Na tragu izgubljenih svetova
U cik zore smo se probudili u kampu i u vojnički drilovanom maniru spakovali šatore, vreće, podloške… Iako smo na moru i bilo je leto, našli smo se opkoljeni mrakom, izmaglicom i reskim prohladnim vazduhom. Ispostaviće se kao odlična metafora i najava za nešto kasnije događaje tog dana.
Svi smo osećali po neku posledicu – upalu, ogrebotinu ili manju povredu od jučerašnjeg prolaska kroz kanjon Međuriječkog potoka (više o tome pročitajte ovde), ali nije nam to bila glavna briga.
Dok smo se vozili od Utjehe, bezuspešno smo analizirali šta je Dušan mislio pod: „Nemate pojma šta vas sutra čeka“. Zar je toliko teško? Zar je toliko hladno? Zmajeva i dinosaurusa odavno nema, pa „šerlokovski“ zaključujem da nije ni to. 😊 Svako u svojim mislima, stižemo do kanjona Morače gde se prebacujemo u drugi prevoz i krećemo ka srcu Moračkih planina.
Sa proplanka gde smo se presvlačili gledam okolo predivnu prirodu, ali oseća se u vazduhu da je ovde vreme stalo. Skrajnuti sa puteva i skriveni od očiju moderne civilizacije, prepušteni surovim zakonima prirode, iako izgleda blagorodno ovde se živi na ivici noža. Težak je taj hleb, pa zbog toga i mladi i stari odlaze. Svako svojim putem. Tako i prolazimo predelima gde niko ne živi, pored zapuštene kuće, zaraslih šljivika i kupinjaka. Potrebno je dodatno obratiti pažnju, probiti se i pronaći stazu do Bogutovskog potoka.
Blago dinstani ispod neoprenskih odela, na vrelom letnjem suncu, stižemo do potoka gde se rashlađujemo. Kad smo došli k sebi, shvatamo da smo pored napuštene vodenice i da su „vrata kanjona“ ispred nas.
Dušan nas tera da obučemo gornji deo neoprenskog odela što nas samo podseća na neizvesnost koja drži još od jučerašnjeg dana. Ulazimo u kanjon. Početak je pomalo razočaravajući, potok ponire ostavljajući suvo korito ispred sebe. Čak je i to ukazivalo na surovost i beživotnost ovog kraja. Savladavamo veliko kamenje, a po negde staza čak vodi i pored korita. Jedino vredno pažnje je bio susret sa par zmija koje su se brže, bolje sakrivale od nas.
Vrlo brzo stižemo i do prve vertikale. Iako bez vode, ipak donosi malo dinamičnosti i zabave. Nastavljamo dalje uživajući u nestvarnim momentima koji se mogu doživeti samo na ovakvim, teško dostupnim i skrivenim mestima. Primećujemo da smo sve bolji u spuštanju niz litice. Naučili smo lekciju od juče i usvojili abzajl tehniku, pa se kao tim osećamo mnogo komfornije.
Ali i dalje nema prevelikog opuštanja, jer nas iskušava ljuti crnogorski krš koji zahteva punu koncentraciju. Posebno su nezgodni previsni elementi. To su u stvari momenti kada se stena „uvuče u sebe“, kada ostajete i bez ono malo oslonca pod nogama. Bez paničenja spuštamo se u levitirajućem položaju držeću svu svoju težinu na rukama i perifernim vidom tražimo neke niže i nove pukotine u steni koja će nam ponovo osigurati položaj.
Međutim, ono što ne primećujemo je da smo sa svakim korakom sve više uvučeni u jednu nestvarnu priču. Kao da smo uskočili u neku knjigu naučne fantastike i počeli iz prvog lica da prolazimo „Potragu za izgubljenim svetovima“. Posle svake vertikale se otvara novo poglavlje i kao kad vas knjiga „obuzme i uvuče“, što se nama bukvalno i desilo, jedva čekate da pročitate ovu i okrenete sledeću stranicu. Zanimalo nas je šta će biti sa glavnim junacima, posebno, jer se o nama radilo. 😊
Neslućeno i nenajavljeno, dosadan i sivi kanjon se pretvara u pravu koloritnu bajku. Odjednom vertikale prestaju da budu obične i puste i počinju da podsećaju na otrgnuti pećinski nakit. U gizdavim i dalijevskim oblicima, prekrivene najfinijom mahovinom potpuno zasluženo dominiraju ovim delom kanjona.
Kanjon naprasno počinje da se sužava i svaki sledeći korak vodi u svojevrsni levak. Litice oko nas postaju sve više, sunca je sve manje, a vazduh je sve hladniji, pa polako svi shvatamo da smo već duboko zagazili u jedan skriveni i zaboravljeni svet. Možda sam ipak prerano i sa podsmehom zaključio da nema dinosaurusa. 😊
Uvlačimo se u rupu ispod ogromne stene posle koje se naravno otvara novo fascinantno poglavlje. Planina ispred nas je toliko „skupila svoja ramena“ da je ostavila samo usku pukotinu da joj se divimo, taman toliku da može da se prođe. Deluje da se može izmeriti raširenim rukama i telom spojiti za trenutak ono što je potok vekovima razdvajao.
