Slovenski Raj

 

 

Najbrže se stiže preko Budimpešte i Košica, pa smo se za oko osam sati putovanja smestili u kamp Turistički raj. Kamp je veliki, dobro organizovan i pruža mogućnost spavanja u bungalovima i sobama, ali i opciju za (polu)pansion.

 

 

U nacionalnom parku Slovenski raj postoji oko 130 planinarskih staza u ukupnoj dužini od oko 300 kilometara, oko 350 pećina, desetak kanjona i nebrojeno prelepih mikro detalja i vidikovaca. Ako vam kažem da su u ovoj drevnoj divljini svoj dom pronašli braon medved, crvena lisica, sivi vuk, ris, jelen, divlja svinja, divlja mačka, mrmot, vidra, orlovi onda je jasno o kakvom se fantastičnom lokalitetu radi. Zbog toga nismo časili ni časa, pa već po dolasku za 15 minuta smo bili spremni i krenuli u istraživanje.

 

 

Za prvi dan smo odabrali kanjon Sucha Bela, najbližu, veoma atraktivnu i nešto kraću akciju. To kraće znači 10 kilometara, nešto kroz kanjon nešto kroz šumu. Kako smo bili u ozbiljnom cajtnotu da nas ne uhvati mrak na nepoznatom terenu, nije bilo previše vremena za lagani ritam. Međutim, vrlo brzo smo upoznali onu našu izreku „Ja planiram, Bog se smeje“.

 

 

Posle početnog uobičajenog kanjonskog krajolika gde smo više puta prelazili reku i skakali sa kamena na kamen, dolazimo i do onog što će se u kasnijim danima ispostaviti kao standard za NP Slovenski Raj. Na nepristupačnim mestima su postavljene sajle, merdevine i/ili metalne prečage koje inače znatno olakšavaju prolazak, ali i neplanirano usporavaju grupu koja ne želi da zanoći sa medvedima koje ne poznaje. Naravno da to nije sve, uz put smo pomogli jednoj porodici čija su se deca jako uplašila na merdevinama i krenuli nazad da otpenjavaju.

 

 

Uz spektakularne krajolike nastavljamo dalje, trudeći se da upijemo što više prirodnih lepota kako bi imali šlagvort za večernje pivo i maštanje šta nas sve ovih dana čeka ukoliko uspemo da stignemo do kampa. Pošto čitate ovaj tekst, jasno je da smo se izvukli na vreme. 😊

Sutradan smo se odlučili da prođemo jednu od najposećenijih i najatraktivnijih staza u NP Slovenski Raj. U pitanju je ferata Kysel za koju se i plaća posebna ulaznica od 5 eura. Otvorena je za posetu samo tokom letnje sezone, od 15. juna do 31. oktobra. Prateći reku i šumsku stazu, nismo ni primetili kako postepeno planina „skuplja svoja ramena“ i vrlo brzo ulazimo u kanjonsko okruženje.

 

 

Ova ferata je drugačija od svih na kojima sam bio. Celom dužinom ferata Kysel je u kanjonu, nema naročito eksponiranih deonica, deluje mi da je više horizontalnih sajli nego vertikalnih… Uz put smo nailazili na brojne merdevine, izrezbarene stepenice u deblima i savladavali prirodne brane koje je reka pravila.

 

 

Ne nalaze se često ferate koje prelaze preko ili ispod vodapada, kroz okna, pećine i prozorce, a najveće atrakcije su penjanje pored moćnog Obrovskog vodopada i probijanje kroz uzani procep.

 

 

Vrlo brzo nailazimo na račvanje i samo pukom srećom nismo pogrešili kao što se to desi većini avanturista. Srećom nastavljamo pravo i kroz desetak minuta stižemo do prelepog lokaliteta. Vodopad Karolinjo je u stvari prvi u nizu i od njega počinje kanjon, a uzani prolaz, manji od metar širine, samo je upotpunio celodnevni doživljaj. Prava je šteta preskočiti ovu sekvencu. Na kraju dana sumirali smo 17 kilometara za koje nam je trebalo oko 6 opuštenih sati.

 

Foto: Marko Plavšić

Slovenski raj je izuzetno posećen, uređen i organizovan park. Odakle god da mu priđete naići ćete na brvnarice u kojima se naplaćuje ulaz što u meni budi bunt, jer smatram da je boravak u prirodi nešto najkorisnije što čovek može sebi da ponudi i treba to omogućiti svima bez obzira na novac. Međutim, kada sam video kako su dobro uklopljene masovne posete dok je priroda ostala zaštićena i sačuvana, da ima puno postavljenih mapa, putokaza, informativnih tabli, da su sve staze markirane i da ni jedna kanta za smeće nije polomljena moje negodovanje se malo smanjilo. Mora se priznati da je toliko čisto da mi sa Balkana koji imamo obraza osećamo određenu sramotu.

