Bobotov kuk

objavljen u: Prirodopisi | 2

Durmitore, Durmitore, svih planina direktore!!!

Durmitor je najveći i najposećeniji nacionalni park Crne Gore. Koriste ga i kao odmorište na putu do mora, dok prirodnjacima i avanturistima predstavlja dugo očekivanu destinaciju. Iako je ovde život borba, sa malo hleba i vode, Durmitor nesebično širi ruke i želi dobrodošlicu svima. Njegovo ogromno prostranstvo pruža beskrajne mogućnosti i skoro ga je nemoguće obići u jednom dahu. Zato ću i priču o Durmitoru podeliti u nekoliko manjih delova, pa neka se svako pronađe u nekom od njih. Što bi se reklo – za svakog po nešto, za nekoga sve.

 

Koordinate: 43.144665, 19.112562
Rastojanje od BG: 350km
Težina: 4 – GARANTOVANA UPALA
Način realizacije: SOLO ILI PLANINARSKI KLUB
Oprema: PATIKE, RANAC

 

 

Na putu, za koji treba oko šest sati vožnje, prolazi se kroz Užice, Prijepolje i Pljevlja, preko Zlatibora, Zlatara i Jabuke, sve do mosta na Đurđevića Tari. Ovde kao da postoji ogroman znak stop i mnogi prave pauzu kako bi predahnuli od vožnje, ali i divili se nesvakidašnjem arhitektonskom delu.

 

Foto: Milovan Mišo Vojinović

Pored toga što je u vreme izgradnje držao dva svetska rekorda i što se prostire na 365 metara dužine i preko 150 metara iznad kanjona tirkizne Tare, most je rušen i obnavljan po direktivi „najvećeg sina naših naroda“, te je o tome i snimljen film. Posebno je interesantno da postoji više priča o njegovom tvorcu. Po jednoj most je delo Lazara Jaukovića, koji ga je i minirao par godina kasnije da bi zbog tog čina bio i streljan na njemu. U drugim verzijama se pominje inženjer Mijat Trojanović.

Kako se približavate Žabljaku, obratite pažnju na ograničenja brzine. Ne samo što ćete izbeći kazne nego ćete moći i da uživate u divnim krajolicima kao najava za ono što sledi.

Smeštaja u okolini Žabljaka ima puno, ali ja sam se od prvog dana opredelio za kamp Razvršje. U kampu postoje studiji, apartmani, bungalovi, ali i prostor za šatore i house on the wheels vozila. Kao magnetom privučeni okupljanju se planinari, skijaši, maratonci i bajkeri koji dolaze iz celog sveta.

 

Kampom upravlja Mišo Vojinović, harizmatični i predusretljivi vlasnik koji ima neverovatne konekcije, pa mu se možete obratiti za sve što vas interesuje. Cene zavise od tipa smeštaja, doručak je 3e, večera 6e, a izleti se tarifiraju u zavisnosti od veličine grupe i doba godine. Sve informacije možete pogledati na http://www.zabljak-montenegro.com/en/index.html

 

 

Durmitor je pravo remek delo prirode i svaki kutak mami da otkrijete baš njegovu skrivenu priču. A toga ima na pretek, s obzirom da Durmitor ponosno poseduje 48 vrhova preko 2000 metara i 18 razbacanih ledničkih jezera opkoljenih gustim četinarskim šumama i ispresecanih tokovima 748 izvora, čemerno hladnih i bistrih potoka i reka. Većina njih završava u „Suzi Evrope“ kako još nazivaju Taru. Više o Tari pročitajte OVDE.

Durmitor karakterišu izuzetno široka ponuda aktivnosti i izuzetno uređenje. Svoje parče raja lako će pronaći ljubitelji raftinga, kanjoninga, biciklizma, trčanja, šetnje, planinarenja, kajaka. Svako “u svom filmu” i svojoj aktivnosti, ali zajedno ujedinjeni u ideji da se sažive sa predivnom planinom. Iako vrvi kao u košnici, opet imate onaj nezamenljivi osećaj slobode i prostranstva.

 

 

Od 200 kilometara izuzetno dobro markiranih planinarskih staza, naša mala grupa je rešila da krene na Bobotov kuk, najviši vrh Durmitora. Pored impresivne prirode i avanture, vodila nas je i želja da osetimo kako je to biti na tronu Durmitora. Do vrha vodi više puteva, a mi smo se odlučili da na „ekspediciju“ krenemo od prevoja Sedlo 1907 mnv (43.098622, 19.050905). Pored parkinga, sačekaće vas i rendžer i naplatiti 3e ulazak u nacionalni park.

 

 

Uz par jutarnjih šala, dotezanje opreme, grupa poletno kreće. Prolazimo pored table na kojoj piše 3h do vrha i šeretski sležemo ramenima i pogledamo se u stilu: “Šta ćemo posle da radimo?“ Ako smo nešto naučili na ovoj turi, to je da je vreme relativna stvar.
Staza kreće grebenskim usekom sa solidnim usponom, gde je na jednom mestu prolazak omogućen uz pomoć sajli, tek da najavi kakva nas avantura očekuje.

