Vrbanja pod Divičem

 

Posebno u vremenu globalizacije kada nas zapljuskuju talasi koji će se sve to sa prvom osekom da nepovratno odnesu. Osećam da je to bitno, jer se ne bavi puno ljudi time. Nekada se desi planski, nekada se neko poigra sa nitima sudbine, ali svaki minut proveden na takvim mestima i sa takvim ljudima je neprocenjiv.

 

 

Kao mnogo puta do sada pokazalo se da tamo gde prestaje asfalt, počinje prava priča. Ovog puta off road avantura me je odvela do Kruševog Brda. Iako će mnogi danas za lokaciju ovog mesta morati da guglaju, ovaj lokalitet vuče korene od pamtiveka, a kad bi se pisala neka istorijska knjiga sigurno bi bila u par tomova. Kada svemu tome dodamo fantastičnu prirodu koja pokazuje najlepše raznolikosti, jasno je zašto sam imao žarku želju da budem deo te priče, makar na kratko.

 

 

U selu nas je dočekao Goran Ivanović. Ljudina u svakom smislu, i stasom i glasom, a ponajviše se oseća njegova ljubav ka rodnoj grudi. Ljubav koja se ne može sakriti ga goni do granica ljudske izdržljivosti, ali samo tako se može postići ono što je naumio. Samo naizgled njegova ideja je ostavriva, ali uopšte nije lako danas oživeti selo. Jedino što mu ide na ruku je da ovde postoji istorijski gen i to ne bilo kakav, već on seže vekovima unazad. No, polako, krenimo redom.

Na početku nas Goran i njegova ekipa upoznaju sa radovima i planovima na restauraciji stare škole i izgradnji muzeja na njenim osnovama. Nekada, ne tako davno, 700 mališana je sticalo prva znanja u njoj, a danas u selu živi jedva 20 ljudi. Iz ovog podatka se najviše da zaključiti koliko je njihova misija izazovna.

 

 

Krećemo uz Vrbanju i ono što ćemo videti tog dana zaista je nesvakidašnje, vredno svakog pomena i posete. Vrbanja je inače najduža reka koja je celim svojim tokom u Republici Srpskoj. Na svom putu, ona prikuplja na stotine potoka, pritoka, reka, kako bi postala moćnija, uspela da savlada sve prepreke i na kraju se bezuslovno preda Vrbasu.

 

Foto: Dejan Ristov

Na žalost, tu njenu moć prepoznali su i investitori zaduženi za devastiranje prirode, pa se ovde nalazi jedna od prvih mini hidroelektrana u Bosni. O, kako je bolno gledati te nakaradne ogromne cevi u sred predivne prirode. Civilizacijski smo negde ozbiljno promašili skretanje kad je uopšte moguće da postoji i promil šanse da bistra, pitka voda i celokupni živi svet i njoj se trampe za par kilovata struje neophodne da neki blejači izgubljeni u životu mogu da prate rijaliti program. Srećom, ova MHE potiče iz vremena kada još nisu skroz ovladali mračnom tehnologijom koja usisava celu reku, pa je ostavljeno nešto i nama ljubiteljima prirode.

 

 

Divimo se Vrbanji, uživamo u njenim kreacijama i nastavljamo priču o njenoj ulozi u prošlim epohama. Dok se probijamo kroz veličanstveni kanjon, Goran sa posebnim nadahnućem oplemenjuje doživljaj za koji verujem da crpi energiju iz ogromnog kulturno-istorijskog nasleđa. Pa tako saznajemo da postoje ostaci naseobina iz kamenog doba, svedočenje velike bitke Ilira i Rimljana, tragovi rimskog perioda(jasno je ko je pobedio 😊), a iz nešto kasnijh perioda i grad kraljice Jelene, ali i velika zaostavština iz vremena kada je župa Vrbanja bila esencijalni deo Tvrtkovog kraljevstva.

 

 

Na početnoj, božanskoj podeli karata Kruševo Brdo je dobilo sve adute vezane za prirodne lepote, ali kako se nikada ne može dobiti sve, uz njih je stiglo i neko prokletstvo da ovde nikada nema mira, pa tako i vidimo silna carstva i kraljevstva koje se ovde smenjuju od pamtiveka.

 

 

Na ovakvim prostorima ne može da živi svako. Nezgodna klima, još nezgodnija geopolitička pozicija i ljuti životni vetrovi su samo za jake, samo za sposobne ljude koji ne poznaju za granice. Ta gruba gorštačka linija se vidi iz daleka, ali treba se malo približiti i gvirnuti iznutra da bi se uočila duša veličine Vlašića. 😉

 

