bajkera, biciklista, pa je ovde vikendom jako teško naći mesto za parkiranje. Uspevamo da primenimo višegodišnje iskustvo parkiranja po centru Beograda, dotežemo opremu i krećemo. Čim smo se probili kroz gužvu oko planinarskih domova, graja je utihnula, pa smo u miru i sa stahopoštovanjem mogli da dignemo glavu ka nebesima i monumetalnoj gromadi, te da zamislimo šta ćemo sve morati danas da savladamo.

 

 

Posle kratkog probijanja kroz kleku, uzanom šumskog stazicom stižemo do prvih sajli. Krećemo na jednu od najatraktivnijih staza u Nacionalnom parku Triglav koja je opremljena nogostupima, rukohvatima i sajlama, ali bez obzira na to, Slovenci uspon na Prisojnik ne klasifikuju kao feratu. Vodi se kao zahtevna staza za iskusnije planinare. I zaista, konstantno se smenjuju planinarski i ferata delovi. Samo što smo se ukačili na sajlu i popeli vertikalicu od 5-6 metara, nastavljamo peške.

 

 

Ova staza i konfiguracija terena su savršeni za letnji uspon, jer se prilazi vrhu sa njegove severne strane, pa je skoro polovina uspona u hladu. Zbog toga nismo ni stigli da se pošteno oznojimo kada smo stigli do pravog prirodnog fenomena. Ajdovska deklica je lice devojke koje je priroda isklesala u severnoj steni Prisojnika i predstavlja pravi magnet za ljubitelja prirodnih čudesa.

 

 

Kako se povećavao uspon proporcijalno je rasla i temperatura, pa je svaki korak dobijao na težini. Inače na stazi ne postoje izvori vode i potrebno je poneti dovoljne količine. Stižemo i do fantastičnog detalja, do dimnjaka ili kamina – kako ko ga zove. To je 15 metara visoki procep sa previsnim i izuzetno uzanim delovima kroz koje se treba iskobeljati i provući.

 

 

 

Inače, sama ferata nije pretarano zahtevna, ali ceo uspon itekako jeste. Sreća što nas sve vreme prati predivan pogled, pa i ne stižemo da razmišljamo koliko je strmo. Odsečene litice, staza malo šira od širine stopala i sipar zahtevaju konstantan fokus. Ne damo se, držimo se zajedno i napredujemo.

 

 

Stižemo do čuvenog okna koje je pre par sati, sa puta, izgledalo malo veće nego špijunka na vratima. Ali kad smo se prilično približili shvatili smo koliko je grandiozan.

 

 

Prilazi mu se sa desne strane, jer je na levoj izuzetno sitan i strm sipar. Ni desna strana nije mnogo bolja, jer deluje kao da jedan pogrešan korak i proklizavanje mogu da vas brzinski spuste par stotina metara niz liticu.

 

 

Korak po korak, mic po mic i stižemo do sajle. Čim smo se dohvatili sajle sve je lakše i uz uzani procep napredujemo do izlaska iz okna. Naravno uz neizostavno okretanje iza leđa i fotkanje fantastičnog pogleda kroz okno.

 

 

Ko pomisli da je izlazak iz okna kraj, grdno se vara. Na tom mestu prestaju sajle i nastavlja se oštrim grebenom do najvišeg vrha.

 

 

Veoma je eksponirano sa odsečenim stenama sa strane i stiče se utisak kao da se hoda po ivici noža. Ne nekim mestima se bukvalno mora „uzjahati“ planina i noge staviti istovremeno na dve strane planine. Uopšte mi nije jasno kako Slovenci opušteno prolaze kao da šetaju po parku. Čak smo na grebenu sreli čoveka sa gipsom. Doduše na ruci. Nemojte misliti da bespotrebno dramim, zaista je potrebna visoka koncentracija i može biti jako opasno ako je vetrovito što je tamo čest slučaj.

 

 

Tu nas je već uhvatilo sunce koje ozbiljno prži, pa nema mesta razvlačenju. Gole i surove stene prete vrelinom, ali nadahnjuju adrenalinom koji gura dalje.

 

 

Odlučno grabimo ka najvišem vrhu i na 2547 mnv zatičemo pravu mini Ex-YU žurku. Slovenci, Hrvati i Srbi su istog dana poželeli da kao na dlanu uživaju u pogledu na Grintovec, Jalovec, Mangart, Špik, Razor, Mojstrovku, ali i kralja Julijskih Alpi, Triglav koji nadzire celu okolinu. Šta da radimo, bukvalno podležemo atmosferi i uživamo. 🙂

 

 

Posle neizostavnih šala na vrhu, svi zajedno se metaforično vraćamo slovenskom stazom do Vršiča pažljivo brinući o poslednjim rezervama vode. Nije ni čudo što domovi na Vršiču prodaju ogromne količine raznih tekućina. Valja se hidrirati i nazdraviti uspešnom i prelepom danu na jednoj od najatraktivnijih staza u Sloveniji.