Madeira

 

 

Kako nema direktnog leta iz Beograda, za nas iz Srbije najbolja opcija je aerodrom u Budimpešti. Povratna karta je koštala samo 100e, doduše kupio sam je godinu dana ranije. Za takve akcije kada treba stići do leta kolima postoji više parkinga blizu aerodroma i ne koštaju puno – oko 6e dnevno. Za taj novac vas kombijem voze do aerodroma, ali i čekaju na vaš „mig“ da ste sleteli i dođu po vas. Evo linka za jednog od njih.

Okružena Atlantskim okeanom, bliže Maroku nego Portugalu, smestila se Madeira. Vrlo često ljudi traže neke metafore, pa ovom predivnom ostrvu tepaju „Evropski Havaji“, „Ostrvo duge“, „Ostrvo večnog proleća“… Bez obzira na izlizanost takvih i sličnih floskula svi ovi nadimci su potpuno opravdani. Zahvaljujući vulkanskom poreklu i povoljnoj atlantskoj klimi, Madeira se razvila u oazu nestvarno lepe prirode u kojoj dominiraju brojni kanjoni, grandiozni vodopadi, vidikovci koji oduzimaju dah, nepregledne šume eukaliptusa, plantaže banana… Retko se sreće toliko nestvarnih lepota i različitosti na prilično malom prostoru širokom svega pedesetak kilometara.

 

 

Već po sletanju sam znao da sam stigao na mesto iz bajke. Pilot je prvo u širokom luku nadletao ostrvo, pa munjevito zalomio pod 90 stepeni i počeo naglo da gubi visinu, da bi potom zaustavio avion, činilo se, čim je dotakao tlo. Razlog za takavo ateriranje i zbog čega je ovaj aerodrom jedan od najzahtevnijih u svetu leži u konfiguraciji terena. Kako na Madeiri nema ravne površine od par kilometara u komadu, pista je postavljena na betonskim stubovima iznad mora i jedna je od najkraćih na svetu. Nisam stigao ni da se opasuljim od sletanja, a već je usledilo novo oduševljenje. Nas Srbe nije teško impresionirati saobraćajnom infrastrukturom mada se mora priznati da je ona na Madeiri zaista impozantna.

 

 

Zbog već pomenute konfiguracije terena, lokalno stanovništvo je bilo primorano da napravi čitavu mrežu tunela, nadvožnjaka, kružnih tokova, pa čak i autoputeve jedan ispod drugog… Time su omogućili laku dostupnost i do najudaljenijih delova ostrva do kojih se, uprkos maloj kilometraži, nekada putovalo i po više sati. Upoznavajući ostrvo vrlo brzo smo se upoznali i sa onim po čemu je Madeira prepoznatljiva.

 

 

Prosto je neverovatno kakvi sve kontrasti ovde postoje i kojom brzinom se menjaju okruženja i klima. U jednom trenu smo bili na 20C okruženi palmama i galebovima a već za pola sata u stoletnoj mračnoj šumi na 5C i usred oblaka iz kog je dobovala kiša. Za narednih 20 minuta opet je bilo proleće. Ovde nema zime, ali sva tri ostala godišnja doba se mogu desiti u samo par sati.

 

 

Plodna vulkanska zemlja, obilje padavina i blaga klima doprinele su obilju najrazličitijih namirnica. Pored standardnih evropskih kultura, ovde uspevaju i mango, papaja, avokado, banane, mandarine, ali i neke nesvakidašnje sorte poput ananas-banane, surinamske trešnje i još mnogih kojima ne znam ni ime. Kada se širkoj lepezi voća i povrća pridodaju plodovi mora i planinska govedina, te evropski i afrički začini dobija se fantastična gastronomska ponuda i teško joj je odoleti.

 

 

Za upoznavanje ovih „naših“ Havaja potrebno je dosta vremena, jer opcija ima na pretek. Kako smo imali samo sedam dana, morali smo da odredimo prioritete, a to je uvek priroda. U daljem tekstu sledi par saveta i predloga vezanih za neke bajkovite stvari koje smo doživeli.

U bajku smo zaronili sa krajnjeg istoka gde se nalazi čuvena staza Vereda de Ponta de São Lourenço. Nalazi se na pola sata od prestonice Funšala i na samom početku se nalazi besplatni parking. Krivudava staza vodi grebenom gde oštro odsečene litice prave scenografiju koja oduzima dah.

 

 

Brojne uvale, pukotine, stene čudnih oblika prosto zovu i traže neku fotografiju više. Pošto nije previše zahtevno, na ovoj vetrovitoj stazi zna često da bude gužva. Mi smo imali sreće, pa smo mogli opušteno da uživamo u prelepom ambijentu. Staza kulminira prelepim i prepoznatljivim vidikovcem Ponta Do Furado koji gleda na najistočniju tačku ostrva i nepregledni okean.

 

 

Madeira je prepuna vidikovaca, pa se svako malo nailazi na tablu na kojoj piše Miraduro. Najveći utisak je ostavio onaj koji gleda na 140 metara visoki vodopad Garganta Fundu.

 

 

Do njega ne dolaze baš svi, jer je potrebno malo i prošetati, ali je zato potpuni hit 580 metara visoki Cabo Girao iznad litice gde je postavljen i providan pod kako bi se pojačao efekat.

