Kanjon Mrtvice

objavljen u: Prirodopisi, U fokusu | 13

Nastavljamo Žižinim stopama…

 

Drugo jutro ekspedicije po centralnoj Crnoj Gori me je zateklo na podu školske učionice gde smo svi spavali u vrećama, spakovani kao sardine. Možda bi, u nekim drugim okolnostima, to noćenje pamtio kao neudobno, ali ne i tada. Tog dana, u iščekivanju jednog od najlepših kanjona Balkana, ništa nije moglo da poremeti dobru atmosferu. Sa osmehom na licu obavili smo jutarnje rutinske aktivnosti i potom vratili učionicu u prvobitno stanje. Već sutra će Jelena, najbolja i jedina učenica osnovne škole, da neometano nastavi školovanje.

Koordinate: 42.778895, 19.284357
Rastojanje od BG: 420km
Težina: 2 – LAGANEZZE
Način realizacije: PLANINARSKI KLUB
Oprema: RANAC, PATIKE, KUPAĆI

 


Sišao sam niz blagu obalu do reke i pokvasio lice ledenom vodom Mrtvice. Bio je to moj način da se poklonim ovoj bistroj kraljici, da joj stavim do znanja da joj se danas prepuštam, i dušom i telom.

“Moja kraljica” izvire duboko u planini, na 1200 metara, a onda petnaestak kilometara sakuplja sve gorske bujice i potočiće i prerasta u jednu od najizdašnijih pritoka Morače. Hiljadama godina se borila sa gorostasnim stenama kako bi isklesala veličanstveni put, pritom stvarajući nesvakidašnji svet prirode koji je do skoro bio nepoznat javnosti i prepričavao se samo među meštanima i retkim avanturistima.

 

Foto: Nenad Medić

Ime joj je zastrašujuće, skoro kao ladnoća njene vode, ali ne plaši. Posebno ne one koji su bar jednom kročili u njen živopisan kanjon.

 

„Nastanak ovog neobičnog imena se prema drevnoj legendi vezuje za prirodnu nepogodu, kada se usled velikih snegova izlilo Kapetanovo jezero. Te bujice su se spojile sa rekom koja je od neviđene siline nosila kroz kanjon sve pred sobom, pa čak i mrtve, sve do sela Mrtvo Duboko, po čemu su i reka i selo dobili ime. Druga, realnija priča, kaže da je reka toliko hladna da se ni mrtvi ne bi kupali u njoj. A treća, najverovatnija verzija je da je ime nastalo usled ponorničnog duha reke koja nekoliko puta ponire i izvire, tj. umire pod zemljom i iz nje – oživljava.“

Kod sela Velje Duboko, ona izgleda kao uobičajeni plitki planinski potok, bistar i hladan. Valjanje belih oblutaka i zapljuskivanje sporadičnih stena na obali daje samo naznaku onoga što nas čeka. Prateći njenu zavodljivu igru krećemo se širokim platoom pored reke i kao omađijani nevidljivim magnetom ili nečujnom frulom približavamo se useku između planina Maganik i Stožac.

 

 

Kao da nas vodi da nam nešto pokaže, kao da nas mami dublje u kanjon. Krećući se uzanom šumskom stazom brzo silazimo do reke i ulazimo u grotlo kanjona. Avantura je počela.

Na početku kanjona opkolilo nas je bujno zeleno rastinje. Usled povećane koncentracije vlage ovde se pojavljuje prašumsko bilje koje daje potpuno drugu perspektivu od one na koje smo navikli na kilometarskim pohodima po moračkim vrletima.

 

 

Dok sam prolazio kroz kanjon nisam znao na šta pre da se fokusiram, sve me je privlačilo. Zagledao sam egzotično rastinje i uživao u njihovim varijetetima boja i oblika, znajući da baš oni obezbeđuju opojni miris svežine. Pogled na gore ukazivao je divnu metaforu – nebo se svelo na krivudavu plavu liniju koja jezdila između oštrih odsečenih stena visokih preko hiljadu metara, kao odraz reke ispod mojih nogu.

 

 

Čuo sam podatak da je kanjon Mrtvice dublji od kanjona Tare, ali i da je to javna tajna. Razmišljao sam zašto se ne utvrdi da li ova neverovatna prirodna kreacija nosi laskavu titulu najdubljeg kanjona Evrope. Tok misli prekinuo je jedan drugi tok i huk nestvarno lepe reke koji kao da je dovikivao: “ Mani se toga, uživaj, prepusti se!“

 

Foto: Nenad Medić

I šta sam drugo mogao nego da se prepustim ovoj gorskoj koketi, zanosnoj i gracioznoj. Kroz ceo svoj tok noseći čistu i pitku vodu u nestašnom plesu, ona se i poigrava. Čas nestaje pod zemljom, čas mameći uzdahe izbija na površinu, skače po kamenju, provlači se ispod stena, huči, ječi, klobuči, ostavljajući svoje tragove da se slivaju po lijanama i mahovini.

 

 

Šta o bojama reći, napisati? Kao da u sebi meša i nebo i šumu, pa se u zavisnosti od raspoloženja tako i prikazuje. Smaragdna i modro zelena, plava, tirkizna, petrolej, a samo kad se naljuti i zapenuša u brzacima potpuno pobeli.

