Kanjon Enipeas

 

 

Više puta sam pisao o kanjoningu i tekstove možete pronaći u Arhivi na sajtu. Reč je o ekstremnom sportu gde je potrebno primeniti više različitih tehnika kako bi se prošlo kroz teško pristupačne kanjone. Pored nestvarnih prizora koji se nikako drugačije ne mogu doživeti i vrhunskog rashlađenja tokom vrelih letnjih dana, reč je i o zadovoljavanju nasušne potrebe za adrenalinom koji jednom kada se uvuče pod kožu nikad više ne ostavlja na miru. Verujem da će me razumeti svi inficirani.

 

 

 

Bilo kako bilo, prirodne ili božije lepote imaju svoju narav, svoj hir, pa nas je tako kanjon Enipeas dočekao sa povišenim i hladnim vodostajem iako je bio kraj leta. Ne plaši nas visina potoka od 30-ak santimetara dubine u koji je trebalo ući, već vodopadi i njihova neobuzdana snaga koji su nas čekali kasnije. Znao je to i naš vodič Dušan, ali je procenio da možemo bezbedno proći. U njegove procene bespogovorno verujem, jer se već više puta dokazao kao vrhunski poznavalac kanjona, te krećemo u avanturu.

Odmah na startu nailazimo na nezgodan detalj. Nije problem spustiti se niz desetak metara visoku vertikalu već kad se dođe do tla izazov je ostati na nogama pod udarima snažnog vodopada.

 

 

Posle toga treba preći preko klizave stene, zakačiti se na sledeće uže i spustiti se kroz vijugavi levak. Reka je toliko jaka da samo posle nekoliko sekundi vodenog udara noge počinju da trepere od napora i neophodno je što pre opkoračiti mlaz.

 

 

Kod kanjoninga mi se sviđa što se ne može pustiti „mozak na ispašu“ već je neophodan fokus na svaki korak, na svaki pokret. Tokom rešavanja takvih prepreka i zavrzlama pod naletima adrenalina sve se sažme u jednu tačku, u jednu sekundu, kao da svet oko nas zastane ili nestane na tren.

 

 

Nijedan kanjon nije isti. Razlikuju se po visini, dužini, hladnoći vode, jedinstvenim oblicima koji nastaju vekovnim vajanjem… A sa aspekta sporta, razlikuju se i po tehnikama i aktivnostima neophodnim za prolazak kroz kanjon. Negde je potrebno abzajlovati, tj. spuštati se uz pomoć užeta, nekada skočiti u vodu, negde se pliva, hoda, spušta ili otpenjava, negde su namešteni prirodni tobogani, a naš kanjon Enipeas ima sve.

 

 

Izgleda da je Zevs vodio računa da nama koji budemo prolazili kroz kanjon ne bude monotono. Pa tako posle abzajla ide hodanje, pa skok, pa tobogan, pa malo plivanja, pa sve u krug. Šalu na stranu, zaista je raznovrsno, ali i zahtevno i svaka prepreka zahteva koncentraciju, a opuštanje je najstrožije zabranjeno.

 

 

Takođe krajolik je menjao svoje lice. U jednom trenutku smo ulazili u mračne delove, gde se stene sa suprotnih obala skoro pa i dodiruju, gde sunce nije davno ili nikada dobacilo.

 

 

To su mesta na kojima je voda skoro vrila, ključala i sve tutnjalo od eha snažnih udara vode u stene. A kada bi izašli iz tih tamnih delova, koji su kontrastom samo dodatno naglašavali prelepe nijanse tirkizne koje će uslediti, najčešće bi se obale malo raširile, primirile i dozvolile suncu da nas ogreje. Na mnogo takvih mesta smo se provlačili ispod mostova koji su deo pešačke staze koja prolazi kroz delove kanjona Enipeas koji se mogu bez opreme obići.

 

 

Vreme je prolazilo i mi smo imali sve više uspešno savladanih prepreka iza nas. Kad god bi pitali Dušana koliko imamo još, dobijali bismo isti odgovor: “Još malo, pa će pola“. Nismo znali da li želi da nas motiviše ili demotiviše, ali smo nastavljali dalje skoro i bez pauza da nas ne bi mrak zadesio u kanjonu.

 

 

Malo po malo i stižemo do vodopada od 40 metara koji nam je oduzeo nešto više vremena nego planirano. Skoro po pravilu uvek je u grupi neko sa manje iskustva ili veštine, ali znajući da se niko naučen nije rodio i da je svima nama nekada bio prvi put pokušavamo da ih bodrimo i naučimo. Za to je potrebno vreme, ali sada nije baš bio pravi trenutak za trošenje vremena, jer je već bilo kasno popodne.

 

 

Abzajluje se isto na vodopadu od 2 i od 42 metra, ali psihološki pritisak je znatno drugačiji. Iako postoji osiguranje, nije jednostavno pronaći smirenost i fokus viseći 40 metara iznad tla. Naročito ako nemate previše iskustva, ali ono se stiče samo radom, pa zato i nema odustajanja i promene plana. Sa mesta sa kojeg krećemo ne može da se sagleda grandioznost vodopada ni njegova „arhitektura“ pa se tako spuštamo deo po deo i u hodu dolazimo do rešenja za zadatke koje nam je Zevs postavio. Na početku se zbog previsa i ne vidi vodopad i krećemo po suvoj steni. Nakon desetak metara se približavamo energičnom vodopadu koji prska na sve strane, pa se spuštamo niz mahovinu i/ili vlažnu stenu, da bi u trenutku kada nam je uže pri kraju se spustili u useklinu i odatle skočili sa desetak metara u duboki zeleni vir. Na papiru zvuči lako, malčice je drugačije u praksi.

 

 

Bez obzira na vreme, najbitnije je da smo svi bezbedno sišli i nastavljamo da grabimo dalje kroz kanjon. Koliko god da uživam u kanjoningu, umor je počeo da čini svoje, pa su noge postajale teže a korak nesigurniji. Kako i ne bi kad smo se gotovo bez pauze probijali kroz kanjon Enipeas već 10 sati. Snaga na izdisaju, noge teške, a sunce se odavno sakrilo iza grebena Olimpa. Kako smo znali da ne smemo dozvoliti da nas mrak iznenadi, svi pronalazimo poslednje rezerve energije i bukvalno samo koji minut pre mrklog mraka izlazimo na stari akvadukt koji po obodu kanjona vodi do Litohora.

Kanjon Enipeas nas je fizički iscrpeo, psihički oduševio i emotivno napunio, pa bez obzira na sve bolove i rane jedino smisleno pored prepričavanja dogodovština iz kanjona je bilo planirati u koji ćemo kanjon na Olimpu ići sledeći put.