Kanjon Nevidio

objavljen u: Prirodopisi | 0

Kanjon Nevidio – stvarno je nestvarno!

 

Godinama se pitam šta je to što me tera da idem sve dalje, sve više, sve dublje… Da li je to otkrivanje nepristupačnih delova sveta ili nepoznatih delova sebe? Kažu da se ljudi, između ostalog, dele na one koji imaju potrebu za adrenalinom i one koji to ne osećaju.  Zavisnici od ovog hormona su u stalnom pokretu, u potrazi za avanturom i to je jedino gorivo za koje njihov organizam i duh znaju. Bez njega venu, blede, nestaju. Kao mučena Aska koja ne sme da prestane da pleše pred vukom. I tako na životnom putu traganja za filozofskim odgovorima, ispred mene se našao čuveni Kanjon Nevidio.

Koordinate: 42.987297, 19.067186
Rastojanje od BG: 400km
Težina: 4 – GARANTOVANA UPALA
Način realizacije: PLANINARSKI KLUB
Oprema: KUPAĆI, RANAC, NEPROMOČIVA VREĆA

 

 

 

Do epicentra naše današnje avanture dolazi se magistralnim putem Žabljak – Šavnik. Kod obeležene table se skreće za selo Pošćenje, i posle dva lednička jezera se stiže na proplanak koji je idealan za parkiranje i pripremu. U blizini je etno selo Pošćenje, ali nemam neke informacije o njemu, jer sam oba puta spavao u kampu Razvršje na Žabljaku, prepušten durmitorskim čarima.

 

 

Zavučen u blještavilu crnogorskog krša, usečen između surovih stena, skriven neverovatnom mimikrijom ili neobjašnjivom magijom, kanjon Nevidio je dugo „odbijao“ da bude eksponiran. Naravno, da je za njega znalo lokalno stanovništvo, koje ga je iz strahopoštovanja nazvalo Neviđbog. Prema legendi, čak ni sam bog nije video kanjon iznutra.

 

 

Nekoliko neuspešnih pokušaja „osvajanja“ samo su dodatno podrivale intrigantne priče o mističnosti. Tako je bilo sve do avgusta 1965. kada su neustrašivi članovi PSD Javorak iz Nikšića prvi srušili mit o njegovoj nepristupačnosti. Od tada kreće komercijalizacija kanjona, a naročito je primetna poslednjih desetak godina. Iako je na skoro svim turističkim portalima i brošurama Crne Gore, i dalje se prilično mali broj ljudi može pohvaliti neverovatnim iskustvom prolaska kroz kanjon. Štaviše, manje je ljudi doživelo Nevidio nego što se popelo na Mont Everest.

 

 

Ruku na srce, nije ni opušteno ni lako. Prolazak kroz kanjon se ne preporučuje fizički nespremnim osobama, bez opreme i vodiča, niti u periodu kad Komarnica pomahnitalo peni i udara u stene. U prevodu, za bezbednu pustolovinu koju ćete uvek rado prepričavati, neophodno je da se ne plašite skokova u vodu, da znate da plivate, da u letnjim mesecima (jun, jul, avgust, septembar) angažujete vodiča sa opremom i da posedujete bar mrvu avanturističkog duha.

 

Standardno na startu se obavlja zaduživanje opreme – cipele, neopranske čarape, neopransko odelo 5mm debljine, kaciga i pojas. Kako je velika verovatnoća da sunce ozbiljno prži, a ispod odela se oslobađa temperatura slična onoj u visokoj peći u smederevskoj železari, savetujem da ga samo probate zbog veličine, a da zakopčavanje ostavite neposredno pred sam ulazak u vodu. To je najbolje uraditi kod jednog vira koji Komarnica pravi. Idealno je pozicioniran ispred samog kanjona i služi za aklimatizaciju i finalne dogovore sa instruktorom.

 

Dok smo natapali odela i upoznavali se za ozbiljnom hladnoćom reke (7-8C), u vazduhu su se suočavala pomešana osećanja. Euforija je prerasla u nestrpljenje koje je nadjačavala blaga trema usled dileme šta nas to čeka u mračnom procepu. Nije bilo previše vremena za dublje analize, jer je instruktor pozvao u pokret.

 

 

Zadivljen prizorom visokog mosta ispod kog prolazimo shvatam da je akcija krenula i da je vreme da budem maksimalno skoncentrisan. Krećemo se ka uzanom useku, sunce nestaje. Vazduh se menja, postaje primetno hladniji i teži. Vrata prirodnog frižidera su se širom otvorila. Telo treperi usled iščekivanja nepoznate avanture. Baš kao u avanturističkim knjigama gde se družina upušta u neistražene predele.

