Kanjon Brine

 

 

Usled par slobodnih dana oko Uskrsa, imali smo na raspolaganju produženi vikend. Ipak, i dalje nedovoljno da bi stigli svuda gde smo želeli. To samo znači da ćemo morati da se vratimo po još neku dozu hercegovačkih bisera, jer ove koje smo otkrili su nas očarali potpuno.

 

 

Kanjon Brine je bio rezervisan za prvi dan. Nalazi se blizu Posušja, mesta čije će ime u velikoj meri uticati na konfiguraciju ovog kanjona. A kako, videćemo baš iz ove priče. 😊 Parkiramo na prostranom parkingu i odmah na samom startu nailazimo na prizor koji nam je privukao pažnju. Stari kameni most, delo vrednih ruku lokalnih klesara i nekropola stećaka iz 15. veka svakako izazivaju poštovanje. Mada mora se priznati da izgledaju kao da su ostavljeni vremenu da im sudi, pa koliko izdrže.

 

Foto: Dejan Ristov

Nastavljamo i vrlo brzo u daljini naziremo dva ogromna brda koja se spajaju u jednu tačku. To je ono što tražimo. Kanjon Brine je tesnac koji spaja naselje Ričina i Tribistovo, istoimeno selo i jezero. Generalno govoreći, u Hercegovini postoji problem sa vodom, a sam naziv mesta Posušje govori da ni tu nije nimalo drugačije. Kako bi se rešio taj problem napravljeno je akumulaciono jezero Tribistovo i iz njega sprovedeni vodovodi.

 

 

Kroz kanjon Brine vode dve staze. „Nova“ staza je u stvari makadamski put koji je izgrađen prilikom radova na novom vodovodu. Iako tom, zapadnom stranom kanjona, može da prođe svako i postoji par interesantnih vidikovaca i tunela, ona nije nešto posebno atraktivna i teško da bi privukla ljude u većem broju.

 

Foto: Dejan Ristov

Završava na brani jezera Tribistovo gde je idealno mesto za pauzu i da se pogled pusti po površini mirnog jezera.

 

 

Istočna strana kanjona Brine je sušta suprotnost. Prati liniju starog vodovoda i može se okarakterisati na više načina. Sve, samo ne kao dosadna. Ona je atraktivna, izazovna, opasna. Usled iskonske potrebe za vodom, ljudi ovog kraja su bili primorani da se snalaze. Ne mogu ni da zamislim kako je ovde izgledala ugradnja cevi koje život znače šezdesetih godina prošlog veka.

Mi smo ovu stazu koristili u povratku sa jezera, pa je trebalo otvoriti više očiju (u našem slučaju osmoro) kako bi uhvatili početak. Malo probijanja kroz nisko i bodljikavo hercegovačko rastinje, malo skakutanja preko stenja i kamenja i vrlo brzo se ukazala stena sa čeličnom sajlom za osiguranje. Od tog trenutka počinje via ferrata staza.

 

 

Ona ne spada u moderne koje su napravljene da zadovolje apetite adrenalinskih uživalaca, već u izvorne. Via ferrata ili čelični putevi su pravljeni kako bi se osigurao prolazak preko nepristupačnih puteva i omogućila veza koja je bila od životnog značaja. Nekada su se tim putevima prebacivali ljudi, municija, hrana, a u ovom slučaju preko potrebna voda. Srećom, danas ili bar u ovom trenutku tih potreba nema, pa se slobodno mogu koristiti za sportsko-planinarske aktivnosti.

 

 

Krećemo za sajlom, nema nam druge. Ona nekako ide ravno, a litice postaju sve oštrije i kanjon sve dublji. Staza je uska od pola metra do metar i usečena u stenu. Bez obzira što stojimo čvrsto na tlu nogama, samo tik pored nas je provalija, pa sajla itekako daje dozu sigurnosti.

 

 

 

Ubrzo stižemo do dela gde je sajla otkinuta. Nije važno da li je to zbog starosti ferate ili zemljotresa koji su dobro drmali prethodnih dana, ali prelazak preko dugačkog, prilično strmog sipara je bio zahtevan. Čim smo izašli na kraj sa nezgodnim detaljem iza krivine se pojavljuje most preko duboke provalije. Evociramo sećanja na avanturističke filmove i prelazimo na drugu stranu kanjona Brine. Izuzetno su nam prijali krajolik, atmosfera i prepreke, pa sam imao utisak da bi mogli satima da se “igramo” u ovom predivnom prirodnom adventure parku.

 

Foto: Dejan Ristov

Malo fotkanja, malo uživanja, nastavljamo pričvrljeni uz stenu. Stižemo i do niza tunela, pa avantura dobija dodatni nivo. Na stazi se nalazi čak šest tunela i svi su različite visine i dužine. Kroz neke se može proći uspravno, ali ima i onih koji zahtevaju pačiji hod ili čak i puzanje. Svakako je preporuka da se ponese kaciga i čeona lampa na ovu akciju.

Staza se ubrzo spušta, pa smo uskočili u kanjon čim smo ugrabili priliku i uživali u prelepim kamenim formacijama koje je vekovima oblikovala voda. Pored prirodnih kreacija fascinirala nas je i nestvarna tišina koja vlada kanjonom, te smo u pojedinim trenucima se šalili da smo jedini ljudi na Zemlji. Što i nije tako isključeno nakon jakih zemljotresa koji prodrmali čitav kraj.

 

 

 

Od starog mosta do jezera i nazad ima petnaestak kilometara i ova staza spada u srednje teške. Svako ko krene njom trebalo bi da ima potpunu koncentraciju na kretanje, jer najmanja greška može biti fatalna. Ne želim da obeshrabrim, već samo da upozorim, a planinarsko uživanje je zagarantovano. Kanjon Brine čeka na vas!