Taorska vrela

objavljen u: Prirodopisi | 1

 

Uvek mi se jave neka pomešana osećanja kada se pomenu Taorska vrela. Sa jedne strane, neverovatna prirodna bogatstva i sa druge naš odnos prema njima. Stvarno je neverovatno kakav smo narod. Nekada i u pozitivnom smislu, ali ovo baš i nije takav slučaj. Velika većina žitelja Srbije nije ni čula za ovu predivnu kreaciju prirode, a kamoli da su je posetili.

Drugo, nebrigom i angažovanjem pojedinih „stručnjaka“, Taorska vrela su kaptirana početkom 80-tih za potrebe kosjerićkog vodovoda. Taj nakaradni čin, iako vode ima u izobilju u okolini, doveo je do toga da su izvori oskrnavljeni. Uništen je ozbiljan turistički potencijal, te je ostala samo žal koju između sebe razmenjuju iskonski zaljubljenici u prirodu.

 

 

Koordinate:44.079780, 19.814353
Rastojanje od BG:135km
Težina:4 – GARANTOVANA UPALA
Način realizacije:SOLO ILI PLANINARSKO DRUŠTVO
Oprema:RANAC, TRENERKA, PATIKE

Foto: Dejan Ristov

I dalje kruži legenda da su fotografije Taorskih vrela ukrašavale brojne brošure i magazine u kojima su se prikazivale neverovatne lepote nekadašnje velike države. Iako to danas zvuči paradoksalno, poredili su ih sa Plitvičkim jezerima. Dokazi za to se nalaze na nekim, verovatno, požutelim stranama davno zaturenih štampanih izdanja. Danas, u izdanju limitiranih mogućnosti, naznaku kako je to nekada izgledalo pokazuju samo u rano proleće. Tako da, ako želite da probudite maštu i uživate u nesvakidašnjem daru prirode, najbolje je da se organizujete do kraja aprila.

 

 

Najbolja ruta za dolazak do Taorskih vrela je Beograd- Valjevo- Kosjerić- Radanovci i stiže se za dva i po do tri sata vožnje. Avantura koju je organizovao KAUP uključivala je obilazak vrela pored osvajanja nekoliko okolnih vrhova. Akcija je zahtevna i nije za svakoga, jer se prelazi oko 25 kilometara i savladava visinska razlika od 900 metara. Nije tehnički zahtevna, više kondiciono. Međutim, postoji i mogućnost obilaska i za one koji nisu raspoloženi za ovoliko pešačenje. Ukoliko želite sami da se organizujete možete parkirati auto u selu Radanovci (44.043822, 19.857856), posetiti vrela i vratiti se nazad istim putem. Uz svo fotografisanje i usputno uživanje ne bi trebalo da vam ta deonica oduzme više od dva sata pešačenja. Ne računam na roštiljanje i kampovanje, ali imajte u vidu da je lokacija „predodređena“ za to.

 

 

Staza kreće kroz predivne obronke valjevskih planina i vodi u živopisnu šumu. Šumska staza ide paralelno sa Belim potokom i krećemo se u pravcu ušća sa rekom Skrapež. Kombinacija mešovite šume, potoka i pogleda na pitome padine čini da je šetnja izuzetno prijatna i opuštajuća. Hvatam sebe kako izvirujem iza svake „krivine“ kao da očekujem neko iznenađenje. I stvarno, vrlo brzo se stiže do vodopada koji je pun snage baš kada se proleće budi.

 

 

Sledi masovno fotkanje, jer svi žele da ovekoveče prelepi kadar. Po principu „ što u izlogu, to i u dućanu“, vodopad daje samo nagoveštaj onoga što se sprema. Posle par minuta stižemo do Taorskih vrela.

 

Foto: Dejan Ristov

Najlepši izvori valjevskog kraja zasluženo nose laskavu titulu. Boravak u ovom predivnom prirodnom lokalitetu  je zaista neprocenjiv. Nisam mogao da se otmem utisku strahopoštovanja prema silama prirode koje sam ovde osetio. Voda nezaustavljivo

 

 

nadire sa svih strana. Koristi postojeće puteve, pravi svoje, pretvara tok u slapove i vodopade preko nataloženih bigrenih naslaga uz huk trijumfalno se spušta do sledeće kaskade… Prosto je opkolila, osvojila svaki kamen i delić zemlje koji joj se našao na putu. Samo mogu da zamislim kako je to izgledalo pre nego što su joj „amputirali“ prirodan izvor i preusmerili je prema nekim cevima.

