Izvorište Morače

 

 

Ovog puta posetili smo raskošni kanjon reke Morače. Nekrunisana kraljica Crne Gore izvire na 975 mnv ispod Kape Moračke od starta mrveći krečnjačke oštre stene, šireći uzane useke i klešući veličanstven kanjon kako bi se na kraju ulila u Skadarko jezero. Već smo bili po kanjonima u Moračkom kraju i to u Bogutovskom i Mrtvici, ali nas je nešto vuklo da upoznamo Moraču i to od samog njenog izvora.

 

 

Do izvora Morače treba se malo pomučiti. Na početku kolima uskim planinskim putevima, pa ne tako dobrim makadamom i na kraju dva sata uspona kroz šumu. Već na prvi pogled shvatili smo da se uloženi trud isplatio. Bistra Morača izvire ispod stenovitih gromada obraslim mahovinom koji stvaraju sliku koja više podseća na neke daleke destinacije nego na naš Balkan.

 

 

Oblačimo neoprenska odela, dotežemo pojaseve i proveravamo ostalu opremu. Bili spremni ili ne, avantura počinje! Na samom startu u nešto sporijem tempu, jer se i Morača tek „rodila“, pa joj treba malo vremena da se zalaufa.

 

 

Međutim, ni ti delovi nisu nam dosadni, jer se krećemo kroz predivne predele u kojima mogu uživati isključivo ljubitelji kanjoninga. Ali, vrlo brzo će Morača pokazati svoju odlučnost u probijanju kroz najnepristupačnije okruženje i napraviti fantastičnu podlogu za avanturu.

 

 

Posle prvog skoka u vodu usledio je šok. Koliko god da je brz skok u vodu, izlazak je bio brži. Valjda zaneseni petrolej bojom vode, stoletnim šumama i mirisom skoro pa netaknute prirode, nismo ni razmišljali o temperaturi vode. A ona je 4-5C toplija od leda. Reže čak i preko neoprenskog odela, a nezaštićena kože počinje da trne u sekundi. Naravno da nas to nije odvratilo od ideje da uživamo u velelepnom kanjonu, pa nastavljamo dalje.

 

 

Kreću i prve vertikale niz koje je neophodno abzajlovati. Abzajl tehnika predstavlja spuštanje korišćenjem užeta niz strme ili u našem slučaju češće vertikalne stene. Teoretski je sve jako lako, ali treba to i primeniti u praksi. Sami određujete brzinu i dinamiku kretanja – kako popuštate uže, tako se pomalo spuštate dok „sedite u pojasu“. Neiskusnima uopšte nije lako. Mentalno su razapeti između stiskanja užeta kao da im je najmilije na svetu i moranja da ga popuste da bi se spustili. Malo po malo, i novajlija se opušta, pa i sve brže napredujemo.

 

 

Imam utisak da je svaka reka odraz kraja kroz koji protiče, te u Morači prepoznajem čistotu, surovu lepotu i nedostatak prava na grešku. Takva je voda kroz koju gazimo, takve su stene koje savladavamo kao i osećaj u vazduhu. Uz svo maksimalno poštovanje sam prišao ovom kanjonu. Prvo kraće vertikale za zagrevanje, pa po neki skok i malo plivanja (srećom kratkog), pa malo provlačenja oko stena i popadalih debala.

 

 

Pravo uživanje je nastalo kada je Morača počela da pokazuje svoje vragolije optočene zelenom mahovinom. Ređali su se dvostruki, trostuki vodopadi, previsi, kaskade, ma asortiman koji svaki prirodni akva park treba da ima.

 

 

 

Rešavamo jednu po jednu prepreku, držimo se kao tim i uživamo u avanturi kad stižemo do pravog remek dela prirode. Izuzetno snažni bezimeni vodopad sa 35 metara visine se stropoštava, buši stene i pravi ogromni vir. Pored vira, kleše i prelepi kameni most koji je kao stvoren za poziranje i fotografiju.

 

 

Morača pokazuje demonstraciju sile, pa voda koja završava u viru huči, besni, peni, ključa i pravi tuš koji prska svuda unaokolo. To je prizor od koga se ježi koža. Našem novajliji nije bilo lako, ali tim je tu kad je najteže. Usled nezgodne konfiguracije terena, tu smo morali da napravimo malu pauzu. Iako je napolju bilo 35C uopšte nije bilo prijatno tuširanje ledenom vodom. Sunce ne probija visoke stene, sve okolo je mokro i hladnoća je počela da se uvlači u kosti. Srećom naš vodič Dušan brzo koliko je mogao obezbeđuje sledeće sidrište i najsrećniji među nama je mogao da krene prvi.

 

 

Već po malo iscrpljeni i promrzli stižemo do popularnog vodopada Sika Gojkova. Kao da je Morača za kraj pripremila „trešnjicu na vrhu torte“ želeći da uz gromolasni krešendo odjavi svoje umetničko delo. 35 metara visoka Sika Gojkova je poznat planinarima, jer često prilaze da mu dive sa donje strane gde prolazi pristupačna staza. Ali, naš put je potpuno drugačija priča. Skokovi preko kamenja, prelazak uzane stene, otpenjavanje, kratki zip-line i eto nas za čas na vrhu vodopada. Scena je spektekaularna, jer se stena uvlači u sebe, stvara previs i voda u prelepom luku se preliva ka tlu.

 

 

Predivno za prizor i za fotografiju, ali nimalo naivno za spuštanje. Nakon početnih par metara, nestaje tlo pod nogama i ostajete da levitirate u vazduhu. Mozak isključuje postojanje ostatka sveta, sve se sažima u jednu tačku, u jedan trenutak. Fokus, snaga mišića i sinhronizacija pokreta sad su na ispitu. Adrenalin sve to kratkotrajno duplira, dovoljno da se izdrži napor i pobedi izazov.

 

 

U trenutku kada se oseti tlo pod nogama, adrenalin nestaje, osmeh osvaja lice, a telo treperi od sreće i samodostignuća. Taj osećaj je nezamenljiv i tera nas da još mokri u neopranskim odelima izgovorimo:“Koji nam je sledeći kanjon?“