Tanzanija

 

 

U detinjstvu sam upijao svaku emisiju „Opstanka“ i nadao se da ću jednom imati priliku da sve to vidim uživo. Najzad je došao trenutak da hodam po stazama koje je dečačka mašta odavno utabala. Uživalački deo putovanja započinjemo sa dvodnevnim safarijem. Dril su svi već usvojili – skoro po automatizmu ustajemo rano, pakujemo se, sedamo u džipove i nasmejani krećemo u Nacionalni park Tarangire. Tanzanija nas je čekala raširenih ruku.

 

 

Usput prolazimo pokraj sela na obroncima afričke savane. Sunce je jako, trava žuta, stoka mršava – svi željno čekaju početak kišne sezone koji samo što nije počeo.

Tarangire je jedan od 16 nacionalnih parkova u Tanzaniji. Ime je dobio po istoimenoj reci koja protiče kroz park darivajući život mnogobrojnim stanovnicima, naročito za vreme sušne sezone.

 

 

Park se raširio na oko 2850 kvadratnih kilometara i pod svoje okrilje primio izuzetno veliki broj različitih životinja. Dodatno je poznat kao dom jednoj od najvećih populacija slonova u Africi, mesto koje ima vrhunske uslove za rast džinovskih baobaba i akacija, ali i „sigurna kuća“ za preko 550 vrsta ptica od kojih su mnoge raritetne.

 

 

Na ulasku u park su nas dočekale arhitektonske majstorije afričkih termita. Ne samo da su u pitanju ogromna zdanja već su i veoma čvrsta i odlično klimatizovana.

 

 

Zanimljivo je da je čovek istraživanjem načina gradnje termitnjaka došao do nekih rešenja na polju ventilacije koje se i danas koriste u ruralnim sredinama. Odmah po ulasku smo se razgalili kad smo ugledali zebre i majmune, ali smo vrlo brzo shvatili da su oni u Tanzaniji skoro kao ovce i kučići u Srbiji i da ih ima na svakom ćošku.

 

 

 

Međutim, flora i fauna su toliko raznoliki da nije bilo mesta bilo kakvom razočarenju. Iza oštrog afričkog šiblja i grandioznih baobaba i akacija nasumično su izvirivali babuni, šakali, močvarni jeleni, nojevi, mungosi… U toku neuspele „potere“ za gepardom naišli smo na krdo slonova koje nam je uveličalo celodnevnu akciju.

 

 

 

Sutradan smo stigli u veličanstveni Ngorongoro, u najveću kalderu na svetu. Kaldera je tip vulkanskog kratera karakterističnog po načinu nastajanja i po svojoj veličini. Ovo spektakularno čudo prirode prostire se na 260 kvadratnih kilometara u prečniku i 610 metara dubine. Još kada se tome doda da su na ovom području pronađeni najstariji ostaci ljudi i da se ovo mesto smatra „kolevkom života“ jasno je da se radi o jedinstvenom mestu na planeti Zemlji na koje je Tanzanija posebno ponosna.

 

 

Vrlo brzo posle ulaska u rezervat stižemo do vidikovca koji kao da služi da izvuče prve uzdahe posetilaca i najavi o kakvom spektaklu se radi.

 

Vozimo se obodom kratera i prolazimo pored nekoliko sela Maasai plemena koja su preseljena iz Serengetija pre pedesetak godina. Razlog selidbe je strateška odluka Vlade Tanzanije, jer su želeli da Serengeti proglase nacionalnim parkom, a taj status uživaju samo teritorije na kojima ne žive ljudi. Dođe mi da zaplačem kada se setim da se u našim NP zidaju soliteri.

 

 

Spuštamo se u epicentar i „Opstanak“ može da počne. Nepregledna savana sa ogromnim jezerom na sredini predstavlja pravu riznicu šarenolikog biodivierziteta i teško je srcu da se odluči gde da gleda. Čuveni afrički „Big five“ – slonovi, bivoli, nosorozi, leopardi i lavovi dominiraju teritorijom, ali ništa manje nisu interesantne lepršave gazele ili namrgođene bradavičaste svinje koje upozoravaju lukavu hijenu da njihovo prase nije pogodno za današnji ručak.

