Uticaj prirode na razvoj i mozak deteta

objavljen u: Povezani tekstovi | 2

Svi mi želimo našoj deci najbolje. Trudimo se da ne oskudevaju, da imaju lepo detinjstvo, da se pravilno razvijaju. Ponašamo se zaštitnički, nekad i previše, što nije dobro, jer ne dopuštamo deci da se sama izbore sa raznim zadacima neophodnim za kompletan razvoj. Često su te olakšice u stvari „medveđa usluga“ i mnogo je svrsishodnije da sami pronađu način ili da bar razmisle o njemu. Nije sve u razvoju motorike i mišića, neophodno je da se razviju i na emotivnom i intelektualnom planu.

O samom razvoju mozga i inteligencije se ne zna puno. Mali broj stručnjaka se bavim ovim problemom i još uvek postoji „okean“ nepoznanica. Ono što se sigurno zna je da moderna tehnologija (TV, video igrice, mobilni telefoni…) koju smo svi oberučke prihvatili samo odmažu, usporavaju i/ili limitiraju razvoj. Pa zašto smo im onda širom otvorili vrata, pustili ih u kuću i dozovolili da oblikuju mozak naše dece? Jednostavno je, lakše nam je tako. Ne brinemo gde je dete, s kim je, šta radi – eno ga ispred ekrana.

 

 

Istina je da se i vreme u kojem živimo promenilo. Danas je mnogo manje bezbedno nego pre 30-40 godina. Istina je da napolju skoro da više i nema dece koja se sama igraju. U parkićima je više roditelja nego dece. Došli smo do toga da danas deca doživljavaju kao kaznu izlazak napolje dok je za mene u detinjstvu to bio ostanak u kući. Moram priznati da me taj osećaj drži i mnogo godina kasnije. 😊

Svi do jednog, stručnjaci se slažu da je za pravilan razvoj mozga i inteligencije neophodno kretanje, istraživanje i boravak u prirodi. Neophodno je da se deca kreću kako bi razvijali i telo i mozak. Što se više kreću to se više stimuliše mozak. Što je više mozak stimulisan, potrebno je više pokreta za da bi dobili više stimulacije. Ovaj proces nije beznačajan. Nakon ponovljenih iskustava, detetovo telo i mozak grade mišićnu memoriju i automatizovane pokrete, a oni oslobađaju mozak da razmišlja o više informacija, pa šalje telo da ih dodatno prikupi, obično putem pokreta.

 

 

Šta više, kada dete nekoliko puta iskusi nešto što stimuliše mozak – naročito na više načina istovremeno, kao što su fizički, emocionalni i čulni ulazi – to pokreće fizičku promenu (koja se naziva mijelinacija) koja zapravo omogućava da moždane ćelije bolje i brže rade. To omogućava mozgu da radi naprednije aktivnosti: da rasuđuje i stvara.

 

Kako igra na otvorenom podržava ovaj važan proces u razvoju mozga i tela? Kombinacijom iskustva i kretanja!

 

Uzastopno bacanje kamenja u vodu ne stvara samo fizičku snagu, već i mentalnu povezanost: „Da li je potrebna jedna ruka ili dve da bi bacio kamen u vodu? Koja ruka baca bolje ili dalje?“ Jednom kada bacanje postane automatsko ponavljanje, mozak počinje da uspostavlja konekcije u vezi sa konceptima višeg nivoa, kao što su težina stene i veličina prskanja. Dalje dete može uporediti razlike između stena, drveta ili plute…

 

Nedavna neurološka istraživanja moždanih aktivnosti otkrila su da deca u ranim godinama stalno uče dok se igraju, ali to gotovo prestaje kada su ispred ekrana. Suprotno tome, kada se deca igraju napolju, na travi, igrajući se lišćem, kamenjem, prljavštinom, štapovima, na pesku, tada je moždana aktivnost izueztno visoka. Igranje u prirodi daje bogat izvor dodira, pokreta, sluha, dubine gledanja i vida, ukusa i mirisa. To je kao neki vid čulne eksplozije. Ovaj visok stepen moždanih aktivnosti izuzetno je koristan za našu decu i njihov razvoj, rast i učenje.

