Kapadokija

 

 

Kako je premisa planinarskih akcija da budu finansijski povoljne ili bar povoljnije od drugih, putovali smo autobusom 1700km. Pazilo se da ne ispadne previše naporna vožnja pa smo par dana u odlasku i povratku proveli u Istanbulu, što je dodatno ulepšalo putovanje, ali to je već neka druga priča.

 

 

Svi koji su putovali avionom verovatno se sada osmehuju, ali verujem da nisu imali priliku da posete jednu neverovatnu lokaciju koju nam je ovaj vid putovanja doneo. Jezero Tuz ili Tuz Gölü je jedno od najvećih slanih jezera na svetu.

 

 

Jezero zauzima 105 kvadratnih kilometara, prosečne dubine oko pola metra i sa salanitetom od 32,4% predstavlja prirodni raritet koji uveliko privlači posetioce, ali i snažni zamajac lokalne zajednice koja so vadi, rafiniše i prodaje. Nama to uopšte nije smetalo da hodamo po vodi i lebdimo iznad nje.

 

 

Nekada davno na prostoru Anadolije bili su aktivni, danas ugašeni vulkani Hasan Dag, Erdžijas i Guldag. U naletima svojih „divljanja“ izbacivali su velike količine lave i pepela dok se tlo treslo i cepalo. U kasnijim periodima usled kiša, atmosferskih (ne)prilika i specifičnih vetrova dolazilo je do erozije koja je stvarala kamene skulpture, vilinske dimnjake i ostale maštovite kreacije koje se mogu sretati samo u bajkama i zbog toga se Kapadokija svima uvlači pod kožu za čas.

 

 

Nije samo priroda zaslužna za današnji izgled Kapadokije. Kako je istorija ovih predela izuzetno turbulentna i večito su se vodili ratovi zbog religije, bogatstava ili prostog pokazivanja moći, ovde su se smenjivali Hetiti, Persijanci, Rimljani, Vizantijci, Osmanlije i mnogi drugi. Kao i svuda, vladari su ostavljali svoje tragove i to nije ništa novo. Međutim, usled izrazito mekog kamena koji se lako mogao čak i primitivnim oruđem bušiti, brusiti, obrađivati, ovde nastaju brojni gradovi, utvrđenja i bogomolje u samim stenovitim formacijama.

 

 

Posebno su brojni manastiri koji su, gle paradoksa, pravili hrišćani bežeći od Rimljana. Na celom području se nalazi oko 2000 manastira, a u nekima su očuvana prava bogatstva srednjevekovne umetnosti.

Ako Kapadokija ima centar onda je to Goreme i mi smo se baš tu i smestili. U pitanju je gradić skutkan između pitoresknih stenovitih formacija, na idealnoj poziciji za obilazak velikog broja značajnih lokaliteta. Međutim, deluje kao su Turci tek od nedavno shvatili turistički potencijal Goremea, pa je polovina trotoara završena dok prekoputa mogu noge da se polome, dosta ulica je neasfaltirano, parkira gde ko stigne…

 

 

Nije to nešto sa čim se ne može izaći na kraj, posebno kada se više pažnje obrati na suvenirnice, restorane, prodavnice vina…

 

 

Gastronomska ponuda je fantastična za sve koji vole orijentalnu i blisko istočnu kuhinju sa dosta pistaća, leblebija, umaka, namaza, ajrana, preukusnog povrća, šiša, pa sve do čuvenog „Pottery kebaba“ koji se sprema u zemljanoj posudi i razbija čekićem ispred stola neposredno pred serviranje.

Ova naša avantura ne može se svrstati u planinarsku, ali 20-ak kilometara dnevno na nogama daleko je od pasivnog odmora. Sa takvom kilometražom u nogama bili smo u mogućnosti da prođemo veliki deo živopisnih dolina, da dosegnemo skrivene kutke, da ulazimo i istražujemo bajkovite kamene formacije…

 

 

Samo u okolini Goremea ima desetak zanimljivih dolina – dolina ljubavi, mačeva, golubova, imaginacije, bela, crvena, roze dolina… Svaka opravdano nosi svoje ime prema bojama koje preovladavaju, formiranim oblicima ili istorijskim dešavanjima.

 

 

Teško je prolazeći pored tih monumentalnih figura da se čovek ne zamisli o njihovom poreklu, o snazi i kreaciji prirode, kao i silnim dešavanjima tokom njihovog nastajanja za koja možemo samo nagađamo. Iako naizgled slične, svaka dolina ima svoju jedinstvenu lepotu i specifične detalje koji je izdvajaju.