Foto: Arhiva Kruševo Brdo

Možda su nam daleki Iliri ili Rimljani, ali svakako nas još uvek bole sveže rane i priče za koje postoje još uvek živi svedoci. A njih, boga mi, itekako ima. Šta reći o zajedničkoj borbi četnika i partizana koji nikada nisu dozvolili Nemcima da zauzmu ove krajeve? Deluje bajkovito, zar ne? Nisu nas tome učili u školama? Na žalost, ova istorijska epizoda se pretvara u krvavu bajku kada su pred kraj II svetskog rata partizani rešili da svoje dojučerašnje saborce bace u jamu, pokupe sve hvalospeve i utabaju put novom društvenom poretku. Tek nemam reči za građanski ili bratoubilački rat devedesetih tokom kojeg je veći deo Vlašića miniran, pa je danas moguć prolazak samo utabanim stazama ili uz vođstvo nekoga ko baš dobro poznaje teren. Naši domaćini to znaju, pa sam u mogućnosti da pišem ovaj tekst. 😊

 

 

 

Iako smo mi pohodili Vrbanju, ipak ona je osvojila nas. Prožmela nas je svojom divljinom i mirom, hirovitošću i krotkosti, uvukla nam se pod kožu i poslala doživotnu pozivnicu za druženjem. Slapovi, virovi, kaskade, vodopadi, ma pravi muzej prirodnjačkih lepota. Čak i u trenutku kada je ucevljena, njena gracioznost i gizdavost oplemenjuju dušu i golicaju maštu sa pitanjem kako li je sve to izgledalo pre nego što se pojavio uništitelj prirode i života. Pa i u takvim okolnostima Mandića vir izaziva divljenje i budi glupiranje kod nas veselih planinara.

 

 

Predosetili smo da ovako moćna reka čuva bisere koji se otkrivaju samo upornima, samo onima koji ne broje kilometre. Nailazimo na Vileno vrelo, mesto gde vekovna sinergija prirodnih sila pravi prelepu sliku. Sigurno mnogo moćnije izgleda tokom proleća, ali svakako nas je oduševila sedra optočena nežnom mahovinom preko koje se prelivaju slapovi vode, nalik na vilenske kose.

 

 

Naziv potiče iz legendi kada su sva zabačena mesta obdarena vodom nazivana po razigranim šumskim vilama koje su slavile život i harmoniju, a kažnjavale bahate i nepokorene. Voleo bih i da su danas ovde, pa da beskrupuloznim investitorima malo daju po turu. 😉

 

Foto: Dejan Ristov

Još se prsti nisu ni pošteno osušili od usputnog branja silnih malina kada je huk moćnog vodenog gorostasa počeo da nas doziva. Vodopad Biser voda je zaista opravdavao svoj naziv, jer je pravi je biser koji se retko sreće. Hirovita Vrbanja pravi spektakularan karambol, udara o stene, preliva se preko manjih kaskada, stropoštava se sa velike litice, razliva se u vodenu paru kojom kupa znatiželjne avanturiste.

 

 

Ovih 60 metara su prava magija i prirodna lepota u najčistijem mogućem obliku. Pa ko bi onda odoleo da ne gurne glavu i malo se pročisti? 😊

 

 

 

Nastavljamo dalje i ubrzo izalzimo na plato moćnog Vlašića. Čak i gde pogled ne može da dobaci i tamo je njegovo carstvo. Nepregledni pašnjaci, opojni mirisi planinskog bilja koji šire nozdrve, slatke borovnice, gordi četinari i izvori vode koja vraćaju na fabrička podešavanja su samo delić velelepne ponude olimpijske planine.

 

Foto: Dejan Ristov

Uopšte ne čude brojni katuni raštrkani preko cele planine i stada ovaca od čijeg se mleka pravi nadaleko čuveni sir. Iako je svuda na našim prostorima ovakav vid sirenja mleka u izumiranju, na vlašićkom platou ipak još uvek opstaje.

 

Foto: Dejan Ristov

Staza nas nadrealno dalje vodi između džinovskih gljiva i miniranog polja.

 

 

Balansirajući između bajkovite prirode i ludosti ljudi stižemo na Zborište, tradicionalno mesto okupljanja okolnih meštana gde se su se još uvek zadržao kult molitvi, krštenje dece na ledini i proslave.

 

 

Ti drevni obredi su kulturna baština celog vlašićkog kraja koji vuku korene iz vremena kada je gost bio svetinja. Naši domaćini pokazuju da su verodostojni naslednici koji poštuju stare običaje i uz izuzetan ručak nastavljaju sa predstavljanjem svoga kraja. Saznajem da se ovde održavaju čak četiri izuzetno posećene manifestacije kojima se udahnjuje život narodnim običajima i igrama: Mlada nedelja, Burekijada gde se može probati jedinstveni krušebrdski burek, Damski lov na vuka i Vidovdanski zbor.

 

 

 

Dobrom druženju u predivnom ambijentu nikad kraja, pa smo dozvolili sebi luksuz zalaska Sunca na platou Vlašića i silazak kroz gustu šumu sa čeonim lampama.

 

 

Stižemo podno Diviča odakle smo i krenuli. Ovde su nekad po legendi postojale alke za koje su divovi vezivali brodove, pa i mi metaforično odvezujemo naša vozila i krećemo u noć preslažući u mislima sve viđeno i doživljeno tog nestvarnog dana.