 

 

Voda iz vrela se uliva u reku Skrapež podno planine Povlen. Kao podsetnik na neki davni procvat ovog kraja ostale su samo dve – tri vodenice koje svojim rustičnim izgledom samo kompletiraju „slike za desktop“. Nekada ih je bilo 12.

 

 

Koliko god vremena da ovde provedete, malo je. Tako da uz zvuk pištaljke vodiča nerado nastavljamo dalje. Ipak, moraju se osvojiti još dva vrha pre povratka u Beograd, pa se avantura  nastavlja.

 

Taorska stena u daljini

Prvi cilj je Taorska stena. Sa impozantnom širinom i visinom od 1021 mnv dominira okolinom i izgleda kao suvereni zaštitnik celog kraja. Krećemo se uglavnom šumskim i kolskim putevima i svako za sebe traži svoju mrvu uživanja. Neko čeka vidikovce sa kojih se pogled ne vraća, a neko priliku za jedinstven foto kadar.

 

 

Prolazimo stada ovaca i pastira, ali i pored zaseoka Kuzmani, Brđani i Taor. Ako je neko među nama i osetio dozu umora, derani koje smo sreli da se tuda vraćaju iz škole, dali nam su „vetar u leđa“. Sigurno su nam neposredno postavili i neko pitanje o vaspitanju i različitim pogledima, pošto se jednoj koleginici planinarki nakon toga otelo: „A, moj klipan igra igrice kući!“

 

 

Nakon jednog sata solidnog ritma uzbrdo, stižemo na jedan interesantan plato. Osim što predstavlja idealno mesto za leškarenje i uživanje u okolnim vrhovima valjevskog kraja, on je u stvari svojevrsna raskrsnica puteva.

 

 

Prvo smo testirali desni krak. Staza brzo nestaje u hladu šume i vodi na vrh Taorske stene. Zaista je prijala promena okoline i dinamike kretnje. Kretanje na otvorenom po uređenoj stazi munjevito smo zamenili za stene u gustoj listopadnoj šumi.

 

 

Pre nas vrh je osvojila šuma, tako da smo razočarenje zbog neupriličenog vidikovca ublažili branjem sremuša koji ovde raste u epskim količinama. Sendviči su dobili salatu, a svako od nas prizvuk belog luka.

 

 

Levi krak vodi ka vrhu Čiker. Osim dodatnih kilometara i „nabijanja“ kondicije nema preterane svrhe. Predeli jesu lepi, ali ništa što do sada nismo videli, osim jedne čeke.

 

 

Sam vrh je zaposela četinarska šuma, tako da ni tamo nema „satisfakcije“ za osvajanje vrha. Čak nema ni sremuša. Najlepši vidikovac jeste sa same raskrsnice i najbolji potez je uživajući sačekati ostale da se vrate sa „ekspedicije osvajanja“. Ja sam kasno došao do tog zaključka.

 

 

Staza koja ide pravo vodi šumskim stazama i grebenskim usecima prema zaseocima Drpovina i Obradovići. Sa strane promiču prekrasni vidikovci i doprinose da se ne osećaju pređeni kilometri. Uz put se prolazi pored lovačke kolibe „Lajkovača“ i nakon 10-tak kilometara stiže se do železničke stanice „Drenovački kik“ koja predstavlja ciljnu ravninu.

 

U sumrak stižemo do Podbukova. U etno domu Mila Obradovića uz domaću rakiju i hladno pivo sumiramo kilometar po kilometar, sliku po sliku, utisak po utisak. Mogli bi mi tako u nedogled da nas nisu prekinuli sa vrućom pilećom čorbom, sirom, sačem…

 

 

 

Zaprati Nenad Nesic:

Poslednji članci od

  1. online education

    Excellent post. I was checking continuously this blog and I am impressed! Extremely helpful information particularly the last part 🙂 I care for such information much. I was seeking this certain info for a very long time. Thank you and good luck.

     

Ostavi komentar