Nacionalni park Una

 

Foto: Nenad Medić

Početak maja je bio je trenutak kada su se kockice poklopile, kada je „moj broj izvučen“. Postoji više opcija za dolazak, a kako je put nešto duži preporučujem da planirate barem produženi vikend. Ja sam koristio autoput do Gradiške, a potom preko Banja Luke, Manjače i Bosanskog Petrovca stigao u Martin Brod.

Smeštaj sam našao u vikendici u okviru hotela „UnaC“ gde smo i klopali ukusnu i svežu domaću hranu po pristupačnim cenama. Ukoliko se odlučite za posetu, kontaktirajte Veljka Babića na broj telefona +38766058007. Šarmantan i gostoprimljiv, Veljko može pomoći i oko dodatnih zahteva i informacija za razne aktivnosti u nacionalnom parku.

 

Foto: Nenad Medić

Najmlađi od tri bosanska nacionalna parka se ugnjezdio u zapadnom delu Bosne, zaštićen planinskim masivima Grmeča, Plješevice i Osječenice. Park se opružio na blizu 20.000 hektara i obuhvata kanjonske predele i međuprostore između tri žile kucavice – Une, Unca i Krke. Ove tri vodene arterije omogućavaju nadaleko čuvene lepote, ali i život za preko 1900 biljnih vrsta, 120 vrsta ptica, 60 vrsta sisara, od kojih su mnoge retke i zaštićene zakonom. 15 vrsta riba su mamac za ljubitelje mušičarenja koji dolaze iz celog sveta da bi uživali u strastvenom hobiju i predivnom okruženju.

 

 

Legenda kaže da su imenu kumovali rimski vojnici, koji kad su stigli na obalu živopisne reke i čuli žubor vode i buku slapova jedino što su mogli od ushićenja je da glasno uzviknu “Una!“, što na latinskom znači „jedna“ ili „jedina“.

Za komercijalno korišćenje, Nacionalni park Una je otvorio svojih šest kapija. To su zvanični ulazi na kojima se kupuje jednodnevna karta i iza svakog od njih stoji zanimljiva priča, jedinstvena lepota i aduti koji su vredni posete.

 

Foto: Nenad Medić

Martin Brod je jedan od ulaza u nesvakidašnji svet prirodnih kreacija. Sve što sam video taj dan predstavljalo je preko potrebnu promenu i ubrizgavalo osećaj sreće u svaku ćeliju. Ako to nije nirvana, onda nikada nisam bio bliži tom osećaju. No, krenimo redom.

Martin brod je mesto gde Unac ljubi Unu, pa uopšte ne čudi legenda o nazivu mesta koja je, kao mnogo puta do sada, vezana za nesrećnu ljubav.

 

 

„Nekada davno jedna prelepa devojka, Marta, zaljubila se u momka kovrdžave kose koji je živeo preko, na drugoj obali Une. Kako su njeni roditelji bili protiv veze, ona je krišom po mraku krenula da vidi svog dragog. Okliznu se na klizavoj unskoj sedri, upade u duboki gaz i utopi se u njemu. Taj gaz, odnosno brod kako ga meštani zovu, nazvaše Martin brod.“

Čitav predeo leži na bigru ili po lokalnom nazivu sedri- kamenu nastalom u vekovnoj metamorfozi i menjanju oblika od mahovine, preko sige, pa sve do sedre. To je jedan od ključnih dokaza da je nekada davno, ali i jako dugo ceo kraj bio pod vodom. Od unikatne unske sedre sazidan je i manastir Rmanj u 15. veku koji je podigla ćerka Đurđa Brankovića. Nekadašnji ponos regiona, danas služi više kao turistička atrakcija i bogomolja za izuzetno mali broj meštana koji tu žive. Zimi ih je svega šezdesetak.