 

 

Na ostrvu postoji preko 100 kanjona i svakako sam morao da organizujem prolazak makar kroz jednog njih. Pošto je potrebna specijalna oprema i iskusan vodič, neophodno je adrenalinsku avanturu organizovati preko neke agencije. Odlučio sam se za Fast Rope i imam samo reči hvale za njih. Pedro nas je proveo kroz Ribeiro Frio što u prevodu znači Hladna reka. Na moje veliko iznenađenje, bez obzira što je reč o tropskom ostrvu reka je zaista hladna. U kanjonskim i džunglovitim pejzažima smo proveli tri sata, abzajlovali deset vertikala, nebrojano puta skakali i plivali, pa je širok osmeh na izlasku iz kanjona bio potpuno očekivan.

 

 

Na severu Madeire, u gradiću Santana nalazi se trg na kom su sačuvane tradicionalne drevne kuće. Pored fotografisanja tu se mogu kupiti i lokalni proizvodi i suveniri, a neke su pretvorene i u mini muzeje.

 

 

Na severozapadu Madeire nalazi se nekoliko vrlo atraktivnih i posećenih lokacija. Fanal je mistična šuma koja svojom koreografijom podseća na filmove gde svakog časa čekamo da se desi neko ubistvo. Iskrivljena i čudna stabla, magla i atmosfera koja izazivaju jezu čine ovu šumu upečatljivom. Kada se zađe malo dublje i naiđe na kravlji izmet, otrežnjujuća misao je da u pitanju nije postavka horor filma već da je priroda u kreativnom zanosu bogato počastila Madeiru.

 

 

Na samo dvadeset minuta od ove misterije nalazi se mesto potpuno drugačijeg senzibiliteta. Porto Moniz se može podičiti prirodnim kadama vulkanskog porekla koje puni plima. U startu zvuči nesvakidašnje i zaista je tako.

 

 

Na desetine prirodnih bazena raznih oblika i veličina pored plime pune i završeci ogromnih talasa. Mirna tirkizna voda tik pored zapenušanog okeana mami uzdahe i pravi scenografiju kao za razglednicu.

 

 

Jedna od najposećenijih planinarskih staza je 25 Fontes. Postoji veliki parking od kog počinje više staza u više različitih smerova. Mi smo se odlučili za 25 Fontes koja vodi kroz kanjon do monumentalnih vodopada i odlično je uređena i obezbeđena. Uglavnom je u hladu ispod stoletnih krošnji, pa je odlična i za toplije dane. Prvo „Vau!“ nam se otelo iz grla kad smo naišli na Risco vodopad koji sa dve ogromne kaskade se stropoštava preko sto metara.

 

 

Nažalost toliko čudo prirode se ne može „uhvatiti“ fotoaparatom. Dodatnu interesantnost daju i kanali, tzv. Levade kojima lokalno stanovništvo obezbeđuje vodu za piće i zalivanje plantaža. Prateći kanal stižemo i do 25 Fontes. Ulazimo u mali amfiteatar u kome voda kulja sa svih strana i formira 25 fontana po kojima je lokalitet i dobio ime. Centralni, kao najjači i najdominantnniji buši stenu ispod sebe praveći tirkizni vir i uz gromoglasnu huku vode stvara ambijent kao iz džungle.

 

 

Zaista je neobično odakle tolika voda na malom ostrvu usred okeana. Samo vozeći se ostrvom imali smo prilike da naiđemo na vodopade tik pored puta, ali i da prođemo ispod čuvenog Anđeoskog vodopada koji pada direktno na put. Srećom da nismo rentali kabriolet.

 

 

 

Kao osvedočeni ljubitelj vodopada nisam želeo da propustim odlazak do jednog „lepotana“ koji se ređe posećuje. Na samo pola sata od mesta gde smo parkirali i probijanja kroz džunglu i neodržavanu stazu stižemo do amfiteatra u kome caruje Água d’Alto.

 

 

Mir, čuje se samo cvrkutanje ptičica i doboj nezaustavljive prirodne sile uz prizor stotinak metara vodene čipke. Pa šta čovek još može poželeti?

 

 

Kako na Madeiri nema previše ravne i obradive površine, svaki pedalj se mora iskoristiti. Tako smo došli do vidikovca Miradouro do Teleférico das Achadas da Cruz koji gleda baš na jednu takvu.

 

 

Nekada su se meštani kozijim stazama spuštali 500 metara do dole kako bi mogli da obrađuju zemlju, a danas je tu postavljena mini gondola koja je omogućila i turističke posete. Da bi mogli da ostaju duže, izgradili su kućice od prirodnih materijala, sisteme za navodnjavanje i pretvorili sve u pravu malu ekonomiju.

 

 

Ako se nekada zadesite na Madeiri, nemojte propustiti obilazak glavnog grada. Funchal, iako ne preveliki, dominira celim zalivom. Krase ga čiste ulice, uređeni parkovi, mozaik po trotoarima i sigurnost koja se oseća u vazduhu. Pažnju šetača dodatno privlače maštovito oslikana vrata u pešačkoj zoni.

 

 

 

Posebno je šarmantan uveče kada sa merom postavljeno svetlo obasjava trgove na kojima se čuje Fado ili glasno smejanje uz obavezno nazdravljanje vinom ili lokalnom ponchom. Pored fantastične gastronomije i atmosfere, Funchal se može podičiti i muzejima, botaničkom baštom, Japanskim vrtom, ali je nešto moralo ostati i za neki naredni dolazak.