Kanjon Trešnjice

 

Ubrzo zatim, krenuli smo…
Na putu do odredišta dok je na kasetofonu izbijao Cane iz „Partibrejkersa“, čitao sam i upoznavao sam se sa našim današnjim odredištem.
Dakle, kanjon reke Trešnjice Specijalni je rezervat prirode u Srbiji, nalazi se baš ovde u opštini Ljubovija i ima status značajnog etno nasleđa. Naime, reka Trešnjice izvire u podnožju planine Povlen i nakon 23 km toka, uliva se u reku Drinu. U jednom delu svog toka, koji je dugačak i nekoliko kilometara, ova reka stvara klisuru koja ima nestvarne odlike i koja zbog svoje lepote privlači mnogobrojne avanturiste i ljubitelje prirode u ovaj kraj.

 

 

Nakon kratkotrajne prijatne vožnje od Ljubovije, stigli smo do sela Gornja Trešnjica. Jedan deo puta vozili smo se kroz selo, a sa naše desne strane, već se čuo jasan žubor reke Trešnjice. To je bio znak da smo na dobrom putu. Nakon još par kilometara vožnje, stigli smo do mesta gde više i nije bilo predviđeno da se ide četvorotočkašem. To je bilo to. Sa naše leve strane, pojavila se mala i prelepa seoska crkvica, sa desne strane reka Trešnjica, a ispred nas, makadamski uspon.
To je i bio naš putokaz. Ponovo uz malu pomoć „Garmin“ tehnologije, pratili smo trasu našeg ucrtanog trackinga. Krenuli smo usponom, a sa svih strana nas četvorica bili smo okruženi prelepim okomitim i oštrim liticama. Moj fotoaparat marke Huawei Honor 8 Lite, gotovo da nije bio pripremljen na ovu iznenađujuću količinu lepote…

 

 

 

Nedugo potom, stigli smo i na mesto gde više ne postoji staza i od ovog momenta naš put nastavljamo kroz vodu i korito reke.
Pre samog ulaska u kanjon Trešnjice, pogled ka nebu u pravcu litica i još jedno iznenađenje. Dva para Beloglavog Supa preletali su i rekao bih izviđali su teren iznad nas. Ova ptica grabljivica je deo ovog eko sistema i zaštićena je vrsta. Za opštu informisanost, ova ptica dostiže visinu i do preko jednog metra, a raspon krila može da dostigne i do 2,5m. U Srbiji, Beloglavi Sup, gnezdi se baš u klisurama, preciznije u kanjonima reke Uvac, Mileševka i Trešnjica. Perja su im braonkasta, a kod odraslih jedinki dobijaju belu „kragnicu“ ili prsten oko vrata. Van Srbije neka od prirodnih staništa ovih ptica su oblasti Mediterana, Himalaji, Kavkaz, pa sve do Sahare na jugu….
Naravno nismo propustili ovu priliku da zapamtimo i uslikamo ove prizore…

 

 

Nastavljamo priču dalje…
Preko jednog malog drvenog mostića zakoračili smo u ovu hladnu reku…Sada kreće prava stvar, nošeni tokom ove reke, srazmerno povećavao se i osmeh na licima članova ove ekspedicije. Imao sam osećaj da sam deo nečeg većeg, nečeg što ne mogu više da kontrolišem… Tako i jeste. Kada ste u prirodi, i to na ovakvim mestima, vi niste taj koji diktira i diriguje po svom nahođenju. Vaše je da se opustite, da dišete duboko i dopustite da vas priroda usmerava i oblikuje…

 

 

 

Koračali smo jedan iza drugog, uglavnom sa vodom do kolena. Na nekim delovima našeg puta, morali smo i da se penjemo po stenama kako bi nastavili dalje… Sve ovo nam je pričinjavalo samo još veće zadovoljstvo a nikako želju da odustanemo.
Koračali smo lagano i sigurno kroz ovu vodu i na mnogim mestima zastajali kako bi se okrenuli oko sebe i shvatili da ovo zaista i postoji kod nas u Srbiji. Da ljudi, zaista postoji. Remek delo prirode.

 

 

 

Nailazili smo na manje slapove i na mesta koja su bila poput dubljih korita gde smo pravili pauze i kupali se u prirodnom „đakuziju“ 🙂 Ovo je bio pravi melem za dušu. Voda hladna, svega nekoliko stepeni, a u nas direktno bije Sunce. Bolje nismo mogli ni da zamislimo.

 

 

Koračajući dalje kroz kanjon stigli smo i do mesta gde se reka Tribuća uliva u reku Trešnjicu. Ponovo prizor koji se zauvek urezuje u sećanje.
Odmorili smo na ovom mestu nekoliko minuta. Minuti totalne slobode. Vi i priroda. Popili smo par gutljaja rakije da okrepimo tela, pokrenuli razne filozofske teme i odlučili da se od ovog trenutka zbog najavljenog lošeg vremena polako okrećemo i vraćamo ka početku ove staze.

 

 

U povratku je već sada nekako sve već bilo poznato, ali svežina i lepota ove reke je uvek tu, prisutna i drugačija.
Nakon nekoliko sati provedeno u ovom kanjonu reke Trešnjice, ponovo smo se našli u kolima na putu povratka za Beograd. Srećna i zadovoljna ekipa vraća se puna uspomena na ovaj prelepi kraj.

Do naredne avanture… Ostajte zdravo!
Uživajte u prirodi kad god to možete. 😀

 

Autor: Marko Petrović