 

 

Brzo se izlazi na zaravan gde i nije potrebna ne znam kakva fizička sprema i može se potpuno opušteno uživati u prelepim okolnim vrhovima. Nema sumnje da je Durmitor jedna od najfotogeničnijih planina. Bobotov kuk se još ne vidi, a umesto njega pažnju zaokupljaju grebeni Zupci i Šareni pasovi.

 

 

Gde god da pogledam, sve izgleda nestvarno lepo, ali tako je uvek kada se pređe 2000 mnv i zakorači u drugu dimenziju. Prateći stazu stižemo do jezera Zeleni vir, koje je krajem jula presušilo. Prema mom mišljenju, jezero je granica dokle mogu ići porodice sa decom ili nespremniji rekreativci. Od ove tačke kreće ozbiljniji uspon.

 

 

Smenjuje se nekoliko varijanti – sipar, staza, sajle i prirodne kamene stepenice i svaka uzima svoj danak. Iziskuje solidnu kondiciju, istrajnost i želju. U tom se negde promolio i Bobotov kuk koji je po sunčanom danu izgledao kao da je to tamo neka druga planina.

 

Bobotov kuk u daljini

U trenutku slabosti sam pomislio kako bi bilo dobro da se teleportujem gore. Tako bi tura prošla bez napora i znoja, ali bi prošla i bez slatkog ukusa satisfakcije usled još jedne pobede: pobede nad sobom. Da se razumemo, planina se ne pobeđuje. Tu samo možete da se nadate da će da sarađuje i da će vam dozvoliti da se popnete na vrh.

 

 

I dok sam se borio sa svojim mislima i ozbiljnim usponom, pored mene je neko protrčao neverovatnom brzinom za zadati nagib. Verovatno moja faca ne bi izgledala kao da sam video svemirski brod da sam tada imao informaciju da taj trkač, inače Dubrovčanin, često dolazi na Durmitor u sklopu priprema za ultra maraton. Svaka čast, majstore!

 

 

Potpuno sam bio iznenađen velikim brojem ljudi koje sam sretao kako sam se približavao vrhu. Bilo je tu svega – muško, žensko, staro, mlado, bebe u nosiljkama, u punoj formi, sa plastičnim steznicima na kolenima… Kao da smo na promenadi, a ne na 2500 mnv.

Kada se stigne do prevoja sa kog se vide Škrčka jezera kao po komandi se pravi pauza. Treba prikupiti snagu za završni uspon dok se upija sva raskoš vidikovca. To je jedan od onih koji se traži godinama.

 

Foto: Grigorije Lazarević

 

Završnica je priča za sebe i servira se uz pravi krešendo. Distanca nije velika, ali se savladava „grebanjem“ (korišćenjem sva četiri uda) i prolaskom divokozijim stazama uz pomoć sajle. Za one koji se plaše visine, ova etapa predstavlja ozbiljan zalogaj. Treba biti oprezan na ovom delu, pogotovo što se dosta njih penje ili spušta. Nema prostora za obilaženje, a imajte u vidu da su neki manje spremni i/ili više uplašeni. Možda sam subjektivan, ali mislim da se uz malo koncetracije može proći bez problema.

 

 

Na vrhu gužva! Neočekivano veliki broj ljudi sa blaženim osmehom pokušava da fotoaparatima nirvanu spakuje u sliku.

 

Foto: Grigorije Lazarević

Osećaj dok gledate okolne crnogorske planine i masiv Durmitora kao na dlanu je zaista nezaboravan, a poseban doživljaj predstavljaju dva Škrčka i Crno jezero. Bobotov kuk je u potpunosti ispunio sva naša očekivanja.

 

Foto: Milovan Mišo Vojinović

 

Iz te perspektive, sa 2523 mnv, lako je razumeti zašto se lednička jezera Durmitora zovu „gorske oči“. Pored naziva vrha i obeležene visine, stoji i sveska za upisivanje i pečat za overavanje ostvarenog cilja sa planinarske liste želja.

 

 

Povratak je istom stazom do prevoja Sedlo. Istina, za one koji su uspeli da se drugačije organizuju i imaju dobru kondiciju postoji i put preko Ledene pećine koji silazi skroz do Crnog jezera. Za celu akciju, uz opušteno fotkanje, odmor, uživanje i ćaskanje sa planinarskim saborcima, trebalo nam je nešto manje od osam sati.

 

 

Iscrpljeni teškim terenom i opijeni julskim suncem, odlučili smo da se malo revitalizujemo. Tako da je onaj komentar sa početka ture, kako ne znamo šta ćemo da radimo kad ovo brzo završimo, postao naša interna šala. Valjalo je malo prikupiti snage, sutra nas je čekao novi izazov – kanjon Nevidio.

Nastaviće se…

 

 

Zaprati Nenad Nesic:

Poslednji članci od

2 Responses

Ostavi komentar