Napretkom protiv prirode i razuma

objavljen u: Povezani tekstovi | 7

 

Lepo je pisati o prirodi. I ruku na srce, nije ni previše teško. Iskreno uživam u svakom cvetu, drvetu, životinji kojoj presečem put, a da ne spominjem jezera od kojih se odbijaju sunčevi zraci, razigrane vodopade ili planinske masive koje pridržavaju nebo. Epiteti i metafore se sami pojavljuju i prosto utrkuju koja će pre naći svoje mesto uz vanvremenske i nesvakidašnje prirodne lepote.

 

 

 

Međutim, u par navrata sam pisao i malo drugačije tekstove koji se odnose na zaštitu prirode. To je više rezultat mog gneva, nagomilanog nezadovoljstva i primećenih ljudskih ludosti, kao i nemoći da nešto ozbiljnije promenim. Naravno, osim da skrećem pažnju, pokušavam da doprem do šire publike i sebično to iskoristim kao izduvni ventil.

Čovek sam koji misli svojom glavom, čitam redove, ali i između njih i ne mogu da ne primetim šta nam sve rade i serviraju vlade koji sami biramo. Ne znam tačno gde je problem. Ili nešto nije u redu sa nama ili ne primećujemo efekat “skuvane žabe” ili su pak toliko dobri da nas “prevode žedne preko vode”? Na žalost, nije samo do ljudi koji vode planetu ili državu, u mnogome i mi sami pomažemo.

Pod okriljem bezbednosti, luksuza, lakšeg i lepšeg života, smestili smo se u gradove koji su potpuno promenili ulogu od pre nekoliko vekova. Trenutno više liče na zatvore, doduše otvorene, iz kojih niko ni ne želi da ode. Postavili smo čuvare, kamere, doneli tonu pravila i zakona i svesno se uvukli u iluziju kvalitetnog života. A njega nema bez prirode i slobode. Provodimo vreme u blindiranim stanovima ispred ekrana, deca odrastaju na betonu, u shopping mall-ovima, bez prozora, prirodnog svetla i vazduha, pojavljuju se bolesti i deformiteti o kojima ne znamo ništa, jer su uzrokovani sindromom nepravilnog života koji je novijeg datuma.

 

Preko tog virtuelnog zida malo ko i želi da pogleda. Kao po principu iz kineske poslovice: “Ptica koja je rođena u kavezu misli da je letenje bolest.”

A oni malobrojni koji se i usude da dignu glavu malo više, da gvirnu, da se otrgnu malo iz stega “normalnog života” koji nam je serviran imaju šta i da vide. Smišljeno i organizovano, korak po korak, bez previše buke stigli smo do poražavajućih scena. Pa nije “1984” Orvel pisao kao uputstvo nego kao upozorenje. Ove slike globalnih razmera do pre neku godinu bile su samo teme viceva i SF romana, a danas već uveliko realnost. Evo nekih slika koje su me toliko nažuljale da sam morao da se latim “pera”.

 

 

Nikako ne mogu da razumem naplaćivanje prirodnih dobara. Kome plaćamo i šta? Prvi se zalažem da treba platiti nešto što koristimo. Ali, ovo je potpuni bezobrazluk. Zar vlasnik spomenika prirode nije država? Pa, zar svi mi žitelji ne činimo državu ili je to ipak bagra koja kroz jedan ili kao kod nas, često više mandata želi da na brzinu pokupi što veću lovu? Da me ne shvatite pogrešno, pričam o svakoj vladi. 😉 Zar je malo što imamo porez na porez, pa još treba da platimo kartu za vodopad?

 

Vodopad “Gostilje” – ulaz 150 dinara

Neki će reći, pa bar ga održavaju i čisto je. Ako je već državno vlasništvo, zašto ne može da postoji državno preduzeće koje ga održava. Naravno, finansirajući se sa budžeta koji svi mi već oblilato punimo. A čisto će biti kada svi mi budemo shvatili i prihvatili da je to naše, a ne vlasništvo “tamo neke države”.

