Kroz vodu do svetog grala
Noć je protekla turbulentno. Još se puls praktično nije skroz ni smirio od jučerašnje akcije i neke misli su još uvek lebdele iznad kanjona Brine kad je serija novih zemljotresa počela da drmusa kuću koju smo iznajmili. Umesto odmaranja i pripreme za sutrašnji kanjon neka nelagoda nas je obuzela. Međutim, vođeni onom starom devizom „Ma, neće grom u koprive“ odlučujemo da nas ništa neće sprečiti da ostvarimo ono što smo naumili i nastavljamo po planu. A plan je spektakularni kanjon Mostarske Bijele i ferata Fortica, ako budemo imali dovoljno vremena.
Koordinate: 43.4898, 17.8067
Rastojanje od BG: 400km
Težina: 3 – TAMAN MERKA
Način realizacije: SOLO
Oprema: CIPELE, RANAC, PATIKE
Mostarska Bijela
Posle dvadesetak minuta vožnje od Mostara stižemo do zgodnog mesta za parkiranje. Na početku se krećemo kolskim putem i nakon nekih pola sata počinjemo da se spuštamo u kanjon.
Mostarska Bijela je bujični potok koji je u najlepšem izdanju dok ga hrane otopljeni snegovi sa gorostasnog Prenja. Dolina, koju je ovaj potok stvarao vekovima, je prelepa i pruža uživanje celom svojom dužinom. Po koritu su se razbaškarili beli oblutci, ali u njima se može uživati samo u letnjim mesecima. Tokom proleća, kada smo bili, preliva ih brza i hladna voda koja se mora nekoliko puta pregaziti. Obale potoka su pune raznoraznog života, pa treba obratiti pažnju na iznenadne susrete, posebno sa otrovnicama.
Staza kroz Mostarsku Bijelu je markirana, ali ne dovoljno dobro. Zbog toga smo i gubili markacije iz vidokruga s vremena na vreme, ali konfiguracija terena nije dozvoljavala da se izgubimo. Malo smo pratili markacije, malo kamene kupe, a malo i iskustvo boravka u prirodi. U principu treba obratiti pažnju na dva ključna mesta. Prvo kod putokaza za Lupoglav, ne treba krenuti za Lupoglav osim ako niste to i planirali. 😊 I drugo, kod montažnog objekta (kontejnera) treba skrenuti desno u gustu grabovu šumu. Odatle nema više bojazni da nećete stići na željeno odredište.
Dalje vodi staza koja podseća na tunel sačinjen od gustih krošnji koji je odlična zaštita od sunca ili eventualne kiše. Šuma izgleda bajkovito, isprepletana pravom mrežom bršljena, lijana i neobično krivih stabala.
Foto: Dejan Ristov
Uvek tako gusta šuma „golica“ i budi maštu o njenim stanovnicima, ali kad smo došli do drevne ograde od kamenja iza kog su se nazirali ruinirani ostaci nekog zdanja svi smo se zapitali: “Ko je to ovde živeo?“ Odgovor smo dobili malo kasnije kada smo naišli na groblje porodice Lojpur, koje sa nekoliko humki jedna do druge usred nedođije izgleda poprilično misteriozno.
Staza nas je dovela do još jednog zadivljujućeg lokaliteta. Kravlja pećina, iako joj ime tako govori, ipak nije pećina već ogromna okapina. Vekovima se uvlačila u poroznu stenu iz koje i danas kaplje voda da bi formirala 60-ak metara dugačak amfitetar.
Najmanje što smo mogli je da napravimo kratku pauzu i na trenutak saberemo misli o dejstvu prirode za koju ne postoje granice.
Foto: Dejan Ristov
Spuštamo se do reke, pratimo uzvodno njen tok i vrlo brzo stižemo do cilja. Iako smo neizmerno uživali u svemu gore pomenutom, svi smo u podsvesti čekali ovaj trenutak. Ispred pećine iz koje kulja voda ostavljamo višak stvari, podvijamo pantalone i preobuvamo se u rezervnu obuću, jer nema šanse da ostanemo suvi.
Ulazimo u pećinu koja je neverovatna kraška formacija, biodiverzitet brušen vekovima kreativnom palicom prirode. Gazimo kroz vodu. Na nekim mestima je do članka, negde do kolena. Na početku reže, “ujeda” hladnoća, ali kako se navikavamo i ne odustajemo od našeg cilja, sve manje osećamo bivše snegove sa Prenja po nogama.
