Trnsko i Jablaniško ždrelo

objavljen u: Prirodopisi | 1

Indijana Džons na bugarski način

 

Svako ko prati planinsku reku ili je lud ili je planinar. 😊 Šalu na stranu, planinske reke su poznate po svom neukrotivom karakteru. Nepokolebljivo probijaju granitne stene i hirovito se kreću levo – desno. Dok se u jednom času sumanuto bacaju sa litica praveći očaravajuće vodopade već u sledećem kao da uspore i osluškuju okolinu noseći besprekorno čistu vodu koja predstavlja život za sve duše koje borave u planini.

Prateći reku Jermu, ne samo da možete primetiti gore pomenuti obrazac već i proći kroz jedan potpuno nesvakidašnji kulturno – istorijski kolaž začinjen neverovatnom prirodom.

 

Koordinate: 42.860055, 22.646131
Rastojanje od BG: 390km
Težina: 3 – TAMAN MERKA
Način realizacije: SOLO
Oprema: PATIKE, RANAC

 

Reka Jerma je dugačka samo 74 kilometra, ali njena priča je mnogo uzbudljivija nego kod nekih čak i dužih reka. Nastaje spajanjem Grubine i Vučje reke u blizini Vlasinskog jezera i prikupljajući brojne vodene tokove prelazi u Bugarsku. Do Trna ima odlike više ravničarske reke, a onda se događa čudesna transformacija.

 

 

Prikupljajući potoke i brzake kao da je skuplja snagu i posle Trna se svom silinom obrušava na gromade moćne planine Ruj i probija svoj prvi velelepni kanjon. Nedugo zatim, udružena sa Jablanicom o kojoj će biti reči kasnije, vraća se u Srbiju i probija svoj drugi kanjon, nadaleko čuven po svojoj lepoti, ali to je već neka druga priča…

 

 

Prolazimo pored Vlasinskog jezera, a zatim prateći Jermu i na desetine njenih zavoja i krivina, kao i ona ulazimo u Bugarsku kod Strezimirovaca. Postoje još dve zanimljive tačke do Trna, muzej kiselog mleka u selu Studen Izvor i muzej keramike u selu Businci. Na žalost, kako smo išli za 1.maj, oba su bila zatvorena. Interesantna je i informacija da je poreklom iz ovih krajeva čuvena bugarska glumica i pevačica kojoj je namenjena svetski poznata pesma „Lili Marlen“.

 

 

Na samom ulasku u Trn zaustavljamo se i obilazimo izuzetno posećen i važan religijski lokalitet – paraklis posvećen Svetoj Petki.

 

„U ovoj pećini se sakrila Sveta Petka u 11. veku bežeći od bogumila. Dok je pekla pogaču, njen položaj je bio otkriven i pod opsadom ona se uzverala uz stenu ka otvoru na vrhu pećine i uspela da pobegne. Legenda kaže da je jedan od gonitelja hteo da odlomi parče pogače koja se istog trenutka skamenila, a u kamenu gde je prošla svetica ostali su tragovi njenih ruku i stopala.“

 

Malo izvan grada, na gore navedenim koordinatama, nalazi se poveći parking. Tu je inače i start Trnske ekopateke (eko staze). Posle samo par minuta stižemo do Trnskog ždrela. Kanjon ili Trnsko ždrelo kako ga Bugari zovu nije preveliki, ali je izuzetno zanimljiv i privlačan.

 

 

Odmah na početku Jerma nam je stavila do znanja da njom nema šale i da je spremna na velika dela. Drveni mostići i merdevine koje su tek malo iznad vode pružaju neverovatan osećaj bliskosti i povezanosti sa kanjonom. U pojedinim trenucima teško je čuti i svoje misli od huka vode koja i dalje glača ogromne kamene gromade.

 

 

 

Još jedan zanimljiv detalj na stazi je i tunel, za koji kažu da najduži pešački tunel na svetu. Probijen za potrebe železnice koja nikada nije zaživela, danas služi za fotografisanje i dobru zabavu velikog broja planinara.