Oko vrlo složenog pitanja klimatskih promena, a posebno da li i koliko čovek utiče na njih, u naučnoj zajednici nema koncenzusa. Primećujem da su brojni moćnici iz raznih industrija “zabrinuti” za stanje u kome se nalazi planeta, pa iznalaze rešenja koja će, o gle čuda, doneti astronomski profit baš njihovoj branši. Nešto sumnjam da ih pogađaju problemi belih medveda, topljenje glečera ili što korali nestaju istom brzinom kao i vanilice na slavi. Već neko duže vreme se vodi kampanja za električna vozila. Tačno je da se ne može poreći štetan uticaj izduvnih gasova. Posebno o tome razmišljam kad ih vidim dok se vučem uzbrdo iza nekog “Tamića” starijeg od mene. Ali koliki je zaista taj uticaj? U današnje vreme mnoge studije su poručene, pa ozbiljno sumnjam u većinu njih. Verujem da bi se ostvarili dobri rezultati sa ugradnjom modernih filtera, katalizatora ili kvalitetnijim gorivom. A tek promovisanjem bicikla kao rešenja za kraće destinacije.

 

 

Da li je uopšte neko razradio ideju šta će biti ako svi pređemo na električni pogon? Odakle tolika struja? Pored pametnih kuća, pametnih telefona, pametnih kamera, pametnih televizora, pa i pametnih frižidera koji sami poručuju hranu kada nestane, jer je vlasnik zauzet “pametnijim” stvarima, treba nam i struja za još milijardu i po vozila?! Verovali ili ne, ali to je broj vozila na planeti. Hoćemo li sve reke strpati u cevi i uništiti sav život oko njih da bi se mi vozili po asfaltu? Da li ste ikada čuli propagatore ove ideje da pričaju o štetnom uticaju istrošenih baterija po životnu sredinu? Za sada nismo ni blizu rešenja za te baterije, ali to nije ni važno. Valjda kad svi budemo vozili takve automobile nešto će već smisliti.

 

 

 

Toliko smo pognuli glavu i otupeli da bez ikakvog kritičkog stava prihvatamo da se na sve više mesta zabranjuje kampovanje u prirodi, da su neki lokalni moćnici privatizovali plaže, da se ne zna da li ima više planske ili neplanske seče šuma.

 

Veća pompa se diže oko neke televizijske zvezde nego zbog toga što se godišnje iseče šume u Amazoniji u proporciji kao hiljade fudbalskih stadiona.

 

Kod nas je stanje posebno interesantno. Oberučke i bez previše razmišljanja smo prihvatili sve gore pomenute ludosti moderne, tj. zapadne civilizacije, ali dodatno pokazujemo određenu dozu inicijative i proaktivnosti

Dotiče li uopšte ljude šta se dešava po Srbiji? Da li ne znaju ili ih ne zanima?

 

Ja i dalje nisam prežalio hrast zapis koji je čuvao vekovima stare svitke u svojoj utrobi. Drvo staro 600 godina je preživelo Turke, ustanke, topove i bombe Prvog i Drugog svetskog rata, ali nije naprednog projektanta koji je odlučio da baš preko njega treba da prođe autoput kojim srljamo u progres. Istog trenutka se razbolelo i jedino što je preostalo je da ga posečemo.

 

I ovo drvo je zapis, ali neću da otkrijem lokaciju da ne bi i ovde prošao autoput

Dok se u Sloveniji voda ustavom čuva kod nas se sprema 800 minihidroelektrana (MHE). Meni su se usta osušila pričajući o tome, a opet iznova i iznova nalazim ljude koji nemaju pojma o čemu se radii ili su pak potpuno nezainteresovani. Pa, kako je moguće da ne znaš o čemu se radi ili još gore te ne interesuju zbivanja u tvojoj zemlji?

