Lazarev kanjon

 

 

Uopšte ne krijem svoju oduševljenost Istočnom Srbijom. Verovatno je razlog za to i izuzetno mala pokrivenost člancima i materijalima, pa se svaki odlazak pretvara u svojevrsnu ekspediciju koja ima za cilj istraživanje novih i neotkrivenih stvari. To se posebno odnosi na Lazarev kanjon, koji se među ljubiteljima avanture profilisao u sam vrh poželjnih destinacija.
Kod Paraćina se isključujemo sa autoputa i prolazeći pored Vrela Grze i Rtnja stižemo do Brestovačke banje koju smo odabrali kao bazu za ovaj avanturistički vikend.

 

 

Kako nam je Lazarev kanjon bio višegodišnji neostvaren san, ujutru, odmah posle doručka smo mu pohrlili u zagrljaj. Ovaj, inače, nadaleko čuven kanjon po svojoj mističnosti i intrigantnosti ugnjezdio se između zelenog Malinika i belog ljutog krša Stobora. Grandiozna pukotina nastala je kao rezultat vekovne borbe vode i kamena, usecanjem i samovoljom malih, ali moćnih reka. Tri ulazna kraka kanjona koje su pregalački stvorile reke Vej, Demižlok i Mikulj se utapaju u izlazni krak – Lazarev. Ovaj kanjon se izdvaja od svih ostalih u našoj zemlji.

 

 

Ne sreće se često da se ovako zemljina kora raspukne, kao pupoljak prema Suncu i da otvori tako duboko grotlo u kome pogled ne seže do njegovog dna. Nigde reka nije ovako isklesala planinske litice, a da reke pritom skoro i da nema. Baš zato što je reč o nestašnim i nepredvidivim ponornicama, u dubinama okolnih planina kriju se kilometri pećinskih kanala, jama i podzemnih tokova.

 

 

Ako tražite mesto koje podseća na džungle Južne Amerike, nerealno skriveno od podozrivih očiju civilizacije, daleko od gužve ili ljudi uopšte, gde će vam društvo praviti samo divlje životinje koje će biti iznenađene vašom smelošću, ali i sposobnošću da savladate sve prepreke, onda je Lazarev kanjon pravo mesto za vas. Tajanstven i nedokučiv, poseban i zahtevan. Vabi, mami, doziva! U isto vreme uliva strahopoštovanje i podozrivost, ali i podmuklo ostavlja odškrinuta vrata iza kojih se kriju misterije i vekovima čuvane tajne poznate samo najsmelijima.

 

 

Ako ste se već osmelili da krenete u avanturu, pripremite se dobro. Postoji nekoliko stvari koje bi trebalo da znate. Obavezno ponesite vodu, jer u kanjonu nema pitke vode! Iako ćete skoro ceo dan biti zaklonjeni od direktnog udara sunčevih zraka, na ovako zahtevnu avanturu se ne kreće bez zalihe vode.

Zbog izuzetno velike populacije poskoka, koja se inače smatra najvećom u Srbiji, ne preporučuje se prolazak u letnjim mesecima. Jesen je idealno doba za ovu pustolovinu, ali treba obratiti pažnju na dužinu dana. Lazarev kanjon je jedan od najneprohodnijih u Srbiji. Na više mesta se treba uzverati uz stene, preskakati odronjene kamene gromade od nekoliko metara ili provlačiti se ispod stoletnih stabala.

 

 

Baš zato što je beskrajno zabavno, vreme protiče neverovatnom brzinom. Ono leti, iako je jesen. Na ovim prostorima se inače nalazi najveća geomagnetska anomalija u Srbiji, pa možda ona utiče na to da se krivi vreme. 😊 Sa malo sporijim tempom, nešto manje snalažljivosti i lošom procenom vremena (da ne kažem potcenjivanjem kanjona) vrlo lako se može desiti da vas „uhvati“ mrak.

 

 

Ulazak u kanjon je levo od Lazareve pećine, tako da je najbolja varijanta parkirati na platou ispred pećine. Od ulaska u kanjon treba biti obazriv i paziti na svaki korak. Gazi se preko hiljada manjeg i većeg kamenja, provlači se preko i ispod stabala, ulazi se u carstvo zmija… Posebno treba obratiti pažnju na divokoze koje, čudeći se da je uopšte neko naišao, se daju u beg i pritom neretko pokrenu pravu lavinu kamenja. Ne bih da vas uplašim, samo upozorim. Od prvog koraka smo mu prišli pripremljeni i sa optimalnom dozom strahopoštovanja prema njegovim zakonitostima, istoriji i mističnosti, tako da nismo imali niti jedan problem.