 

 

Na strateškim mestima postavljeni su štandovi gde se može popiti sok od ceđenog nara koji predstavlja pravo okrepljenje. Posebno je ukusan ukoliko se iscenkate sa Turčinom. 😊 Kad smo već kod specifičnosti dolina, posebna atrakcija je zalazak sunca u Crvenoj dolini na koji dolaze stotine ljudi kako bi uživali u prelepoj refleksiji sunca po crvenim stenama.

 

 

 

Učhisar je svakako izlet vredan pažnje. U pitanju je malo mesto gde dominira tvrđava uklesana u kamenu i veliki broj tunelskih prolaza i malih pećina u kojima se nekada živelo.

 

 

 

Do tvrđave vode uske popločane uličice gde su se načičkali ulični prodavci suvenira i raznobojnog suvog voća. Za tvrđavu se plaća ulaz i može se zaviriti u splet hodnika i prostorija koje su nekada pružale utočište dok se sa vrha pruža fantastičan pogled na obližnje doline.

 

 

 

Kapadokija se može pohvaliti i sa nekoliko podzemnih gradova, a najveći je Derinkuju. Pretpostavlja se da je nastao u 7. ili 8. veku, a služio je kao sklonište hrišćanima od Rimljana i Arapa.

 

 

Grad se prostire na 4 kvadratna kilometra i 18 spratova, od kojih je 8 dostupno za turistički obilazak. Ulazak u grad je skriven iza ogromnog kružnog kamena, ali se identična zaštita nalazi između svakog sprata. Ovaj grad osim svetla nije ništa uskraćivao žiteljima. Imali su kuhinju, sobe, školu, crkvu, čuvali stoku, kroz grad je proticala ponornica donoseći pitku vodu, a čist vazduh je stizao kroz sistem od 52 ventilaciona otvora.

 

 

Posle podzemnog arhitektonskog čuda nastavljamo dalje ka dolini Ihlare za koju smo imali u planu da prođemo ceo kanjon koji pravi reka Melendiz. Kanjon ima 4 ulaza i izlaza, ali mi nismo želeli ništa da propustimo i ni jedan od 14km dužine, jer je reč o lokalitetu sa predivnom prirodom i izuzetnom kulturno-umetničkom vrednošću.

 

 

U kanjonu se nekada nalazilo 105 crkava-pećina sazidanih između VI i VIII veka, a u njima su i danas ostali očuvani radovi iz kasnijeg vizantijskog perioda. Prateći žubor reke i uživajući u visokim okolnim liticama stižemo do dela gde je veća posećenost ljudi, pa su tu svoje mesto našle i kafane koje ovde imaju veoma originalne separee.

 

 

Utisak je dodatno popravio izlazak iz kanjona koji neodoljivo podseća na Veliki kanjon u Koloradu.

 

 

Vožnja balonom iznad Kapadokije je nesumljivo najveća atrakcija regiona. Potpuno razumljivo se nalazi na listi želja mnogih avanturista, jer je doživljaj neverovatan, praktično neopisiv. Kako smo bili u vreme povećane posete platežno jačih turista iz Azije i Rusije, cena je skakala iz minuta u minut, skoro kao na berzi. Na jedvite jade smo uspeli da se dogovorimo sa prefriganim lokalcima i priuštimo sebi jedinstven doživljaj – Kapadokija iz vazduha!

 

 

Po mraku ustajemo, pakujemo se u kombije i prebacujemo na lokaciju. U jedan balon može stati 20-ak ljudi i raspoređujemo se zbog težine i balansa. Svaki balon se sastoji iz korpe i kupole u koju se upumpava topli gas i zbog razlike u odnosu na hladni vazduh, balon se podiže.

 

 

Za uživanje u vožnji potrebni su i povoljni meteo uslovi, ali i kvalitetan „vozač“ koji će doživljaj učiniti nezaboravnim. Čas smo visoko i gledamo kuće kao makete, a sledeći čas smo na par destina metara od stene, pa opet visoko. Sve deluje filmski, mozak upiija svaki detalj dok telo treperi od adrenalina.

 

 

Kapadokija nam je dozvolila da je sagledamo iz vazduha, da gvirnemo u podzemlje, da hodamo po bajkovitoj zemlji, dala nam je delić svoje magije i mi smo je oberučke prihvatili.