Maglić

 

 

Prema mom skromnom mišljenju, jun je idealno vreme za druženje sa Maglićem. Razloga za to ima dosta. Dan je dugačak, temperatura je većim delom optimalna za ovakve uspone, priroda se čak i ovako visoko probudila, sneg se otopio i ne remeti planirani ritam ili ga je ostalo taman toliko da upotpuni doživljaj.

 

 

Naravno da su to znali Slavica (Caca) i Milutin Ilić, planinarski vodiči iz PD Kopaonik – Leposavić, pa su besprekorno organizovali akciju taman kad i kako treba.

Za potpuno upoznavanje ovog impozantnog dela potrebni su meseci, ako ne i godine, jer su tu u domašaju kanjon Sutjeske, kanjon Pive, kanjon Hrčavke, čuveno izletište Tjentište, prašuma Perućica i vrhunska avanutura – rafting Tarom o kojoj možete pročitati više informacija OVDE.

 

 

Postoji nekoliko standardnih pravaca koji se koriste kako bi se dostigao Maglić i uživalo u pogledu sa najvišeg vrha Bosne i Hercegovine. Nijedan nije lak i zahtevaće od vas da dobro potegnete. Može se krenuti sa Prijevora, sa Trnovačkog jezera, iz Mratinja i Dernjačišta. Mi smo zbog restrikcija nastalih usled Korone i veličine grupe se odlučili za poslednju opciju i taj dan počastili svoja kolena sa 16 kilometra pešačenja i 1400 metara visinske razlike.

 

 

Krenuli smo odlučno, čvrsto rešeni da uživamo u nesvakidašnjoj akciji. Odmah smo zašli u šumu u kojoj je sve vrvilo od života. Tek probuđena vegetacija posle višemesečnog snežnog pokrivača prikazivala se u najlepšem izdanju kroz izdanke, pupoljke i raznobojne cvetove. Samo kroz razmake između krošnji mogli su se povremeno ugledati kameni vrhovi oivičeni nebeskim svodom kao daleko postavljeni cilj naše današnje avanture.

 

 

 

Vrlo brzo stižemo do blago eksponiranih stena gde su i postavljene sajle. Zaista nije ništa zahtevno i sajle su postavljene više kao psihička podrška nesigurnima. Lično mislim da svako sa odgovarajućom opremom i solidnom kondicijom može da stigne do najvišeg vrha Bosne i Hercegovine.

 

 

 

Ključna stvar kod uspona na vrhove preko 2000 metara su vremenski uslovi. Tu ne pomažu nikakvi portali, sajtovi, “Norvežani”, MeteoBlue i slično, jer veoma često ove planine su hirovite i imaju sopstvenu vremensku prognozu. Tog dana Maglić nije bio baš najboljeg raspoloženja, pa imam utisak da je navlačio oblake iz cele Hercegovine i susedne mu Crne Gore.

 

Foto: Dejan Ristov

Zbog toga smo dobili fotografsku dinamiku oblaka po nebu, ali i igru senki po okolnim vrhovima i padinama. Snagom pozitivnih misli i dobrih vibracija uspeli smo da malo prolongiramo munje, gromove i grád koji su tutnjali po gornjim delovima planine, ali srećom, tek kad smo se spustili na bezbednu distancu.

Usputne kratke pauze sam koristio da dođem do daha i uhvatim po neki od mnogobrojnih impresivnih fotografskih kadrova.

 

 

 

Još jedan malko nezgodniji detalj sa sajlom, eksponirana stena, završni uspon i eto nas na vrhu Mali Maglić. Veliki Maglić je viši za par metara i administrativno se nalazi u Crnoj Gori, ali uopšte nije atraktivan kao Mali, te ga retko ko i posećuje. A pogled sa 2396 mnv je nestvaran! Zaista opravdano nosi laskavu titulu najvišeg vrha Bosne.

 

 

Bioč, Volujak, Durmitor, Zelengora, ne zna se šta više privlači pažnju. Svaki vrh, prevoj, padina, ma svaka stena pleni i prenosi svoju unikatnu priču. Nije ni čudo što smo preplavljeni emocijama bili spremni i da poletimo sa vrha Maglića. 😊

 

Foto: Dejan Ristov

Dalje nas put vodi preko grebena i prevoja ka Trnovačkom jezeru, koje je tek priča za sebe. Spektakularno jezero u mnogome doprinosi atraktivnosti ove akcije i verujem da postoji veliki broj ljudi koji su krenuli na kilometarsko pešačenje samo da bi uživali u njegovoj nadrealnoj prirodnoj lepoti.

 

 

Postoji i nekoliko vidikovaca sa kojih se pruža perspektiva kao za naslovne strane turističkih magazina. Poseban problem je za ljubitelje fotografije to što svako malo pomislite da je upravo sad idealan ugao i položaj, te ako se ne obrati pažnja može da se desi da se kartica napuni veoma brzo. Iskustveno sam naučio kada treba da se uhvate pozeri u akciji. 🙂

 

 

Srcoliko jezero se skrilo u prirodnom ćošku koji formiraju severne padine Volujka, južne stene Maglića i zapadni sipar Trnovačkog Durmitora. Do njega se ne može stići prevozom i bez obzira što se nalazi u Crnoj Gori, najpristupačniji prilaz je iz Bosne. Iako je skrajnuto i teško pristupačno poseta ne jenjava godinama.

 

Foto: Dejan Ristov

Štaviše, raste. Veliki broj posetilaca želi da doživi tirkiznu boju preko dana i treperenje miliona zvezda preko noći, gde se smenjuju cvrkuti ptica i kliktaji orlova. Bez struje i interneta, na izvoru esencijalnih prirodnih sokova, organizam se regeneriše neverovatnom brzinom.

 

 

Plaćamo euro za prolaz preko crnogorske države, tako regenerišemo i njihov budžet, pa nastavljamo preko Suve jezerine i klisure Suvog potoka sve do Prijevora gde završavamo avanturu i ekspresno se prebacujemo na jagnjetinu ispod sača.

Od bogate ponude ovog divnog kraja, mi smo se za drugi dan vikenda odlučili za obilazak Pješčanih piramida koje se nalaze na 9 kilometara od Foče. Ovaj prirodni fenomen neodoljivo podseća na Đavolju varoš.

 

Foto: Dejan Ristov

Neobični oblici nastaju erozijom tla, a dodatno potpomažu vetrovi, mrazevi i atmosferske padavine. Posebno je interesantan kontrast crvenkastih nijansi u odnosu na njihovo intezivno zeleno okruženje.

 

 

Procenjuju se na oko 200 godina starosti, a posebna zanimljivost je da još rastu. Prema narodnom verovanju, Pješčane piramide štite okolinu od loših vremenskih pojava, a na čemu smo se lično i uverili, jer zamalo da smo pokisli dok smo ih obilazili. 😊