 

 

Oprezno krećemo, svesni da svakim korakom naš put sve više postaje jednosmerna ulica. I stvarno je tako. Pre nego što smo se opasuljili dolazimo do tačke bez povratka. Stižemo do mesta gde je neophodno skočiti u vodu. Nije mnogo visoko, tri do četiri metra, ali ovo je prelomna tačka kanjoninga. Posle ovog skoka nema nazad. Privučeni zapanjujućom lepotom, bez dvoumljenja, uskačemo u ledenu reku i nastavljamo dalje.

 

 

Što ulazimo dublje u kanjon polako otkrivamo dugo skrivanu, divlju tajnu. Kanjon Nevidio je veliki zabavni ili avantura park. Iza svakog ćoška nalaze se prepreke i iskušenja koja treba savladati kako bi se nastavilo dalje. Na nekim delovima se prolazi hodajući, na drugim se skače sa stene na stenu, negde se pliva, pluta, a uključeno je spuštanje niz tobogane i vodopade. Toliko sam bio fokusiran na ono što je ispred mene da sam imao osećaj kao da je vreme stalo. Ma šta vreme, kao da je ceo svet stao i da je jedino važno samo nastaviti napred.

 

 

 

Do najvećeg dela kanjona sunčevi zraci nikad nisu dobacili i nalazi se u dubokoj hladovini. Pa, tako i boja Komarnice zavisi od nivoa i ugla svetlosti. Od plave, preko zelene, pa sve do imalin crne. Ovde, na vertikalnim liticama, u specifičnim uslovima opstaju isto takve biljne i životinjske vrste. Balansirajući na tankoj ivici žileta, ovde vladaju pakleni uslovi za preživljavanje u rajsko lepom okruženju.

 

 

Usled svega ovoga, adrenalin se vezuje za određene receptore u mozgu i kratkotrajno se menja psiho – fizičko stanje: smanjuje se osećaj bola i krvarenje, izoštravaju se čula (sluh i vid) i povećava se izdržljivost. Na taj način mozak daje „vetar u leđa“ i priprema telo da lakše prođe kroz teške trenutke. Nismo imali kritične situacije, ali smo i te kako osećali nalete adrenalina. Pod njihovim stalnim udarima smelo grabimo i rešavamo sve zavrzlame ispred nas. Skokovi se ređaju, a svaki je drugačiji od prethodnog. Druga visina, položaj, ugao, dubina vode u koju se skače…

 

 

Ništa nam ne predstavlja problem, pa čak ni najzahtevniji skok od desetak metara visine. Iako, svaki deo ovog dragulja prirode zaslužuje priznanje, posebno izdvajam još dve tačke pored ovog ekstremnog skoka. Plivanje najužim delom kanjona koji je širok svega 60 centimetar i provlačenje ispod vodopada je nešto što ostavlja bez daha i neizbrisivo se urezuje u sećanje.

 

 

Treba biti oprezan i fokusiran na zahteve ispred vas, ali nije sva poenta u „nindža treningu“. Treba se i prepustiti nesvakidašnjem umetničkom delu. Priroda je, zaista, dobrano iskoristila svoju kreativnost klesajući ovaj kanjon, pa se kao deo stalne postavke ovog svojevrsnog muzeja na otvorenom nalaze vodopadi, virovi, tesnaci, penušavi bukovi, vertikalne stene i prava galerija kamenih figura i široka lepeza boja.

 

 

 

Lepota je neopisiva, prosto se mora doživeti. Iako nepristupačan, hladan i mračan, kanjon emituje pozitivnu energiju i provocira euforiju. Zato osmeh i ne silazi sa lica svih koji se odluče za ovu avanturu.

 

 

Nakon četiri sata izlazimo iz kanjona dugog nešto manje od dva kilometra. Kao da nas je neko probudio iz divnog sna. Osmeh splašnjava, skidamo odela i shvatamo da je kraj predivne akcije. Od ove tačke neophodno je vratiti se do proplanka i za to pešačenje će vam trebati 45-60 minuta u zavisnosti od kondicije. Uspon mi nije teško pao, jer sam vrteo film iz kanjona po glavi, pokušavajući da „zacementiram“ slike i osećaje koje sam tamo doživeo.

 

 

Kanjon Nevidio je privilegija najsmelijih i najupornijih tragača za skrivenim biserima prirode. Nadam se da će još dugo privlačiti i oduševljavati iskonske zaljubljenike koji će znati da sačuvaju ovaj neverovatan kanjon.

 

 

Zaprati Nenad Nesic:

Poslednji članci od

Ostavi komentar