 

 

Odmah po izlasku iz tunela udaramo u legendu i to, ni manje ni više, nego o nastanku Trnskog ždrela. Naravno da i ona počinje sa volelo se dvoje mladih… 😊

 

„Legenda priča o velikoj ljubavi Angela i Mare. Kako je Angel bio siromah, a Mara ćerka bogataša, njena majka se protivila vezi. Odlučili su da pobegnu, da započnu novi život i došli su do jezera koje bilo na mestu današnjeg ždrela. Marina majka je toliko bila uporna da ih rastavi da je čak i zatražila pomoć đavola koji je njene molbe uslišio. Kada su bili na steni iznad jezera, đavo je rascepio stenu, voda je pokuljala iz jezera i zauvek ih razdvojila. Ostavljeni su da provedu večnost blizu, a ipak razdvojeni i zbog toga snagu Jermi daju njihove neiscrpne suze.“

 

 

Staza dalje vodi po obroncima kanjona sa sporadičnim lepim vidikovcima. Može se sići do reke koja je uz pomoć ljudske ruke dobila malo jezero i malu hidroelektranu. Tu se nalazi i Ribarnik Trn kojeg toplo preporučujem za okrepljenje, ali i za svežu pastrmku. Primaju samo leve, ali ako budete imali sreće kao ja, dobićete pivo besplatno i upoznati divnog čoveka koji vodi ovu kafanicu.

Bez obzira na ovo malo skretanje sa puta, nastavak je ekopatekom. Markacije su sveže, table sa direkcijama na svakom skretanju, informativne table sa vašim položajem taman gde treba. Potpuno sam oduševljen kako je staza obeležena i žao mi je što takve stvari retko viđam u Srbiji.

 

 

Stižemo do sela Bankja u kome se nalazi krajnje specifičan objekat. Neupućenom posmatraču će izgledati kao najobičnija seoska kuća. Ali u pitanju je jedinstvena kuća u svetskim razmerama. Posle jedne od mnogobrojnih promena granica na Balkanu, odlučeno je da ona prolazi baš kroz središte zgrade. Tako da danas imamo smešnu situaciju da kad hoćete u podrum ili jednu sobu idete u Srbiju, a ako boravite u drugoj sobi ili dvorištu nalazite se u Bugarskoj. 😊

 

 

Trnska ekopateka se ne obazire na ovaj svetski fenomen i nastavlja kroz gustu šumu i pored stena obraslih mahovinom prema Jablanici. Ubrzo silazimo do Jablanice i ne propuštamo da uživamo u harmoničnoj atmosferi i ritmičnom klobučenju reke preko stena.

 

 

 

Iako sam imao naznaku gde idem, kao hladan tuš me preseklo kada sam stigao do Jablaniškog ždrela. Jablanica poput pomahnitale burgije ide gde hoće, probija vertikalne stene kao da su od kartona pritom klešući prelep kanjon.

 

 

Kao rezultat njene nestvarne kreativnosti nastaju vodopadi, virovi i kotlovi koji mame uzdahe. Kako bi mogla ova lepota da se doživi i da se neposredno oseti iskonska prirodna sila, Bugari su kroz kanjon napravili veoma atraktivnu stazu. Ovu „Indijana Džons“ stazu krase viseći mostovi, merdevine, ograde, stepenice…

 

 

 

Žmarci koji su mi prolazili preko kože dok sam stajao na visećem mostu se ne zaboravljaju tako lako. U istom trenutku oduševljen što sam u žiži adrenalinske avanture, zadivljen nestvarnom lepotom, ali i ponizan i skrušen pred nezadrživom prirodnom silom. Čim se stigne do ovog adrenalinskog dela staze savetujem pojačani fokus. Treba na par mesta, što bi se u planinarskom žargonu reklo, malo zagrebati na sva četiri pogona, negde se pridržati, negde izvući… Nije preteško niti preopasno, samo treba obratiti pažnju. Čuveni Zeleni vir je kao trešnjica na torti celog dana i sigurno zavređuje više vremena nego što sam ja imao tog dana.

 

 

 

Kad provedemo sunčan i lep dan u prirodi, sami ili u društvu, mi primimo u sebe vidike, vetar, daljine, deo sunčeva puta i misli koje donosi smiraj dana. Predveče se vratimo u svoj rodni grad, obogaćeni. Osećamo se jaki i slobodni, bez rana, bez gorčine u sebi- Ivo Andrić

 

 

Zaprati Nenad Nesic:

Poslednji članci od

Ostavi komentar