 

 

 

Stižemo do Afroditinih kada, do vekovima klesanog bazena u kome se reka primirila i razlila u prelepoj tirkiznoj nijansi i prosto, vabi kupače da joj se pridruže. Međutim, osim želje, koju smo svi nesumnjivo imali, potrebna je bila i petlja za kupanje u vodi koja bi se zamrzla da je samo četiri stepena hladnija. Nisam mnogo razmišljao, jer sam znao da ne bih sebi nikada oprostio takav propust…

 

 

 

Posle vrhunskog osveženja nastavljamo kroz kanjon i dolazimo do remek dela nekad moćne Jugoslovenske narodne armije. 1973.godine jedinice JNA, na čelu sa general-majorom Danilom Jaukovićem, probili su put kroz kanjon i time omogućili meštanima okolnih sela pešačku vezu sa Međurečjem.

 

Foto: Dejan Ristov

Staza, koju je moguće koristiti tokom cele godine, je na nekim mestima ojačavana, negde popločavana ili utabavana. Ali, najveće dostignuće predstavlja deo koji je eksplozivima i krampovima utrt visoko iznad toka reke kroz granitne stene Stožca. Taj deo, koji je poput tunela, zove se Mrtvačke grede i predstavlja pravu atrakciju.

 

 

Vrlo brzo stižemo do Belih Nerina, snažnih penušavih vodopada koji se gromoglasno stropoštavaju u Mrtvicu. Voda nezadrživo kulja, šiklja i iz najmanje pore, pomahnitalo se preliva u slapovima od čije teatralne predstave podrhtava i odzvanja ceo kanjon.

 

Foto: Dejan Ristov

 

Dok su se čestice vodene pare, koje se raspršuju o stene, lepile za objektive, svi smo pokušali da ovu prelepu i neukrotivu silu zamrznemo u fotografijama.

 

 

Atrakcijama još nije kraj. Tek što je simfonija neverovatnog vodopada počela da se stišava u ušima, zašli smo u deo koji zovu Magična šuma. Ovo nije nikakva marketinška ili turistička akvizicija ili neki (polu)izmišljeni pojam koji treba da proda kartu više.

 

Foto: Dejan Ristov

 

 

Svako ko je kao dete voleo bajke i fantazirao dok su mu čitali, ovde ima retku priliku da ih oživi i da kroči u neku od njih. Kriva stabla obrasla mahovinom i razno drugo neobično bilje potpuno odišu misterijom i epskom fantastikom da uopšte ne čudi što se baš ovde nalazi Kapija želja.

 

Foto: Nenad Medić

To je prirodni fenomen koji čine dve stene u večnom zagrljaju i na taj način formiraju trougao kroz koji protiče Mrtvica u pozadini. Obrasla mahovina i okolno rastinje samo doprinose slici koja oduzima dah.

 

 

„Ne samo to, već će, prema legendi i vile sa Maganika, onima koji u potpunoj tišini bace kamenčić u Kapiju želja – ispuniti želju. Želja mora biti iskrena i ne na štetu drugoga, inače će se u suprotnom vrati nesrećom.“

Od toliko iskrenih želja, nestalo je svo kamenje iz okoline, tako da ako planirate da testirate vile, pokupite kamen negde ranije uz put. A Mrtvica, kao da zastaje pred Kapijom želja da i ona oslušne i proveri vaše čisto srce.

 

 

Valjajući kamenje i noseći omamljujući huk, planinska reka stiže do Danilovog mosta, a i mi sa njom. Čuveni most je 1858. godine podigao istoimeni knjaz Petrović u čast majke koja je poreklom bila iz ovih krajeva. Ovo divno zdanje je odjavna špica sa kojom se Mrtvica pozdravlja sa kanjonom prikazujući se u svojoj punoj smaragdnoj raskoši i nedaleko odatle prepušta Morači.

 

 

 

Bio sam potpuno impresioniram dok sam hodao do Međurečja, gde nas je čekao kombi. Jedino o čemu sam razmišljao, nakon ovih 13 kilometara, je kako da ovo pokažem bliskim ljudima, kako da ih dovučem da se sami uvere u ono što sam video i doživeo. Malo je slova da bi se sve to opisalo. Do sledećeg prepuštanja, ostaj mi dobro Mrtvice!

 

 

 

Zaprati Nenad Nesic:

Poslednji članci od

13 Responses

    • Nenad Nesic

      Hvala puno. Nastavite da nas pratite, spremamo još lepih iznenađenja. Veliki pozdrav

       
    • Nenad Nesic

      Draga Rado,
      Hvala puno. Nije to ništa posebno, to može svako. Baš zato i objavljujem članke, da motivišem ljude da se pokrenu. Veliki pozdrav!

       
  1. Jovan

    Mesto kao iz bajke, odlična reportaža
    Kanjon mrtvice je poznat i po obilju zmija otrovnica. U junu 2016. mušičario sam tu jedno prepodne i video 4 šarke u vodi i na obali.

     
    • Nenad Nesic

      Draga Bojana,
      KAUP vodi početkom juna, ali savetujem da prvo pročitaš prethodni tekst – Moračke planine, jer samo tako se stiže do kanjona. Druga opcija je od mesta Međurečje, pa uzvodno uz kanjon. To može i solo da se organizuje. Pozdrav

       
  2. Taca

    Na kratko sam stvarno bila u bajci, hvala na slikama i lepom tekstu.. Kad samo pomislim kakva lepota postoji a mi slobodne sate provodimo u soping centrima 🙁

     
    • Nenad Nesic

      Draga Tanja,
      Potpuno se slažem. Ja sam odavno shvatio da je priroda sloboda, a shoping centri lepo sređen zatvor. Zato i pišem, možda još nekog inficiram sam prirodom 🙂 Veliki pozdrav

       

Ostavi komentar