 

Nekad i sad! Pametnom dovoljno…

Ovde nije reč o energetskoj isplativosti za celokupnu zajednicu već o bogaćenju bahatih pojedinaca koji se ne obaziru na biljni i životinjski svet, kao ni na činjenicu da se sve odvija u strogo zaštićenim područjima. Vlada štiti, vlada gradi ili u prevodu kadija te tuži, kadija ti sudi. Broj upokojnih reka svakim danom je sve veći, ali mi i dalje ne hajemo. Kao da ne shvatamo da ćemo sa njima i mi nestati.

 

Zar smo već zaboravili da je u nacionalnom parku Kopaonik, na Pančićevom vrhu, nikla iz grotla korupcije višespratnica? Ne pričam o politici i korupciji, već da zgradi nije tamo mesto. A kad smo kod zgrada, moram da pomenem i prelepi Zlatibor kojeg zaobilazim u širokom luku, jer je samo za nijansu manje urbanizovan od Novog Beograda.

 

U sveopštoj apatiji i ravnodušnosti, ljudi gledaju samo u svoje dvorište, potpuno otuđeni od prirode, od svoje zemlje, od rodne grude. Kada sve to vidim onda me i ne čudi stav ljudi prema nestajućim i ugroženim životinjskim vrstama. Kod nas je potpuno normalno da postoji cenovnik, pa čak i u nacionalnim parkovima, za odstrel zaštićenih vrsta. Novac vrti gde burgija neće, pa ako stranka ima novca da plati, onda životinja baš i nije više zaštićena.

 

Kao što sam rekao na početku teksta, nemam rešenje, ali imam snažan utisak da se ne krećemo u pravom smeru. Sigurno je da ne možemo promeniti ponašanje i stavove ljudi, ali možemo nešto učiniti na mikroplanu. Ovo nije poziv na revoluciju, već na evoluciju. Možemo da ne bacamo đubre gde stignemo, da recikliramo, da nosimo ceger u prodavnicu i smanjimo upotrebu plastičnih kesa, možemo da više šetamo ili vozimo bickl, da provodimo više vremena u prirodi, da vodimo decu na planinu umesto igraonica i tržnih centara kako bi ih naučili da vole prirodu, poštuju biljke i životinje. Znam da nije to mnogo, ali mali doprinos svakog od nas bi sigurno dao primetan rezultat.

 

Zaprati Nenad Nesic:

Poslednji članci od

7 Responses

  1. Marina

    Tekst je odličan, ali na žalost ostaće primećen samo na ovoj i ostalim stranicama sličnog tipa.Ljubitelji prirode i oni kojima je stalo su upućeni u sve to,prate dešavanja,reaguju pojedinci ali….nikada se kao nacija nećemo opametiti, ….nažalost.

     
  2. Jelisaveta

    Bravo! Ne razumem bas oko vozila, ali za baterije stalno pominjem ljudima da se recikliraju,
    da ih ne treba svuda bacati, jer strasno zagadjuju. Sjajne slike i reči. Otvoren um.

     
  3. Ksenija

    Procitala sam tekst do kraja. Imam dovoljno godina da pamtim izlete u prirodu sa porodicom a kasnije i sa drustvom i to su mi najlepse uspomene. Vaspitavani smo da cuvamo i postujemo ono sto je “nase”, da ne unistavamo i ne prljamo jer ja to SRAMOTA. Ne znam kada i gde se izgubio STID. Svi moji prijatelji i poznanici dele ovo moje misljenje (slucajno ili namerno smo se prepoznali). Pre par godina sam bila turisticki u Japanu i svi smo se divili kako je uredno i cisto (cak i u sumama nema suvog i bolesnog drveca) a onda nam je nas vodic rekao kako oni JAKO VOLE SVOJU ZEMLJU I ZATO JE NE PRLJAJU VEC JE CUVAJU. Kao da mi je neko opalio samar, pitala sam se zar mi ne volimo svoju zemlju? A ako ne volimo svoju zemlju koju ili sta onda volimo? I na kraju, da li uopste nesto volimo?☹

     

Ostavi komentar