 

 

Odmah pored manastira počinje staza za kanjon Unca. Pošto su reflektori pozornice uprti u glavnu glumicu Unu, za Unac malo ko i zna. Istraživački duh, ali i sentimentalne uspomene kupanja u njegovim virovima, još pre ludosti koja je zahvatila bivšu SFRJ, nalagali su da ga posetimo. Staza vodi do Crnog vrela, mesta gde Unac zadnji put izvire. On nekoliko puta umire i oživljava i gde god da se pojavi donosi radost i čaroliju. To je jedna od onih neukrotivih i plahovitih reka koje mogu biti i mirna plava laguna, ali i dramatična borba vode na brzaku.

 

 

 

Sa leve strane čarobne i hirovite reke nalaze se pećine i tuneli koji samo upotpunjuju već predivne pejzaže. Sa desne strane staza vodi kroz šumu, koja se zbog gorostasnih granitnih stena na jednom mestu spušta do vode, i neophodno je preći preko zapenušane vode.

 

 

Na žalost, u maju je nemoguće doći do Crnog vrela regularnom stazom, već samo kroz brzake u kojima sve ključa. To je više letnja akcija kad se Unac malo primiri i ulenji. To samo znači da je neophodno doći i u letnjem periodu, a kako izgleda Crno vrelo možete videti na fotografijama drugara i planinara koji ih je nesebično podelio.

 

 

Foto: Nenad Medić

Puni utisaka i lakši za 2KM ulazimo u NP UNA. Levom stazom grabimo ka prostorno najvećem kompleksu sedrenih barijera koji čine slapovi, ade, kade, rukavci, sedrene pećine, spektakularni brzaci…

 

 

I odmah nailazimo na grandiozan vodopad. Milančev buk je doživljaj za sva čula. Preko vekovima klesanih sedrenih naslaga Una ključa i stropoštava se sa svih strana. Serije kaskada, rukavaca i prštećih pritoka smaragdna lepotica Una koristi kao poligon za pokazivanje svoje gizdavosti i potpune dominacije okolinom.

 

 

 

Raspršene kapljice vodene pare prenose zaglušujući huk kroz vazduh i čine vodopad i celu okolinu potpuno bajkovitim. Nadam se da će se što pre upisati na UNESCO listu zaštićenih prirodnih dobara, jer su se u međuvremenu i ovde pojavili „dušebrižnici“ koji bi i Unu da spakuju u cev zarad par kilovata struje.

 

 

 

Malo poviše vodopada, prateći table, dolazimo do domaćinstva koje je vlasnik „bučnice“. Iako je ovaj čudni naziv za mene bio nepoznanica i novitet, to je u stvari stari izum – prirodna, ekološka veš mašina. U izuzetno kvalitetnoj prezentaciji domaćina Dragana saznajemo da je mašina stara 300 godina, da ne koristi deterdžent, da ima nekoliko brzina i da pranje naplaćuje marku. Biznis, ali fer. Koristeći takvu prirodnu silu u dvorištu sagrađen je i mlin, pa ovde možete kupiti više vrsta kvalitetnog brašna.

 

 

Dok smo šetali kroz izuzetno šarmantno selo nisam mogao da ne primetim žubor vode na svakom koraku. U Martin Brodu, ili takoreći „Bosanskoj Veneciji“, zaista je neverovatan broj izvora, potoka, pritoka, slapova… Prosto sve vrvi, ključa, kulja, oseća se iskra života u svakoj kapljici. Samo onaj ko baš nema sreće, nema vodopad u dvorištu. 🙂 To je razlog zašto postoji veliki broj mlinova ili vodenica u selu. Doduše, samo mali broj je u funkciji, dok ostale krase foto albume.

 

 

 

Nastavljamo preko visećeg mosta i zatičemo Unu kako opet izvodi svoje vragolije. Kameleonski menjajući boje od plave, zelene, preko petrolej i tirkizne razliva se preko desetina slapova. U igri svetlosti i ritmu Une stvaraju se kade koje oduzimaju dah.

 

 

 

 

Dan sumiramo uz svežu pastrmku, kujući planove za sutra. Bez obzira što će snovi biti tirkizni, jedva čekam da se probudim.

 

Nastaviće se….