 

 

Deluje mi da često zaboravljamo na bitnost ovih dečijih igara ili „gluposti“ kako ponekad  iznevirano znamo da kažemo. Potrebno je mnogo igre, kretanja i učenja da bi se obezbedio razvoj neuronskih puteva koji su neophodni za učenje tokom odrasle dobi. Ovde važi pravilo – Ako ga ne koristite, gubite ga. Jedino detinjstvo bogato igrom i kretanjem u prirodi sa puno čulnih nadražaja omogućava pravilno formiranje moždanih receptora i neuronske mreže kao baze za usvajanje svih drugih veština i znanja koja dolaze u kasnijim godinama. Potpuno je fascinantno da se čovek rađa samo sa dve neuronske funkcije i obe se odnose na preživljavanje: da jede i povezanost sa majkom. Sve ostalo što znamo smo naučili, savladali i uvežbali tokom odrastanja. Ne zaboravite da su vrhovi dečijih učenja do osme, devete godine i da nakon toga neuroplastičnost (sposobnost nervnog sistema da menja strukturu i funkcije kao reakcija na promene u okruženju) počinje da se smanjuje. Zato nema odlaganja i izgovora, nego pravac u prirodu!

 

 

Postoji dosta istraživanja na ovu temu temu. Potpuno razumljivo, jer ukoliko nam način ponašanja i aktivnosti u detinjstvu određuju mnogo toga za ceo život, onda zaista treba obratiti pažnju.

Neke od prednosti koje su uočene kod dece koja dosta borave u prirodi:

  • Brže nauče da dele stvari
  • Postaju prijatnije, socijalnije i empatičnije osobe
  • Razvijaju se u dobre mislioce
  • Smanjuje se mogućnost da postanu kratkovidi
  • Usvajaju nove koncepte funkcionisanja koja primenju u raznim životnim situacijama
  • Smanjuje se gubitak koncentracije i ublažavaju efekti hiperaktivnog poremećaja
  • Poboljšava razmišljanje
  • Eliminišu se problemi sa spavanjem
  • Povećava se samopouzdanje

Nije ni potrebno dalje nabrajati, boravak u prirodi je svakako blagotvoran. Čovek iskonski u svojim venama, u svom DNK zna da je njen deo, da se jedino tu oseća ispunjeno i kompletno i da samo u saradnji sa prirodom može da ostvari kvalitetan razvoj na svim poljima. Problem je u modernoj materijalističkoj mašini koja neumoljivo melje čoveka i ne dozvoljava mu da razmisli ni gde je stigao ni kako odatle izaći. Nameće se nam se neki privid luksuza i komfora po betonskim zatvorima koji se mora skupo platiti dok se zelena lepota prirode nipodaštava i uništava. Treba biti mnogo jak pa odupreti se, zauzeti kritičan stav i pratiti sopsteveni kurs uprkos neodobravanju ili nerazumevanju većine.

 

 

Baš zato, mnogi ne razmišljaju o ovome te pronalaze izgovore kako nemaju vremena ili novca. Znam da živimo u brzim vremenima, da je standard nizak i da smo premoreni svakodnevnom borbom, ali ubedljivo najbolji poklon koji možete da date detetu je malo svog vremena koje ćete zajedno provesti u prirodi. Veruje te mi, prijaće i vama.

 

 

Zaprati Nenad Nesic:

Poslednji članci od

2 Responses

  1. Ružica Bogdanović

    Predivan tekst!
    Ništa za dodati niti oduzeti! Samo primeniti.
    Bravo Nešo! Veliki pozdrav od Ružice (Đilas) Bogdanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.