Znatiželjni i uzbuđeni spuštamo se niz 30 metara mahovinasti odsek želeći da što pre zagvirimo u procep. Sve ove teško prohodne barijere dobile su smisao kada smo ih prošli i zakračili u pukotinu.
Njihov zadatak je da zadrže neodlučne, da razdvajaju, da čuvaju, a mi smo zakoračili u „vrli novi svet“. Poprilično je mračno, sunce daje naznaku svog postojanja samo kroz daleku i tanku traku na plafonu.
Našli smo se na ogromnoj ploči ili terasi, toliko velikoj i pravilnoj da sam pomislio da je to životno delo koje su drevni neimari ostavili pokolenjima. Sa nje je „pucao“ pogled na dvoranu monumentalnih razmera. Nadrealan amfiteatar se dodatno podvukao u skute planine, dobio na grandioznosti i izazvao divljenje na našim nemim licima. Krajičkom oka sam tražio trag nekog davno izumrlog bića ili nedešifrovani crtež na zidu.
Pa, gde će se ponovo pojaviti voda nego u takvoj epskoj dvorani? Klokot vode je trijumfalno najavljivao potpuno drugačiji ambijent. Duboko fascinarani neponovljivim delom prirode počinjemo kao omamljeni da idemo za žuborom vode.
A ona krivuda, vrluda, nema mira. Tek je izašla na površinu i jedva čeka da pokaže šta sve može. Čas nam je do kolena, čas do struka, a onda odluči da se prelije preko stena praveći nove vodopade i prizore od kojih zastaje dah.
Kako smo je bespogovorno pratili, lako nas je uvukla u onaj očekivani kanjonski krajolik. Prolazimo kroz mali lavirint, krivina za krivinom, a voda postaje sve dublja i moćnija. Negde iziskuje da plivamo, negde da skačemo, ali sa svakim narednim korakom smo svesniji da je ona svuda oko nas i da samo zajedno možemo dalje. Uživamo u njenim nadrealno lepim nijansama plave, ali takva božanska lepota ima svoju cenu.
Bogutovski potok je najhladnija reka u kojoj sam se kupao, do te mere je friška da sam imao osećaj da svaka kap reže. Da li od tolike hladnoće vode ili celokupne avanture, činilo se da smo na raskrsnici i da svaka nova odluka vodi u neke skrivene prolaze, da ne kažem portale.
Dalje nas prate tobogani, uski useci, manje vertikale, ali sve je već poodavno u drugačijem ruhu. Hvatam sebe kako se po hiljaditi put oduševljavam umetničkim delima koja nastaju kao rezultat višegodišnjeg „druženja“ vode i kamena koja posebno dugo opstaju ukoliko nije čovek tako lako u mogućnosti da ih uništi.
Prateći rasplamsani hir Bogutovskog potoka, on nam pokazuje najlepše odaje koje čuva samo za istrajne. Kada vidite ovakve prizore shvatite da nema mesta odustajanju, da svi napori i trud se na kraju pretoče u slike i emocije koje nikad ne počinju da blede.
Bogutovski potok se uliva u Moraču i prateći njegov tok stižemo do magistrale koja je raspršila našu maštovitu potragu za izgubljenim svetovima. Tim putem dnevno prođe preko hiljadu ljudi nemajući pojma kakva se raskoš skrila među golim, nepristpačnim stenama. Valjda ovi što magistralom žure kroz život i lepota koja je nastajala hiljadama godina i nisu jedno za drugo.
Rastajemo se sa Dušanom i Milanom, polugoli pretrčavamo magistralu, a na dugom povratku kući pokušavamo da sumiramo naviruće utiske neverovatnog vikenda dok brojimo minute do novog druženja, do nove avanture sa njima.
Drvobradi
Veličanstvena Majka Priroda.
Jožef praprotnik
…zelo zanimivo, čeprav ne bom nikoli več videl te čudovite, skrite deželice…tu sem bil v letih 62/63 v Kolašinu v vojski in so me – poškodovanega – peljali v bolnico v tedanji Titograd po nezgrajeni cesti skozi kanjon Moraće…Črno goro – kljub temu, da sem bil v JLA, ohranjam v lepem spominu, saj smo plezali na Sinjajevini, taborili pod njo, hodili k Biogradskem jezeru, proti Komovim, ob Tari in drugje…uživajte naravo, ki je pri vas še neokrnjena…pozdrav…jože p.
Simović
Niste prošli najlepša 2 vodopada koja se spuštaju u Moraču. Posle toga se pliva niz Moraču do izlaza…