Oduvek sam voleo Bosnu. Neverovatno je koliko mi odgovara taj mentalitet ljudi, pogled na život i smisao za humor. Od prvog dana sam se među Bosancima osećao kao kod kuće, kao među svojima. Namerno kažem Bosanci, iako danas to nije “politički korektno”. Moja zaljubljenost u taj divni prostor i srdačne ljude datira mnogo pre no što nas je obuzeo kancer izmišljenih religioznih vrednosti i još realnijeg pada morala, skučenog razmišljanja i velikog nepoštovanja drugih. Ta ljubav vuče korene iz vremena kad nije bilo važno da li se neko zove Dragan, Zaim ili Tomislav. Tada je bilo jedino bitno da li si čovek ili slina. Na žalost, to više ne važi, ali mene baš ne interesuje. Sa takvim stavom, ali i širokim srcem i iskrenim osmehom i dalje idem u Bosnu, vođen onim da što zračiš to i privlačiš. Šta da radim, drugačije ne mogu i ne želim.
Verujem da me je taj životni stav, krivudavim sudbinskim putevima, doveo u Kneževo pre nekoliko godina. Ne samo da sam otkrio divlju prirodu koja ovde nestidljivo otkiva najraskošnija lica, već sam i upoznao divne, srdačne ljude iz planinarskog društva „Vilenska vrela“ sa kojima od prvog dana uživam neraskidivo prijateljstvo. To je i razlog zbog čega svaki odlazak u Kneževo doživljavam kao svojevrsno planinarsko hodočašće, kao poseban doživljaj kome se radujem mesecima unapred.
Kneževo se ugnjezdilo u predivnoj kotlini okruženoj sa čak pet planina i deset kanjona od kojih su svakako najpoznatiji Vlašić i kanjon Cvcrke u kojima smo uživali prethodnih godina. Očarani raskošnim biodiverzitetom i netaknutom prirodom, kao i bogatim planinarskim opcijama svake godine istražujemo nove lokalitete. Za ovu godinu smo se odlučili za kanjone Duboke reke, Kobiljske reke i Bukovice.
Duboka reka izvire iz moćnog Gladnog vrela i odmah pokazuje svoju odlučnost. Grabeći ka Vrbanji, skuplja okolne potoke i pritoke cepajući planine i stene. Naziv je dobila po veličini i dubini kanjona koji tvori. Karakter Duboke reke i konfiguracija terena su darovali dva nesvakidašnja vodopada koji su i bili naš cilj toga dana. Nakon početnog „zagrevanja“ preko cvetnih pašnjaka, spuštamo se do reke i pratimo njen tok.
Korak po korak sve nas više uvlači u kanjon. Sve je manje bilo sunca, stene oko nas su postajale sve više i surovije, a osvežavajući miris vode u kanjonu punio je nozdrve. Ubrzo stižemo do Vodopada pod kotlom. Impozantni vodopad je ime dobio po kotlovima koji se nalaze neposredno pre nego što se surva sa tridesetak metara u zeleni vir.
Nastavljamo dalje putem kojim su osvajači izvlačili drvenu građu i odvozili je u Beč. Priroda pokušava da nabujalom vegetacijom prekrije veštačke staze i mostove i sakrije tragove skrnavljenja, ali kao da je bol svakog isečenog drveta ostao i dalje u prelepoj šumi i nama prirodnjacima stvara nelagodu. Stabla koja su ostala su neverovatno ogromna, pa je i po četvoro, petoro ljudi potrebno da bi ga obgrlilo.
Posle malih šumskih igrarija opet se spuštamo do reke ciljajući vodopada Skakavac. Iako se ovde svaki drugi vodopad zove Skakavac, ovaj sigurno nećemo pobrkati sa nekim drugim. Moćna vodena sila Duboke se pretvara u spektakularnu vodenu čipku razlivajući se preko stene u nekoliko krakova. Svakom istinskom ljubitelju prirode samo može da zatreperi srce i da se otegne jedno spontano:“VAU!“. Vodopad Skakavac sa svojom visinom od 20-ak metara ne spada u dominatne i visoke vodopade, ali njegova lepota čini da se ovaj prirodni dragulj urezuje duboko u sećanje i da njegova slika vremenom ne bledi.