 

 

 

 

Dok smo gledali dinamičnu predstavu, nismo ni primetili da smo stigli do obale jezera gde podjednako uživaju graciozni flamingosi i ogromni nilski konji.

 

 

Erupcija oduševljenja nastala je kad smo zatekli lava koji je preživao posle jela. Oči su želele da upiju svaku sliku, svaki frejm, ali je promena kadrova toliko brza da nam je svima bilo potrebno još puno dana za samo površno upoznavanje kompleksnih odnosa životinja kojima se divimo.

 

 

Nažalost, morali smo dalje. U povratku do Aruše svraćamo u Maasai selo što se ispostavilo kao najveći promašaj na našem višednevnom putovanju. Ruku na srce, bilo je par veoma interesantnih momenata kao što su uigrani plesni performans ili paljenje vatre bez upaljača.

 

 

Daleko od toga da ne poštujem Maasai narod koji živi nomadskim životom i bez upliva modernih tehnologija, ali ono što smo videli izgledalo je kao klasična „mamipara“ za turiste, ne mnogo drugačija od naše buvlje pijace u ciganskim rupama. Kako drugačije opisati korišćenje engleskog jezika od strane ljudi koji čuvaju koze po surovim afričkim savanama, kuće napravljene kao na filmskom setu i postavljene tezge za prodaju suvenira po previsokim cenama.

 

 

Ali, mi smo živeli naš san i ništa nas nije moglo izbaciti iz koloseka. Već sutradan smo bili ponovo spremni i sleteli na Zanzibar.

Zanzibar je pod velikim uticajem plime i oseke, pa je veoma važno izabrati pravu lokaciju. Na određenim delovima, pre svega na istočnoj obali, nekada zna more da se povuče i po nekoliko kilometara pa praktično „nestane“ na nekoliko sati. Naš izbor je bio Nungwi, koji uz Kendwu trpi najmanje posledice hirovitog Indijskog okeana, a darežljiva priroda im je podarila jedne od najlepših plaža na ostrvu.

 

Pored toga, imali smo još jedan vrhunski pogodak, jer smo agenciju Feel Savanah izabrali za našeg lokalnog partnera i kao pomoć pri organizaciji izleta. Agenciju vodi dinamični duo, Kaća – Srpkinja koja se preselila na Zanzibar pre nekoliko godina i Rama – rođeni Zanzibarac. Ukoliko ikada budete u prilici, toplo preporučujem da ih kontaktirate za svaku vrstu turističke pomoći.

Zanzibar je raj i pakao na istom mestu. Očekivalo bi se da kad je neko podneblje počašćeno prijatnom klimom, dugim sunčanim intervalima sa dovoljnom količinom kiše, plodnom zemljom na kojoj uspevaju mnogobrojne poljoprivredne kulture i izdašnim Indijskim okeanom da tamo caruje blagostanje.

 

 

Međutim, uslovljeno političkim i istorijskim faktorima ovde vlada veliko siromaštvo i ljudi žive na ivici bede gde mnogi nemaju ni elementarne uslove za život.

Sve navedeno uslovilo je najezdu stotine hiljada turista godišnje koji za relativno mali novac žele da dožive Zanzibar. Potpuno razumljivo, jer ovo prelepo tropsko ostrvo nudi pregršt prirodnih, kulturno-istorijskih i gastronomskih atrakcija. Mi smo za 6 dana uspeli da otkrijemo samo delić toga, videli i naučili puno, napunili dušu i malo je reći da smo bili oduševljeni.

 

 

Na Ostrvu kornjača (Prison island) smo čuli zanimljivu istorijsku priču i prošli kroz zidine zatvora namenjenog neposlušnim robovima. Međutim, kako je tih godina izbila epidemija namena se promenila, pa su tu smeštani bolesnici od kojih se mnogi nisu vratili na kopno.

