Trešteni vrh

objavljen u: Prirodopisi | 6

U centralnom delu kršne Crne gore, okovan bistrim i ledenim rekama Zetom, Moračom i Mrtvicom, nalazi se spektakularni Maganik. Istovremeno i surov i lep kao život, karakterišu ga nestvarni predeli i izolovana divljina.

Dok na golom kamenu Sunce prži kao na nekoj dalekoj planeti, a u gustim šumama se nesputano kreću divlje zveri, žilavi gorštaci popunjavaju nešto pitomije delove planina i po malobrojnim katunima pokušavaju da prežive zajedno sa svojom stokom. Ovaj ponosni gorostas posesivno čuva brojne priče koje se upijaju u treptaju oka zbog čega zadirkuje maštu i rasplamsava želju prirodnjaka, planinara i pustolova širom Balkana.

Koordinate: 42.7162, 19.3018
Rastojanje od BG: 450km
Težina: 4 – GARANTOVANA UPALA
Način realizacije: PLANINARSKI KLUB
Oprema: CIPELE, RANAC
Foto: Dejan Ristov

Maganik je, ne po lepom, pomenut u knjizi „Kad motori utihnu“. Naime, poznat je po nesreći koja se dogodila 1973. godine kada se avion u punoj brzini zakucao u Babin zub i odneo u smrt svih 35 putnika. I dan danas se mogu naći delovi aviona razbacani po celoj planini kao podsetnik na taj sumorni 11. septembar. Kada motor utihne ostaje setni odjek u večnosti.

Pored Babinog zuba, na Maganiku se nalaze i Međeđi vrh, Razbita jela, Pavlov vrh, svi prilično zahtevni i nepristupačni. Ali, jedan se posebno ističe. Trešteni vrh! On je i dan danas ostao neostvarena žudnja mnogih planinara. Dok je za mnoge Trešteni vrh nedosanjan san, za neke je opipljiva i itekako svakodnevna java.

 

 

Naravno, reč je o klubu „Visokogorci Crne gore“ i njhovom tragično nastradalom predsedniku Milanu Radoviću. Nisam ga poznavao, ali sve priče koje sam čuo o njemu govore o tome kako je bio vrhunski planinar i još bolji čovek. Milana Radovića možda više nema, ali on nije umro sve dok planinama širom sveta odjekuju priče o njegovim planinarskim dostignućima i još plemenitijim delima. Kada motor utihne ostaje setni odjek u večnosti.

Kako je Milan posebno voleo Maganik i Trešteni vrh, tačno na dvogodišnjicu nesrećnog događaja organizovan je uspon u njegovu čast. Milutin i Slavica Ilić iz PD Kopaonik-Leposavić su uvek u pravo vreme na pravom mestu, pa su u saradnji sa dvojicom ljudina iz „Visokogoraca Crne gore“ priredili avanturu za pamćenje.

 

 

Za početak, svakako ćemo pamtiti prevoz od magistrale do kampa. To, kako smo se nas 27 sa stvarima za tri dana spakovali u prikolicu malog kamiona je za anale. Siguran sam da se berači pamuka ili putnici na indijskim vozima osećaju komfornije. Jedina dobra stvar kod ove vožnje je bilo to što je uključen i medicinski tretman. Sada sigurno niko od nas više nema kamen u bubregu. 😊

 

Foto: Milorad Cicmil

 

Planinarski dom „Đatlo“ se nalazi na 20 kilometara od magistrale. Ne samo što je na prelepom mestu, već je i prilično dobro opremljen, pa predstavlja odličnu bazu za okolne akcije.

Zov Trešetenog vrha je bio izuzetno jak, jedva sam čekao da krenemo. Iako je bila reska planinska zora, grejalo me je uzbuđenje i činjenica da ćemo se najzad upoznati. Ali, do tog trenutka treba savladati brojne prepreke.

Krenuli smo prečicom kroz šumu i izašli na kolski put. Još uvek je bilo rano, pa smo mogli uživati u pogledu na oblacima ogrnute kotline.

 

 

Prilično brzo stižemo do dva katuna u kojima žive Bulatovići. Taj vikend su udavali ćerku, pa je sve odisalo prazničnom atmosferom. Samo kratak pozdrav, predah i nastavljamo dalje. Nije bilo vremena čak ni za rakijicu, ipak daleko je naš cilj. Krajolik polako počinje da se menja. Kamen sve više osvaja prostor dok se vegetacija očajnički bori da skroz ne iščezne.

 

 

Kada smo stigli do prevoja i opkoračili malo „sedlo“, odškrinuli smo vrata koja vode u drugu dimenziju. Našli smo se pred tajnovitim, izolovanim mestom prilično sačuvanim od ljudskog uticaja. Na prvi pogled se moglo zaključiti koliko je ovde planina nemilosrdna, a opet taj nesvakidašnji i po malo čudni izgled, nije nikoga ostavio ravnodušnim i svi smo želeli napred, da otkrijemo ovo remek delo prirode.