Ipak, „glavna zvezda“ naše avanture je bio kanjon Kobiljske reke. Reč je o nedovoljno istraženom, prilično nepristupačnom i nemarkiranom kanjonu. U njemu dominira nabujala vegetacija koja je dom i velikom broju zmija. Kada se ovako opiše jasno je zbog čega je samo mali broj privilegovanih imao čast da njime hodi. Velika većina planinarskih akcija oko Kneževa, a posebno kroz kanjon Kobiljske reke, ne bi bila moguća bez vrsnog poznavaoca terena. Srećom, među gore pomenutim prijateljima je i Borislav Mutić, bivši šumar koji poznaje svaki kamen u okolini i koji je tokom celog vikenda bio vodič kakav se samo poželeti može.
Nošeni dobrim raspoloženjem, elanom i željom da otkrijemo šta sve još krije Kneževo u svojim njedrima, spustili smo se u kanjon Kobiljske reke sa Srebrenika. Na početku kanjon ne otkriva ni najmanju naznaku onoga što nam se sprema. Prateći žubor hladne planinske vode zalazimo sve dublje u gustu višeletnu šumu. Fascinirani prizorima koji neodoljivo podsećaju na mnoge prirodnjačke emisije, nismo ni primetili da Kobiljska reka posesivno privlači sve pritoke i uvlači sva vrela, pa svakim korakom postaje sve moćnija i veća.
Znali smo da je moramo preći na desetine puta, ali neki od njih su postajali pravi poduhvat. Ta njena istrajnost i snaga, u samo pet kilometara, su nam darovali ni manje ni više nego 14 vodopada i svaki je malo remek delo prirode. Razlikuju se po visini, širini, po protoku vode, ali svaki je neobuzdan, divlji i svojim glasnim hukom podseća nas da je čista voda esencija života i da je moramo čuvati kako znamo i umemo.
Podsećaju nas i koliko prirodne lepote oplemenjuju čoveka i da je zaista neprocenjivo uživati u njihovoj blizini. Neki su dostupni i bez previše muke se mogu „dohvatiti“, ali za nekoliko njih smo morali dobrano da se pomučimo i oznojimo. Pored zaobilaženja i/ili penjanja po strmim stenama, na jednom mestu smo morali da koristimo uže i tehniku otpenjavanja kako bismo se spustili na šumsko tlo. Najznačajniji vodopadi Kobiljske reke su Vranovina, Prskavac i Bjelavine dok ostali još uvek nemaju zvanična imena. Baš bih bio iznenađen da se bar jedan ne nazove Skakavac. 😊
Na izlasku iz kanjona nailazimo na interesantan lokalitet, ostatke stare kovačnice i crkve Svetog Proroka Ilije, pa ovu našu avanturu nadopunjujemo i sa istorijskom notom. Stižemo do ušća gde se Kobiljska reka uliva u Ugar, pa metaforično zajedno sa njom završavamo putovanje.
Iako kanjon Bukovice nije bio baš u najboljem izdanju, daleko od toga da trećeg dana nismo uživali u lepotama kneževačkog kraja. Vodostaj je bio nizak, pa je izostala zavodljiva čarolija vodopada, ali zato smo se fokusirali na kupanje u zelenim i hladnim virovima, uvek interesantnim kotlovima, skupljanju vrganja i atmosferi u dubokoj gustoj šumi.
Kako je Bukovica jedna od najvećih pritoka nekrunisane kraljice Kneževa, naša trodnevna avantura se prigodno zaokružila sa silaskom do Cvrcke, upijanju njenih smaragdnih virova i penjanju po nestvarno lepom vodopadu (pazi sad! 😊) Skakavcu.
Još jednom nas je Kneževo dočekalo raširenih ruku, počastilo toplotom i gostoprimstvom, odškrinulo tajna vrata iza kojih se kriju najlepše prirodne dragocenosti i pokazalo da kilometarska i vremenska distanca nas ne razdvaja već samo čini želju za ponovnim druženjem jačom. Do sledećeg druženja, ostaj mi dobro, moje divno Kneževo!
Safet
Prelijepo i u srcu…
Milica
Čarobno