Lauterbrunnen

 

 

Lauterbrunnen se ušuškao u bajkovitoj dolini iznad koje se uzdiže čuveni masiv Jungfrau gde se nalaze najviši vrhovi Švajcarske. U ovoj pitoresknoj dolini se nalazi čak 72 vodopada i u svakom trenutku, ma gde se nalazili, može se videti neki od njih. Svakako je najdominantniji Staubbachfall koji sa svojim spektakularnim padom od 300 metara predstavlja jedan od najviših vodopada Evrope.

 

 

Ime je dobio po prirodnom tušu i oblaku vodene prašine koja sa njega pada (staub-prašina). Kako je noću osvetljen zaista predstavlja pravu atrakciju i privlači mnogo ljudi željnih uživanja u prelepom prizoru koji je besplatan.

 

 

Iako je Staubbachfall najpoznatniji, na mene je najveći utisak ipak ostavio Trümmelbach. Vodopad Trümmelbach je najveći evropski podzemni vodopad i jedini glečerski vodopad na svetu koji je dostupan podzemnim liftom, platformama, tunelima i mrežom hodnika i staza.

 

 

To je sve napravljeno kako bi se doživela moć prirode u svom najlepšem izdanju. Otopljeni glečeri masiva Jungfrau hitaju ka dolini noseći 20.000 litara vode u sekundi. Od te siline cepa se planina i pravi se nestvaran kanjon u kojem odjekuje tutnjava, penušanje i žuborenje.

 

 

Dubina kanjona je toliko velika da se moralo sagraditi 10 spratova kako bi se sagledao makar deo moćnog vodopada. U letnjim mesecima se niz njega organizuju kanjoning avanture, a ulaznica za ovo čudo prirode je 14 eura.

 

 

Severno od Lauterbrunnena nalazi se čuveni skijaški centar Wengen. Ovo tradicionalno turističko odmaralište pruža veliki broj sunčanih dana koji omogućavaju uživanje u, ni manje ni više nego 500 kilometara planinarskih i 110 kilometara skijaških staza uz 15 gondola i žičara.

 

 

Najznačajnija je staza koja vodi do severne strane Eigera, monumentalne stene koja budi uzdahe alpinista i jednog od zadnjih savladanih izazova Evrope. Usled nedostatka vremena nismo išli severnom stranom Eigera. Zadovoljili smo se okolnim stoletnim šumama punim flore i faune karakteristične za alpska podneblja.

 

 

Suprotno od Wengena, na južnim liticama smestio se Muren. Prelepo alpsko mestašce nadaleko je čuveno po nekoliko interesantnih činjenica. To je najviše stalno naseljeno mesto u švajcarskim Alpima. Iako nema puta do njega i ne može mu se prići ni kolima, a kamoli kamionom, broj smeštaja i hotela je jako veliki. Sve što je potrebno za razvoj i funkcionisanje Murena, doprema se helikopterima i vozovima. Posebno je lokalno stanovništvo ponosno na činjenicu da je još davne 1922. godine Arnold Lunn organizovao prvi slalom, a samo devet godina kasnije i prvo takmičenje u alpskom skijanju.

 

 

Veza sa „civilizacijom“ omogućena je žičarama i prugom. Ono što me je u Lauterbrunnenu pre svega ostavilo bez daha je infrastruktura. Kombinacija švajcarske tačnosti, visokog standarda i vekovnog izbegavanja ratnih vihora kreirali su besprekornu infrastrukturu. Preciznost u sekund, planska izgradnja i sinhronizacija vozova i žičara omogućili su nesputana prebacivanja sa jednog kraja planine na drugi.

 

 

Pa tako oni sa dubljim džepom mogu da uživaju u skijanju ili planinarenju na udaljenim delovima Alpa. Na taj način Muren nije odsečen od sveta, već naprotiv predstavlja pravi magnet za turiste i sportiste kojima pruža 160 kilometara skijaških i 200 kilometara planinarskih staza.

Svakako je najpoznatiji po snimanju filma o Džejms Bondu na vrhu Schilthorn (2970mnv) do kojeg vozi gondola. Krajem šestdesetih godina prošlog veka desetine najboljih skijaša bili su dubleri u čuvenoj sceni jurnjave i pucnjave na skijama.

 

 

Na skoro tri hiljade metara nalazi se muzej posvećen čuvenom engleskom špijunu i restoran koji se okreće 360C kako bi moglo da se uživa u pogledu na alpske gorostase – Eiger, Mönch, Jungfrau, pa čak i Mont Blan. Nažalost, tog dana je bilo oblačno, čak je i padao sneg, pa jedino što smo dobili je bio “neviđen” pogled. 🙂

 

 

Specifični alpski šarm se oseća na svakom koraku – specifičan stil kuća, snežni planinski vrhovi i besprekorna urednost koju mi sa Balkana doživljavamo čak i kao sterilnu. Mada ruku na srce, toliko izgleda bajkovito da mi deluje da bi se mogli na sve navići, pa i na to da ništa ne radi posle 18h.

 

 

 

U povratku svraćamo u Interlaken, mesto koje se čini idealno za život. Smešteno je na obalama dva jezera, Tun i Brienc i u podnožju tri moćne planine. Interlaken je organizovan, uređen, čist i uz pomoć mreže vozova predstavlja centar konferencijskog i outdoor turizma. Pored planinara, skijaša i biciklista, ovde su svoju „Meku“ pronašli i paraglajderi.

 

 

U trenutku naše posete na desetine šarenih avanturista paralo je nebo. Najbolji pogled na grad i okolinu je ukoliko se popnete na Harder Kulm, vidikovac koji se nadvio nad gradom. To se može uraditi peške za oko 2,5-3 sata ili za 19 eura gondolom. Za šta god da se odlučite, na vrhu vas čeka spektakularan pogled na plava jezera, zelene planinske obronke i snežne vrhove.

 

 

 

Predugačak put kući sam prekratio vrteći po glavi nesvakidašnje prizore kojima me je počastila Švajcarska i praveći planove za novi dolazak.