Ovo je inače pećina sa vrlo visokim svodom i na većini mesta je otvorena, tako da propušta zrake svetlosti koji upotpunjuju doživljaj. Asociralo nas je na čuvenu Petru u Jordanu, a nije ni čudno, obzirom da za nas ljubitelje prirode ovakva mesta imaju snažnu duhovnu vrednost. A kako i ne bi, kada se dajemo i usvajamo punim srcem. Valjda zato smo i osetili najbolje od prirode, tirkiznu vodu, slapove, „vajarska dela“ u uskim prolazima… Svaki korak je poseban, a igra svetlosti i vode dodatno nas ispunjava i nadahnjuje.
Posle desetak minuta probijanja, ali i uživanja u nesvakidašnjem ambijentu dolazimo do vodopada i ponašamo se kao mala deca. Ne znamo šta bi pre, vrištali bi, gledali, upijali, fotografisali, bacili se u tirkizni vir…
Foto: Dejan Ristov
Adrenalin doprinosi neutralisanju hladnoće, ali kako je krenuo da popušta shvatili smo da je vreme za izlazak iz pećine. Presvlačimo se sa širokim osmehom i pogledima koji su govorili više od bilo kojih reči. Povratak je istim putem. Sada ne zagledamo svaki kutak, već žurimo, jer shvatamo da imamo dovoljno vremena i za feratu.
Ferata Fortica
Foto: Dejan Ristov
Vraćamo se za Mostar i krećemo ka brdu Fortica gde se nalazi i istoimena ferata. Ovo je inače i čuveno izletište sa bogatim turističkim sadržajem. Veliki broj Mostaraca voli da ovde provodi vikende i uživa u zip lajnu, staklenom mostu, dečijim penjalištima i parkićima. Nas je interesovala ferata i dobro smo se pomučili zbog nje.
Za početak, nismo našli nikakav natpis, tek prateći trek shvatili smo gde da parkiramo kola i počeli da pratimo digitalna pomagala. Posle 15-ak minuta stižemo do stene i u istom trenutku smo ugledali tablu za feratu i sajlu?! Svakako nam je bilo jasno da je ovo početak. 😊
Ferata Fortica je relativno kratka ferata koja je označena ocenom C, što znači srednje teška. U pitanju je prilično vertikalna, odsečena stena koja nema previše prirodnih hvatova, pa se oslonac pronalazi na metalnim gazištima. Nije previše zahtevna, ali svakako postoji psihološki pritisak koji uvek donosi eksponirana stena. Znamo kako se izlazi na kraj sa takvim osećajem i pretvaramo ga u uživanje u smiraj avanturističkog dana.
Foto: Dejan Ristov
Na kraju ferata staze nalazi se viseći most koji je jako rizičan u vetrovitim danima. Nama su se sve kockice poklopile, pa ne samo da nije bilo vetra nego se najavljena kiša preobratila u dramsku igru oblaka na nebu. Postoji i staza pored visećeg mosta, ali nikome nije palo na pamet da prođe njom. Sunce koje je probijalo oblake iznad Mostara darovalo nam fotografije za pamćenje.
Foto: Dejan Ristov
Obično kada se završi ferata mislimo da su sve muke prošle. Međutim, naše su tek počele. Na platou vrha postoje markacije, ali one nestaju i nije do kraja jasno gde vode. U tom trenutku je izgledalo da je lakše popeti se nego sići. Sunce je krenulo da zalazi i bilo nam je jasno da moramo što pre da reagujemo.
Foto: Dejan Ristov
Gde god da pogledamo, svuda su litice. Osmatramo teren, pronalazimo jedinu moguću putanju, pa se spuštamo kroz mini kuloar i preko sipara. Kao da nam nije bilo dovoljno problema kada je veliki ovčarski pas nalik na Kangala preprečio put. Ne znam šta bi drugo moglo da bude osim da smo svi u istom trenutku pomisli: “Ma, samo si ti još falio“ i on je posle par minuta otišao. 😊
Ostavljamo opremu u kola dok noć polako pada i odlučno hitamo ka ćevabdžinici kod Starog mosta da na miru sumiramo dan. Ima se o čemu i pričati uz slasan zalogaj.
Оставите одговор