 

 

Trešteni vrh je bio ispred nas. Kao na dlanu. Zvao je i zadirkivao nas, ali put do njega nije lak i zahteva konstantnu koncentraciju.

 

 

Prolazimo kroz pravu kamenu pustinju koje je kombinacija skrivenih prolaza i lavirinata. Rapsodija kraške erozije pruže prelepe kadrove za fotografije. Dok se u jednom trenutku nalazimo ispred neprelaznog vertikalnog zida, već u sledećem je deo prepun jama i škrapa koje treba zaobići ili preskočiti.

 

Foto: Milutin Ilić

 

Stene su oštre kao žilet, a nekim škrapama se ne nazire dno, te je jasno zašto su se u prošlosti često ovde dešavale povrede planinara. Nošen tom mišlju, doziram svaki sledeći korak. Sunce je već visoko i dobrano prži, ali za to ne haju ostaci snegova koji mu prkose.

 

 

Završnica uspona je posebno interesantna. Kroz procep ili mini kuloar penjemo se tehnikom 4×4. Ruku na srce, bio nam je znatno olakšan zadatak, jer su „Viskogorci Crne gore“ pre izvesnog vremena postavili sajlu za osiguranje. Za svakog ko je prošao par ferata akcija, ova deonica ne predstavlja poseban izazov, ali i dalje treba biti pažljiv.

 

 

 

Malo po malo, preko planinskog amfiteatra i kamenih terasa i posle nešto manje od šest sati uspona stižemo do 1980 mnv. i toliko željenog Treštenog vrha.

 

Foto: Dejan Ristov

 

Teško je ostati imun na njegovu jedinstvenost. Izbrazdan nepreglednim vertikalnim jamama i ukrašen najlepšim prirodno oblikovanim kamenim gromadama mami uzdahe retkih koji uspeju da ga dosegnu. Bez obzira što se sa njega vide Bjelasica, Komovi i Tali, sam boravak na čuvenom vrhu je ono što daje poseban osećaj  zadovoljstva. Inače, ova naša mala ekspedicija je najveća grupa koja se popela na Trešteni vrh.

 

 

Kada se još pridoda da je akcija izvedena u znak sećanja na Milana, potpuno je razumljivo što smo svi bili preplavljeni emocijama i ponosom.

Usledio je kratak odmor, branje i postavljanje gorskog cveća za Milanovu tablu i povratak do kampa istim putem.

 

 

Kamp nije daleko, ali daleko od toga da je blizu. 😊 Koliko je teren nezgodan i koliko je teško snalaženje u kamenom lavirintu najbolje ilustruje komentar jednog od planinara:“Ja ne bih znao sam da se vratim“.

 

 

Na povratku sunce je bilo visoko i uzimalo je svoj danak. Stene su se u međuvremenu ugrejale, a njihova zaslepljujuća refleksija davala je utisak da je još toplije nego što stvarno jeste. Na stazi nema nigde izvora i neophodno je poneti dovoljnu količinu vode. Neki nisu napravili dobru procenu, pa su u katun uleteli kao u pustinjsku oazu i zaronili glavu u korito za napajanje stoke.

Posle tačno dvanaest sati od polaska, stižemo u kamp. Gladni, žedni, znojavi i umorni, ali sa osmehom i slikama u srcu koje će sijati godinama.

 

Foto: Dejan Ristov

 

Pucketanje vatre, piće, hladna lubenica i planinarske anegdote su bili savršeni smiraj dana.

 

Planinarenje je životni stil. Planinarenje je životna filosofija. Život u saglasju sa prirodom podrazumijeva razumijevanje i poštovanje njenih zakonitosti. Planinarenje nije samo penjanje vrhova i boravak u planini. To je i proslavljanje planine, to je kad svaki tren živiš sa planinom, govoriš o njoj. Kad ne govoriš o sebi nego o planini. Kad svaki korak u planini shvatiš kao korak bliže sebi. Kad uspon doživiš kao duhovno uzdizanje koje ti otvara vidike. Kad svako brdo otvara nove dimenzije u duši jednako kao i najveći svjetski vrhovi. Planinar je čovjek koji voli planinu i planina voli njega. Planinar je čovjek koji uči od planine i druge upućuje u tajne života posvećenog stijenama, vrhovima, zaleđenim vertikalama. Čovjek koji o tim stvarima govori iz duše, nenametljivo, sa ljubavlju, stavljajući naklonost planine kao mjeru svojih uspona. Jer, planinar se ne mjeri metrima koje je dosegao nego ljepotom koju osjeća i ljubavlju koju podijeli ljudima. Prirodno je da čovjek radije govori o svojoj djeci nego o sebi. Jer ih voli i žrtvuje se za njih. Tako je i sa planinom. Ako radije govorimo o planini nego o sebi, znači da je volimo. – Milan Radović

 

Zaprati Nenad Nesic:

Poslednji članci od

6 Responses

  1. Stane

    Lepo rečeno,razumljivo ljudima da iskustvom,poetično u čast Milanovu,jednom rečju , bravo i hvala.

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *