Đeravica

 

 

Organizacija ovakvog pohoda uopšte nija laka. Neophodno je dobiti dozvolu lokalne policije i obezbediti lokalnog vodiča, jer u suprotnom postoji velika šansa da vam granične patrole onemoguće uspon. Planinari iz Srbije najčešće kreću iz crnogorskih katuna iz okoline Babinog polja, što predstavlja najduži i najteži put. Zbog toga smo se smestili kod Denisa u „Eko katun Hako“ koji je bio naš domaćin i vodič celog vikenda. Denis je ljudina koja će učiniti sve da se provedete nezaboravno na Prokletijama i imam samo tople preporuke i za njega i za katun.

 

 

Tamo gde priroda i dalje izaziva strahopoštovanje ljudi, tamo gde je planina još uvek neukrotiva i gde se sve odvija prema njenom hirovitom dirigovanju, tamo se nalaze Prokletije. Najviši planinski masiv Dinarskih planina strateški je zauzeo položaj na tromeđi Srbije, Crne Gore i Albanije i preuzeo večitu obavezu straže nad okolinom. Baš tim osobinama, ali i nepreglednom divljinom i misterijom, privlači prirodnjačke zaluđenike i poziva ih na mesta za koja, u prvi mah, deluje da samo ptice mogu da dosegnu. Naravno da nisam mogao da ostanem imun na takvu lepotu.

 

 

Produženi vikend smo započeli posetom Hridskom jezeru. Nije mi prvi put, ali uvek je zadovoljstvo vratiti se ovom biseru prirode. Džipovi nas ostavljaju kod Bajrovića katuna odakle kreće planinarska staza. Klepetuše su odzvanjale u ušima, prodorni miris četinara se lepio za nozdrve, a neverovatni pogled na najzeleniji deo Prokletija je osvajao dušu. Staza do jezera vodi kroz gustu šumu koja nas je ovog puta počastila preslatkim borovnicama koje smo nemilosrdno brali. Za oko sat vremena stižemo do jezera i nanovo se oduševljavam njegovom lepotom.

 

 

 

Jezero je smaragdne boje i besprekorne čistoće, i u njemu se ogledaju okolni vrhovi i priobalno rastinje. Dno jezera, koje se vidi kao na dlanu, svedoči o čistoći vode i naravno da smo iskoristili priliku da se okupamo po toplom letnjem danu. Hridsko jezero je raj za fotografe, uz obilje boja, oblika i refleksija teško je pronaći savršeno mesto za „baš tu fotografiju“ kojom bi ovekovečili nestvaran trenutak.

 

 

Kao i većinu ovako dominantnih lokaliteta na Balkanu i Hridsko jezero prati legenda:

“Zovu ga i jezero sreće, jer se veruje da kupanje u njemu donosi lepotu, zdravlje, ljubav i rađanje mnogo dece, a da bi se želja ostvarila posle kupanja treba baciti komad nakita u vodu. Ako je verovati legendi, priče o tome čuo je i pohlepi trgovac iz Plava, pa je krišom noću došao na jezero i krenuo da sakuplja dragulje i bisere, koje su devojke i žene ostavile posle kupanja. Kada je sakupio blago iz jezera, počeo je da broji, a od odsjaja srebra i zlata na mesečini potpuno je obnevideo. Trgovac je počeo da rida na sav glas koji je odzvanjao čitavom planinom. Od tada se jezero po legendi zove (H)Ridsko.”

 

Na povratku do katuna nas je čekalo pravo iznenađenje, jer smo imali smo priliku da jašemo konje iz Denisove ergele. Nikada nisam osećao neku posebnu pasiju ka jahanju, naročito po ograđenom poligonu. Ispostavilo se da je jahanje konja na otvorenom prostoru izuzetno zabavno. Skokovi preko debala, izbegavanje niskih grana i galop po livadi su me teleportovali u neke avanturističke filmove ili stripove. Uz fantastičan provod gratis se dobija i solidna upala mnogih mišića za koje niste ni znali da postoje.

 

 

Ustajemo u 4 ujutru, pakujemo se i u migrnatskom stilu prevozimo se u prikolici kamiona do Hadžića ravni. Još nema ni naznake od svitanja i oblačimo sve što imamo, ali nam ne manjka šale i osmeha iako studeni vetar nosi naše reči daleko niz proplanke. Surova klima nam obezbeđuje ledeno „dobro jutro“ dok će samo par sati kasnije nemilosrdno sunce pržiti sve što mu se nađe na putu. Cik zore je i krećemo u pohod na Đeravicu.

 

 

U istorijskim spisima, drugi najviši vrh Prokletija se može pronaći kao Kaluđerovica sve do početka XX veka. Ime je najverovatnije došlo od velikog broja kaluđera koji su boravili u Metohiji, a reč Metoh predstavlja crkveno imanje. Značajnim priraštajem albanskog stanovništva posle I svetskog rata, ime vrha se menja u svakodnevnom govoru, ali i u zapisima i vrlo brzo se preobraća u Đerovica ili Đeravica koje ostaje do današnjih dana.

 

 

Na početku je dosadni makadam koji srećom brzo prelazi u offroad. Zaklonjeni od jutarnjeg sunca, te nošeni elanom i svežinom napadamo orošenu kosinu. Posle sat – sat i po hoda izlazimo na manji greben. Tokom mini pauze koju smo pravili, vodič Milutin Ilić koji je bio glavni organizator ove sjajne akcije je upr’o prstom negde daleko prema horizontu i rekao: „Eno, nazire se Đeravica!“ Đeravica je izgledala kao da se nalazi iza tri reda planina i da je spremna da se lukavo pomera kako se budemo približavali. Dok sam „gutao knedlu“ kroz glavu mi se vrzmala sumnja da li ću to moći da iznesem.

 

 

Ubrzo izlazimo na greben na kome se nalazi nekadašnja patrolna staza kojom je špartala Vojska JNA. Vojnika više nema i mogu se sresti samo planinari koji osvajaju jednu ili povezuju više „Via dinarica“ staza. Uspon sa crnogorske strane je bez ikakvih tehničkih poteškoća, ali je zato prilično kondiciono zahtevan. Nije zanemarljivo preći 26km sa 1600 metara uspona. Još kad se tome pridoda vrelo avgustovsko sunce i teren na kome nema mnogo hlada ovaj smer dodatno dobija na težini.

 

 

Dok uživamo u prelepom pogledu na vrhove Prokletija sa albanske strane napredujemo prema Tropojanskom jezeru. Deluje blizu, ali nikad stići. Sunce prži, kamen gori, hlada nema. Tu mi se javila misao koja mi je bila zvezda vodilja celog dana – Ako je pradeda Svetislav mogao stići do Krfa bos preko Albanije, pa možeš i ti sa vibram đonom do Đeravice!

 

 

Dok sam tako vrteo razne misli po glavi stigli smo i do Srcolikog jezera. Ledničko jezero romantičnog oblika puni otopljeni sneg i bez obzira na predivnu tirkiznu boju hladno je čak i u avgustu. Bez obzira na to, izuzetno prija osveženje po vrelom letnjem danu.

 

 

 

Sad je Đeravica već blizu, na oko sat i po konstantnog uspona. Tu negde je mesto gde se susreću i drugi smerovi, pa primećujemo i druge planinare. Ima raznih nacionalnosti, ali nema Srba. Jako blizu se nalaze čuvene Košare, pa je Srbima strogo zabranjen prolazak sa te strane. Na žalost, imam utisak da je za većinu ljudi dominantniji politički motiv uspona nego svi ostali.

Uz pomoć pradede Svete izlazim na 2656 mnv i imam šta da vidim. Sa jedne strane su redovi surovih planinskih vrhova koji se nižu u beskraj, a sa druge strane plodna Metohija kao na dlanu. Vetar miluje lice, telo treperi, a orlovi krstare gore visoko. Kao da je vreme stalo. Osećaj ushićenosti i zadovoljstva stajanjem na tako značajnom mestu nije mi pokvarilo ruglo koje sam video. Na mestu koje označava najvišu tačku nalaze se OVK grafiti i obeležja.

 

 

Ne komentarišem ovo zato što sam Srbin, već zato što takvim stvarima nije mesto u prirodi i na vrhovima planina. Ko god da je to uradio ili dozvolio ne shvata koliko je mali, koliko je nebitan. Planine ne razaznaju države, nacionalnosti ni religije već prkosno stoje gledajući kako se civilizacije i vekovi menjaju. Kada ljudi budu shvatili koliko su prolazni, koliko su nebitni i da samo dobrim delima mogu da ostave trag iza sebe verovatno će se bolje ophoditi prema prirodi i jedni prema drugima. Do tada (Kalu)Đeravica ostaje tu da nas na to podseća.