Slapovi Belog Izvorca

 

 

Vekovima se o Istočnoj Srbiji ispredaju čudne priče protkane misterijama. To nije neobično za kraj koji civilizacija nije stigla da oskrnavi i koji u sebi krije lepote i čudesa kakva se retko gde viđaju. Kako kročite u predele pune mističnih šuma, smaragdno zelenih vrela, razigranih potoka, drevnih običaja i građevina, svako ko je kao dete voleo i čitao bajke imaće utisak da je zakoračio u jednu od njih.

 

 

Naša bajka je smeštena na 200 kilometara od Beograda. Najbrži i najlogičniji put vodi preko Požarevca, Kučeva i Majdanpeka i potrebno je 3,5 do 4 sata vožnje. Onima koji ne žele da se vraćaju kući istog dana, preporučujem da se snađu za spavanje u šatorima ili u nekom od seoskih domaćinstava. Jedan od predloga je svakako i Debeli Lug. Sa druge strane, možete se priključiti i planinarskim grupama na jednodnevnom izletu. Pouzdano znam da ovu sjajnu akciju organizuju Planinari avanturisti, KAUP i PK Starica, koji je organizovao ovu akciju koja je poprimila skoro regionalni karakter.

 

 

Ovo nije zahtevna tura namenjena samo prekaljenim planinarima. Naprotiv, mogu je upražnjavati sve starosne kategorije uživalaca prirode, a poseban akcenat stavljam na porodične izlete. Kvalitetno vreme provedeno u prirodi će biti dodatno oplemenjeno impresijom dva spomenika prirode. Treba do njih stići…

 

 

Staza je kružna, duga 8 kilometara prilikom kojih treba savladati 400 metara visinske razlike. To je čini jednom od lakših staza, ali lepota zbog kojih ćete svako malo zastajati da upotrebite fotoaparate će samu turu produžiti.

 

 

Akcija počinje od ribnjaka Durlić koji smisleno koristi čistu hladnu vodu i bavi se proizvodnjom pastrmki. Staza vodi pored nekoliko kuća u vrlo živopisnu šumu. Kao omamljeni idemo prema zvukovima koje pravi Beli Izvorac, nesputano poskakujući po prelepim kaskadama. Iza svakog „ćoška“ ugledaćete prizore koji ostavljaju bez reči.

 

 

Osnovna odlika ove ture je da je prepuna prelepih skrivenih detalja, pa je potrebno neumorno fotografsko oko da bi uhvatili samo deo njih. Potpuno zaokupljeni onim što vidimo, ne primećujemo da se vrlo brzo stiže do pravog spomenika prirode. Vodopad, brojne bigrene kaskade, pećina koja „viri“ iza huka vode koja se stropoštava sa 16 metara izgledaju zaista bajkovito.

 

 

 

 

Nije ni čudo što su se prema vlaškoj mitologiji baš na platou pored vodopada okupljale i plesale Vlve.

 

„Vlve su veoma vitke i visoke vile. Obučene su u duge bele, ali ponekad i zelene haljine. Okićene su cvetnim vencem, kreću se u grupi i svakoga ko ih vidi omađijaju igrom i pesmom. Žive uglavnom u pećinama pa kad zatreba, dovoljno je da im se pred ulaz donese votiv, pa da one skinu svaku bolest ili čini. Zato mnogi u istočnoj Srbiji i danas ostavljaju svoj beleg pred ulazom pećina…“ („Vlasi- život, običaji, magija“- Emina Jović)

 

 

 

Svakako je vredna obilaska i obližnja pećina koju je probio Beli Izvorac kako bi ugledao svetlo dana. Izvorište se nalazi u podnožju krečnjačke litice Malog Krša, a boje naslaga na steni preko koje se preliva izvornica će zavisiti od doba godine. Najlepše su u proleće kada je i najveća količina vode koja izvire.

 

 

 

Za 15-tak minuta se stiže na vrh Straža (541m) gde se po nepisanom pravilu pravi pauza. Malo kao odmor od uspona, malo za uživanje u predivnom vidikovcu. Izuzetno se lepo vidi ceo greben Malog Krša, Stol i Deli Jovan. S obzirom na to da je strateški jako dobro pozicioniran, pretpostavljam da vrh nosi ime još iz hajdučkih dana kada je služio kao osmatračnica. Predlažem da se ovde malo okrepite dok „stražarite“ i apsorbujete lepote karpatskih vrhova.

 

 

Od ovog trenutka ide spust niz drugu stranu planine. Bez obzira na to, bajkoviti prizori ne prestaju; od pečuraka najrazličitijih boja i oblika pa sve do prerasti, tj. kamenog mosta. Spust do reke Prerast traje nešto manje od jednog sata i iskoristite to vreme da uživate u neverovatnim kreacijama majke prirode.

 

 

 

 

 

Kada stignete do reke treba se odlučiti kojim putem krenuti. Prva opcija je šumska staza- malo duža i dosta sigurnija varijanta. A druga je koritom reke koje u zavisnosti od doba godine može biti manje ili više klizavo i isto tako puno vode. Preporuka je za roditelje sa decom i za ne baš previše iskusne planinare da koriste prvu opciju.

 

 

Prilično brzo se stiže do jedinstvenog spomenika prirode. Valja prerast ili u narodu poznatija kao Šuplja stena je pod zaštitom države. Kameni mostovi, tzv. prerasti su veoma retki. Prerasti nastaju kao posledica urušavanja tavanice pećine na većoj dužini. Uglavnom izgledaju kao luk koji svojim gordim, gracioznim držanjem ukazuje koliko smo mali, bezvredni u odnosu na sile prirode, svedoče o prolaznosti vremena, ali i o epohama kroz koje je nastajao. U vlaškoj kulturi u kojoj značajno mesto zauzima mitologija, pećine i prerasti se smatraju izuzetno bitnim, jer predstavljaju konekciju sa onim svetom. Ne znam da li ovde ima magije, ali ova čarobna mesta nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Štaviše, izgledaju toliko opčinjujuće da bih mogao da poverujem da prolazak kroz njih otvara neke nove dimenzije. Bar u čoveku. Sa svojih 44 metra visine izgleda zaista impozantno.

 

 

S obzirom na to da je PK Starica okupila šest klubova iz regiona i da se prilično veliki broj ljudi odazvao akciji, upriličen je planinarski pasulj u domu kulture u mestu Rudna Glava kao nagrada za dobro izvedenu akciju. Posebno si bile interesantne žene iz udruženja „Vredne vlajne“ koje su nas dočekale sa velikim asortimanom domaćih proizvoda. Bilo je tu svega, od vrućih peciva, rakije, likera, domaćeg viskija, džemova, pa sve do unikatnih rukotvorina, jedinstvenih alata i rudarskih pomagala starih i nekoliko vekova…