Kranjska Gora

 

 

Zimi bela predstavlja centar skijaških i skakačkih sportova, dok u letnjim mesecima kada je sva zelena i plava od nepreglednih šuma i bistrih reka pravi je magnet za ljubitelje šetnje, biciklizma, planinarenja, ferata…Nema mnogo mesta kao što je Kranjska Gora gde na jednom mestu svoju mrvu zadovoljstva mogu pronaći i rekreativci i aktivni sportisti, i deca i odrasli. Svaki put mi je Kranjska Gora domaćinski širila svoje ruke bez obzira da li sam išao sa porodicom ili sa ekipom. Verovatno je prepoznavala moju uzbuđenost i zahvalnost što ću imati priliku da provedem kvalitetno vreme u ovoj magičnoj dolini.

 

 

Uvek mi je bilo teško da se odlučim na koju ću stranu krenuti. Surovi špicevi Triglava, Prisojnika, Jaloveca pružali su nagoveštaj avanture dok je bujna i zelena dolina obećavala smirenost i spokoj. Rešenje sam nalazio u miksu, pa ću u daljem tekstu predstaviti tek delić koju sam uspeo da ovekovečim.

 

 

Kao dete sam se ložio na Primoža Ulagu, Mirana Tepeša i ostale tadašnje naše vedete ski skokova, pa je odlazak na Nordijski centar Planica za mene bilo ostvarenje davnih maštanja. Postavljao sam sebi pitanja kako toliko dugo lete, kako uopšte treniraju, a odgovor je stigao godinama kasnije, jer sam imao sreće da prisutvujem treningu dečaka željnih olimpijskih visina.

 

 

Nedaleko od skakaonice je parking sa koga kreće pitoma staza kroz useklinu do planinarskog doma Tamar. Četrdesetak minuta šetnje kroz gustu šumu predstavlja pravo uživanje. Pored mirisa crnogoričnog rastinja i viška kiseonika imali smo sreću da naletimo na veoma neobične gljive čiji sam inače veliki ljubitelj.

 

 

 

Izlazimo na prelepi mali amfiteatar oivičen planinskim zidanama. Moj cilj nije bila klopa u planinarskom domu mada se mora priznati da je bila ukusna i povoljna, već vodopad koji se sliva sa ogromne stenovite gromade. Ovde se nalazi vodopad Nadiža.

 

 

Pored toga što u 100 metara dugom padu pravi neodoljivu simfoniju zvuka i igre, malobrojni znaju da je ovaj vodopad poznat po tome što je to prvo pojavljivanje reke Save.

 

 

Vrlo brzo po dolasku na ravno tlo voda nestaje u ponoru i pojavljuje se nekoliko kilometara dalje kao vrelo Zelenci.

 

 

Vrelo Zelenci je naziv dobilo po svojoj fantastičnoj boji, pa u zavisnosti od sunca i oblaka počastiće vas tirkiznom, petrolej ili zelenom bojom. Vrelo ni zimi ne zamrzava, jer ima konstantnu temeperaturu od 6C, a iz njega ističe Sava Dolinka te se Zelenci smatraju izvorom najduže reke na Balkanu.

 

 

Kada se od mesta Kranjska Gora krene prema čuvenom Vršič prevoju i nešto daljoj Dolini Soče nailazi se na jezero Jasna. Sastoji se od dva veštačka jezera napravljena na ušću Velike i Male Pišnice oko kojih postoji uređena pešačka staza. Na jezeru se može voziti pedalina, kupati, mušičariti ili prosto predahnuti uz osveženje i pogled na oštre vrhove Julijskih Alpa.

 

 

Kranjska Gora se može podičiti i većim brojem pešačkih i planinarskih staza prilagođenih porodičnim ljudima. Jedna od njih omogućuje posetu Martuljškim slapovima. Na padinama planine Špik nalaze se dva alpska bisera, Donji i Gornji Martuljški slap. Posebno je atraktivan Gornji koji se u spušta u tri nivoa preko 100 metara vertikalnog zida.

 

Foto: Aleš Zdesar

 

Pored njih može se uživati u više manjih slapova i mirisu drevne šume. I ovde smo imali sreću da naiđemo na bajkovite gljive.

 

 

 

Kada se od Mojstrane krene dolinom Triglavske Bistrice za oko sat vremena pešačenja stiže se do spektakularnog vodopada Peričnik. Ovaj lepotan se stropoštava sa 52 metra visoke litice praveći strahovitu buku sa svakim udarom kapljica od tlo. Od njegove siline i velike visine u okruženju se stvara tuš, te je potrebna kabanica za bliže prilaženje.

 

 

Danas je zaštićen kao prirodno nasleđe, jer je nekoliko puta u prošlosti bio meta ideja o njegovom kroćenju i korišćenju za proizvodnju struje. Peričnik je svetska znamenitost, jer njegov „specijalni dizajn“ omogućava da se prođe i prošeta iza njega čime se mali broj vodopada može pohvaliti.

 

 

Ovde se u neposrednoj blizini nalazi i nekoliko ferata različitih dužina i težina – Mojstrana, Jerm’n, Dobršnik, Hvadnik. Kako sam osvedočeni zaljubljenik u kanjone i ferate logično je bilo da izbor padne na Hvadnik koji nudi uživanje po sistemu „dva u jedan“.

Ako se posmatraju neki parametri mimo samog penjanja, ferata Hvadnik je savršena. Postoji organizovan parking, prilaz je obeležen i prilično kratak, povratak je za nijansu duži, takođe obeleženom stazom kroz šumu. Reč je izuzetno atraktivnoj ferati koje vodi kroz divlji kanjon potoka Hvadnik koji se prelazi nekoliko puta.

 

 

Kako je skoro cela ferata u kanjonu i pored potoka, izuzetno je prijatno penjati se čak i po vrelom letnjem danu. Ocenjena je sa B/C, što znači da nije previše zahtevna, ali ja bih joj za umetnički dojam dao najvišu ocenu.

 

 

Pre svega zbog interesantnosti prolaska iznad i pored vodopada, ali i drugih prelepih prirodnih detalja. Pošto je relativno kratka i prelazi se za oko dva sata, nije loše ostaviti ovu akciju za dan povratka kući.

 

 

A u prethodnom danu koji smo imali u celosti organizovali smo uspon na jedan od onih surovih vrhova sa početka teksta, ali o tome ću drugom prilikom…