Trećeg dana smo se uputili u Veliki Sokol, najdivljiji i najduži kanjon u nacionalnom parku. Prolazak kroz ovaj kanjon je predivno iskustvo, jer smo se u nekim trenucima našli okruženi krečnjačkim liticama višim od 300 metara.

 

 

Kombinacija svetlo zelene mahovine, hladne vode koja se preko nje preliva i drvenih merdevina pravi sliku koja se duboko urezuje u sećanje. Ambijent je takav da više liči na preživljavanje u nekom zabačenom kanjonu u Južnoj Americi nego na planinarenje. O kakvoj se divljini radi dovoljno govori da smo na retkim mestima sa kojih se videlo nebo mogli da primetimo sokole i orlove koji krstare iznad kanjona i da smo usput sreli dve divokoze.

 

 

Kanjon se prolazi isključivo uzvodno i na tom putu se nalaze pored bezbroj manjih detalja i dva prelepa vodopada, Mala i Velika Kaskada. I ovaj dan smo upriličili mešovitih, kanjonskih i planinarskih 17 kilometara.

 

Foto: Marko Plavšić

Kao da nam nije bilo dovoljno doživljaja u prirodnom zabavnom parku, pa vođeni stavom „ Kad smo već tu u kraju…“ vozimo se 200 kilometara po dodatnu dozu izazova. Stižemo u Skalku pored Banske Bistrice, zimi poznate kao skijalište, a leti kao centar ferata staza. Na ovom adrenalinskom poligonu se nalazi pet ferata staza, ocena od „A“ do čak „F“ na kojima se beskrajno zabavljaju avanturisti od bukvalno 7 do 77 godina.

 

 

Razlog za to je, opet, uređenje i organizacija. Postoji parking mimo kog nije dozvoljeno parkirati, sređene pešačke staze, smeštajni kapaciteti, a ferata oprema se pozajmljuje ili iznajmljuje besplatno uz depozit. Verovatno je samo nama Srbima pala šala na pamet da damo depozit i ne vratimo opremu. 😊 U takvoj atmosferi i takvom okruženju, iskusniji roditelji dovode decu i pokazuju im kako da naprave prve korake na obezbeđenim stenama. Potpuni hit je bio deda sa 70+ godina koji prvi put u životu prelazi tibetanski most.

 

 

Ferate u Skalki dosta podsećaju na mađarsku Tatabanju ili Česnek, gde se na malom prostoru zahvaljujući dobrom planiranju i iskorišćenju prostora postavlja više ferata pravaca različitih težinskih vrednosti što omogućuje širokom auditorijumu da nađe svoju mrvu zadovoljstva. Prvo smo prošli pravac „C“ sa elementima „D“. Malo eksponirane stene, pa malo kroz procep i na kraju kroz dimnjak. Nema šta, pravo uživanje.

 

 

Nakon toga želeli smo da probamo nešto što niko od nas nije do sada „provozao“. Jedina atrakcija te vrste u Slovačkoj je u stvari čelična mreža razapeta na 40 metara visokoj steni. Sa zemlje uspon je izgledao lako, pa nam nije bilo jasno zašto je ocenjen sa „D“. Međutim, kada smo krenuli da se penjemo sve nam je bilo jasno.

 

 

Nemoguće je biti skroz pričvrljen za mrežu, jer se onda kolenima kače metalne prečage. A kada smo se malo odmakli, ulazimo u skroz vertikalni položaj ili čak u previs i u tim situacijama je neophodno držati se rukama. Kada se tome doda da se od pokreta penjača koji su iznad ili ispod cela mreža talasa i da je potrebno dodatno se pridržavati rukama, jasno je zašto je ocenjen kao jako težak pravac.

 

 

Nismo mogli da krenemo za Srbiju dok ne prođemo najduži tibetanski most u Centralnoj Evropi. Ovo remek delo dugačko je 80 metara, ugošćava do četiri osobe u jednom trenutku i čašćava sa neverovatnim osećajem lebdenja. Mogu misliti kako je bilo dedi.

Prvo pivo i rebarca, pa onda u sumrak jezdimo ka Srbiji. Još samo da se izborimo sa Turcima na Horgošu…