 

 

„Reč je o zatvorenom ekosistemu u kojem su se održali uslovi za opstanak endemskih i reliktnih vrsta tokom geološkog perioda od 25.000 godina. Nestvaran prostor, zaturen u vremenu koji predstavlja prave senzacije za rudimentirana čula urbanog čoveka.“ – Gordana Atanasijević

 

 

Ovakav zatvoreni ekosistem je pružio utočište endemskim vrstama koje su preživele poslednje ledeno doba pre 10.000 godina. Reč je o specijalnoj podvrsti Tise, o Krimskom boru, ali svakako je najznačajnija Srpska Ramonda (Ramonda Serbica).

 

Kanjon nije samo biljkama pružao utočište, već i ljudima, pa su se iz takvih situacija i razvile legende po kojima je i dobio ime.

 

„Stara legenda kaže da su posle bitke na Marici 1371. godine konjanici Kneza Lazara došli do kanjona i tu odmorili i napojili konje, pa je zauvek tako ime i ostalo.
Iz nešto kasnijih epoha, druga legenda kaže da su i pećina i kanjon dobili ime po hajduku Lazaru koji stekao veliko bogatstvo pljačkajući Turke i da je svoje (pošteno) oteto blago sakrio u podzemnim lavirintima pećine.“

Blago koje smo mi pronašli ne meri se materijalnim parametrima. Malo dendroterapije, uklanjanje stresa, detoksikacija i reski ukus avanture su više nego dovoljni za ispunjen vikend. Ako su već poskoci zakazali i ni jednog nismo videli, onda su se gljive potrudile da nas dočekaju kako dolikuje i pokažu široku lepezu svojih oblika, boja i veličina.

 

 

 

 

Potpuno je fascinantan intenzitet besprekorne tišine koja ovde vlada. Nju samo na trenutak može da prekine poj ptica visoko u krošnjama, kliktaj sivog sokola koji krstari iznad čestara ili trzaj kopita divokoze po najsitnijem siparu. Prekine, ali i ne naruši. Samo se nadoveže u perfektnom skladu, kao deo neke predivne arije.

 

 

Oko Lazarovo

Očarani okolinom skoro pa neprimetno prelazimo iz Lazarevog u kanjon Mikuljske reke i nastavljamo da se probijamo kroz prašumski ambijent. Nakon sedam, osam sati napuštamo kanjonske krajolike i stazom koja vodi grebenom Stobora se vraćamo prema pećini. Uz put nailazimo na dva vidikovca sa kojih se pruža pogled kao sa razglednica. Do njih se može i uzbrdo stazom od pećine.

 

 

 

Kada se već nađete u ovom kraju, neizostavna je poseta Lazarevoj pećini. Pored toga što je bogato okićena draperijama, pećinskim stubovima i višemetarskim stalaktitima i stalagmitima, u ovaj biser zlotskog kraja su se utkale i brojne zanimljive priče, legende, ali i istorijske činjenice. U njoj su pronađeni ostaci iz tri različite razvojne epohe: bronzanog, bakarnog i gvozdenog doba, a njena namena se kretala od lovačke stanice pa sve do centra metalurgije. Pored ljudi, ovim hodnicima su defilovale i davno izumrle i zaboravljene životinje: pećinski lav, hijena, medved…

 

 

Pre nekoliko vekova, za vreme Turaka, Lazareva pećina je služila kao utočište od osvajača koji je dugo odbijao da uđe plašeći se mračnog lavirinta i moćnog imena. Pokušavali su dimom da isteraju sužanj, ali kako je splet kanala izuzetno veliki, to nije davalo rezultata. Posebno je interesantna priča vezana za „Devojačku sobu“. Hajduci su tu krili devojke kako ih ne bi odveli u harem. Kada su to shvatili, Turci su se konačno usudili da kroče u pećinu. Prolaz do prostorije gde su bile devojke se postepeno sužava do te mere da na kraju može da prođe samo jedan čovek i to sa glavom napred. Najhrabrije turske glave je na izlazu čekala sablja, pa se broj smelih vremenom rapidno smanjivao.

 

 

Danas, Lazareva pećina služi kao turistička atrakcija satkana od impozantnih dvorana i nakita koje nose nazive prema oblicima na koje neodoljivo podsećaju: Stogovi, Fontana, Plast, Bizon, Carska loža, Dirigent, Orkestar, Slapovi… Od istraženih preko 10.980 metara za posetioce je otvoreno nešto više od 900 metara.

 

 

 

Smatra se najdužim spletom pećinskih kanala u Srbiji, dok se i dalje vrše istraživanja i otkrivanja novih skrivenih odaja i lepota. Nedavno su otkrivene dvorane visine i po 40 metara sa podzemnim tokovima, okamenjenim vodopadima, bigrenim kadicama… Posebnu pažnju je privukla nestvarna jarko crvena soba. Nama, bez specijalne speleološke opreme, ostaje samo da pratimo vesti, divimo se i čekamo proširenje turističke ponude ovog podzemnog čuda prirode.

Povratak iz bajkovite prirode i mistične Istočne Srbije bio je otrežnjujući i pomalo bolan, ali svakako daje elan i motivaciju za nova istraživanja i nove avanture.