Zelengora

 

Jedna od najlepših planina dinarskog sistema zajedno sa Maglićem, Volujkom i Lelijom čini ponos Nacionalnog parka Sutjeska. Oivičena je moćnim rekama Neretvom i Sutjeskom, ali i sama poseduje brojne izvore pitke i hladne vode. Imenu su kumovali nepregledni planinski pašnjaci, guste zimzelene i listopadne šume, te beskrajne zelene gore koje se prosto nadovezuju jedna na drugu.

Ogromno prostranstvo moćnog masiva omogućuje da se vidi iz pola Bosne i Hercegovine, ali to ni malo ne olakšava prilazak. Istina, postoji stari put koji su nekada davno koristili karavani i koji su međuvremenu devastirali kradljivci drva. Put je u toliko lošem stanju da čak i drvokradice traže alternativne planine za svoje nečasne rabote.

 

 

Kada smo već potegli dugačak put iz Beograda, te se spakovali kao sardine po džipovima valjalo je dobro iskoristiti uloženi napor i uživati u prelepom ambijentu. Kao i mnogo puta do sada Milutin i Slavica Ilić iz PD Kopaonik – Leposavić su dobro izbalansirali napore i napravili odličan plan za tri dana.

 

 

Smestili smo se u kombinaciji šatora i neke velike spavaonice planinske kuće koja se tih dana proširivala i sređivala da pruži komfor nekim budućim planinarskim hodočasnicima. Naš luksuz je bila česma koja je pored toga što obezbeđivala izvor predivno hladne vode, služila i kao “frižider” za pivo i lubenicu. Sasvim dovoljno. Na tako božanskim mestima čoveku malo treba i brzo se navikne na minimalne zahteve. Bar na kratko vreme.

 

 

Zelengora je ogromna i ne pomišljajte da je možete obići za jedan vikend. Još ako želite da negde uživate i udahnete moć prirode biće potrebno nekoliko dolazaka za to.

 

 

Mi smo se za prvi dan odlučili za južni deo Zelengore. Kretati se po ovim loptastim brežuljcima predstavlja pravi planinarski hedonizam. Različiti predeli se brzo smenjuju što elimiše svaku mogućnost monotonije, pa se svaki čas otkrivaju prirodne kompozicije za uživanje. U planu je bio najviši vrh Zelengore Bregoč (2014mnv), ali i Kozije strane (2013mnv), Stog (1821mnv) i Uglješin vrh (1859mnv).

 

 

Dostupnost ovih vrhova je potpuno suprotna sa njihovom visinom. Popeti se na Bregoč uopšte nije zahtevno, ali stići do Uglješinog vrha je već solidan poduhvat za koji je trebalo savladati 25-26 kilometara i oko 1700 metara visinske razlike. Bez obzira što Zelengora nema izražene vertikale i tehnički zahtevne uspone, treba uložiti prilično energije ukoliko želite da dobacite do udaljenih krajeva planine.

 

 

Ono što posebno prija je da nema opasnosti od mina kao na mnogim drugim bosanskim planinama, ali i činjenica da je prilično nenaseljena osim jednog katuna kod Jugovog jezera.

 

 

Boravak na tako nestvarno pustim mestima daje luksuznu mogućnost da čovek malo zaćuti, malo razmisli, da zaista oseti prirodu.

 

 

Sutradan smo krenuli na suprotnu, južnu stranu. Staza nas je vodila pored Orlovačkog jezera gde smo naišli na nepregledno more preukusnih borovnica. Bilo ih je toliko da me je posle nekog vremena mrzelo da berem. 😊 Izlazimo na sedlo i nakon kraće pauze krećemo ka Orlovcu (1962 mnv).

 

 

Ne znam da li je vrh dobio ime po jezeru ili obrnuto, ali znam da se sa njega pruža predivan pogled na jezero, na mali amfiteatar oko njega, kao i dominantne vrhove u daljini. Jedan od njih je Videž, najseverniji vrh Zelengore koji je bio naša sledeća stanica.

 

 

 

Pošto sam se propisno najeo borovnica, mogao sam da se posvetim drugim planinskim lepotama. Kako smo bili u julu, kada je na većim visinama sezona cvetanja u toku, pažnju su mi okupirale cvetne minijature. U raznim oblicima i “vrištećim” bojama pokušavale su da skrenu pažnju na sebe, a moju su svakako dobile.

 

 

 

Na putu do Videža (1864mnv) dolazimo, što bi se reklo, mečki na rupu, pa nam je to dalo neplaniranu energiju da malo ubrzamo. 😊

 

 

Pa, u punoj brzini, ispod samog vrha nailazimo na stećke i to prilično očuvane. Nisam upućen u priču o njima iz davnina, ali sama činjenica da se nalaze na 1750mnv je već prilično fascinantna i svrstava ih među najviše nekropole u Bosni.

 

 

Treći dan, treći pravac. Krenuli smo na zapad istražujući čari ove kontroverzne planinske lepotice. Blaga i divlja u isto vreme, prepuna suprotnosti pruža mogućnost da svako nađe svoju mrvu zadovoljstva. Zelengora nam je toga dana podarila široku lepezu uživanja, pa je bilo i za više od pomenute mrve. Na početku je bila toliko gusta šuma da se sunce nije videlo. Ali zato su se videle slatke šumske jagode okupane rosom. Nakon šumske poslastice izlazimo na čistinu, hvatamo zrake prvog jutarnjeg sunca i krećemo se prema Štirinskom jezeru.

 

 

Kratko uživanje, fotografisanje i nastavljamo dalje, ima još par stvari koje vredi videti. Usput nailazimo na još stećaka i penjemo se na Veliki Zimomor (1815mn) sa koga se otvara pogled i na Kotlaničko jezero koji je pravi dragulj Zelengore.

 

 

Kombinacija modro plave i tirkizne boje u ovakvom okruženju pravi prelepi kontrast i puni baterije neverovatnom brzinom.

 

 

 

Predivna i unikatna, Zelengora nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Jedno od onih magičnih mesta gde imate osećaj da se vratili u prošlost. Ako ne u prošlost, što ne mogu da tvrdim, ali sigurno ću se vratiti u budućnosti.