 

 

Danas je to mesto na kome su džinovske kornjače pronašle svoje utočište. Nakon silnog ubijanja i prodavanja, Tanzanija je stala u njihovu zaštitu, pa se populacija obnavlja i predstavlja pravu atrakciju. Zaista je neobično videti trome gromade od 200 kilograma, hraniti ih, maziti, slikati…

 

 

Da nam se Afrika uvukla pod kožu shvatili smo na farmi začina. Naizgled dosadan izlet pretvorio se u nešto sasvim drugo. Obilazak plantaža biljaka koje pune nozdrve egzotičnim, nikada doživljenim mirisima nikoga nije ostavio ravnodušnim. Kao da nam je otvorio sva čula i ne trepnuvši smo upijali Raminu prezentaciju.

 

 

On je i sam odrastao na jednoj takvoj farmi, pa je teško naći boljeg poznavaoca. Objašnjavao je kako se sadi vanila, kad se koji biber bere, šta se radi sa zrelim muskatnim oraščićem, kako se zaseca cimet, o čajevima i melemima…

 

 

Dodatno je posetu farmi začinio najbrži penjač u Tanzaniji na kokosovu palmu koji nam je obezbedio mleko iz tek ubranog kokosa. Na kraju ture smo uživali u degustaciji preukusnog tropskog voća i u kupovini autentičnih lokalnih začina.

 

 

U dobrom raspoloženju stižemo na Kae Funk plažu koja preko dana izgleda kao obična tropska plaža. A kad krene sunce da zalazi otkrivaju se boje sa druge strane spektra, uz nove horizonte i neke posebne nijanse.

 

 

U tom trenutku se pali ogromna logorska vatra i počinje žurka praćena uigranim akrobacijama plesnih grupa koja traje do kasno u noć.

 

 

 

Posetili smo i jedini Nacionalni park na Zanzibaru. Jozani šuma je pored mnoštva ptica i reptila poznata i po crvenim kolbusima, retkoj vrsti majmuna koji živi samo ovde. Ima ih puno, igraju se, veseli su i druželjubivi, ali im nije strano da maznu nešto od dragocenosti i na brzinu se popnu na najviše grane.

 

 

Značajni deo parka zauzima Mangrovo drveće. Ovo retko drvo koje živi u morskoj vodi emituje ogromne količine kiseonika i ima vitalnu ulogu u održavanju ekosistema što se posebno odnosi na ptice i marinski svet koji se među raštrkanim korenjem mresti i nalazi svoj zaklon.

 

 

Posebno su bili zanimljivi „morski“ izleti. Na Plavom safariju smo imali priliku da plovimo tradicionalnim Dhow barkama, da se zavlačimo po skrivenim lagunama i iskrcavamo na peščane sprudove.

 

 

Na drugom izletu smo posle neuspešne potrage za delfinima utehu pronašli u neopisivom živopisnom i raznobojnom koralnom grebenu, tik ispred ostrva čiji je vlasnik Bil Gejts. Nismo propustili ni ronjenje sa morskim zvezdama koje u ovom delu tirkiznog Indijskog okena postižu neverovatne boje i veličine. Skoro na svakom izletu je obavezna degustacija preslatkog voća koje je za nas Evropljane čista egzotika, jer nije ni nalik istim tim vrstama koje se prodaju kod nas u marketima.

 

 

Neverovatno je šta smo sve uspeli da uradimo i vidimo za 16 dana tokom kojih nam se Tanzanija potpuno uvukla pod kožu. Mogao bih pisati još i o muzeju Fredija Merkjurija, uličnim prodavcima hrane, Stown Town-u, o slasnim i jeftinim tunama, hobotnicama i škampima, ali ostaviću nešto da i sami otkrijete. Slike su se vrtele dugo po glavi i nisam mogao danima da prihvatim da sam se vratio. Pored upečatljive i jednistvene prirode, najveći utisak na mene su ostavili ljudi i nova prijateljstva koja sam stekao na putu. Jumbo i Hakuna Matata, prijatelji!!!