Rtanj – Sitna stena, krupan zalogaj!
Rtanj i ja smo se godinama mimoilazili, nikako nismo uspevali da uklopimo moje slobodno vreme i njegovu gostoprimljivost. Kad bolje razmislim, uvek je bilo problem moje slobodno vreme. Nepisano pravilo važi među planinarima da ste „druga liga“ ako se niste popeli na ovu planinu.
Ovog puta ne znam da li su se pobrinuli sudbina ili svevišnji, ali nekako je moja višegodišnja želja, najzad, pretočena u spektakularan doživljaj. Uspon na Rtanj sam, uz malo mašte, doživeo kao mali planinarski triler prepun preokreta i filmskih metafora.
Zimski pogled sa Rtnja (Foto: Dejan Ristov)
Rtanj se nalazi u Istočnoj Srbiji, blizu mesta Boljevac. Najbrže se od Beograda dolazi autoputem do Paraćina, pa preko Čestobrodice i nakon nekih 200 kilometara se stiže u podnožje ove karpatske nesvakidašnje planine. Rtanj sa svojim izuzetno specifičnim oblikom, koji neodoljivo podseća na pošumljenu pravilnu piramidu, vekovima je podsticao mistične priče i legende međ’ narodom kojima je svaki pripovedač dodavao po nešto od svojih „začina“. Tako se danas mogu čuti rtanjske priče o zmajevima, vatrenoj kugli, vanzemaljcima, heliodromu, tunelu kroz planinu… Ne bih da zalazim u domen „eminentnog“ časopisa „Treće oko“, ali je činjenica da je samo pogled na Rtanj dovoljan da vam srce zaigra i da razumete odkud takve priče. To je destinacija koju obavezno morate posetiti.
“Nijedna planina i nijedan planinski vrh u Srbiji ne čine toliko dubok utisak na promatrača kao Rtanj sa Šiljkom. U njemu su združeni mirnoća, veličina i simetrija. Njegov glavni masivan greben od 5,6 km dužine mirno se diže sa široke podloge, gorostasan i završava sa skoro pravilnom kupolom Šiljka… Ima u njemu individualnog i imponujućeg, kao u velikim ličnostima.“ – Jovan Cvijić
Pored neobjašnjive sličnosti sa piramidama zbog čega mnogi traže paralele sa egipatskim, meksičkim i bosanskim zdanjima, Rtanj zrači nekom neverovatnom energijom koja vas prožima u potpunosti. Možda baš zbog te energije predstavlja dom za desetak endemičnih vrsta biljaka. Najpoznatija je Satureja montana od koje se pravi
čuveni rtanjski čaj koji je delotvoran kod astme, bronhitisa, kašlja, ali kolaju i priče da deluje i kao snažan afrodizijak. Od skoro je zabranjeno nekontrolisano branje, jer se ova „muška travka“ zabrinjavajuće proredila. Moguće da postoji velika potreba za njom.
Na Rtanj se svakako možete popeti u svojoj režiji, pogotovo sa južne strane od istoimenog sela. Postoji „utabana“ staza sa markacijama i tablama. Ali, hteo sam nešto više. Kad sam već čekao toliko dugo, hteo da Rtanj doživim upečatljivije pa sam se prijavio na avanturu koju je organizovao KAUP i to sa naslovom „Sitna stena, krupan zalogaj“, a vodič nam je bio Zoran Vujošević Buca. Osvojiti Rtanj nikad nije lako, bez obzira na izbor staza (sever, super-sever, južna strana, mužinačka), a nas je Buca vodio putem predviđenim za uporne i istrajne planinare spremne da „dobro povuku“, putem kojim se ne ide baš često.
Kao i uvek pred put, ispratio sam vremensku prognozu. Nije bila povoljna, ali se u „minut do 12“ promenila na bolje. Kiša kao da to nije čula i ujutru, pola sata pre polaska, obilato je kupala ulice Beograda. Nadao sam se da će kiša proći dok sam čekao minibus. Imao sam dovoljno vremena da se nadam, s obzirom da je prevoz kasnio preko pola sata i nismo imali nikakvu bližu informaciju. Entuzijazam je polako počeo da opada. Ubrzo je došao i vozač i krenuli smo na mini ekspediciju. Kiša nam je bila saputnik samo do Paraćina, tako da se dobro raspoloženje vratilo među planinare. Kao da smo snagom pozitivnih vibracija rešavali probleme, jedan po jedan.
Posle tri sata vožnje stižemo do podnožja Rtnja i početka šume gde je i početak avanture. Uleteli smo u gustu listopadnu šumu u kojoj nema staze niti markacija. Ceo ovaj kraj je devastiran ledenim kišama od preko neku godinu, pa smo nailazili na oborena stabla, zakrčene prolaze i slične poteškoće. Među nama je bilo i iskusnih i početnika, ali svi smo se „držali“ i smelo osvajali metar po metar. Znali smo da će Rtanj iz nas izvući maksimum napora pre nego pruži isto toliko satisfakcije. I dok smo se provlačili, probijali i savladavali 400 metara visinske razlike u takvom okruženju setio sam se filma „ Lov na zeleni dijamant“ pa je cela akcija dobila i metaforični prizvuk.
Kako smo izašli iz šume situacija se promenila iz osnova, kao da smo prešli na drugi nivo igrice ili kao da je počeo drugi film. Više nema rastinja, sve je na otvorenom, a ispred (ili iznad) postojano stoji „ljuto“ strm greben prepun iskušenja. Nailazimo i pojaseve stena uz koje se treba uzverati. Uveren sam da su neke scene „Gospodara prstenova“ mogle da se snime i na ovom delu Rtnja.
Tek što se Rtanj zahuktao da nas „cedi“ posle izlaska iz šume, koleginici planinarki je pripala muka. Odmah smo počeli da razrađujemo planove kako da joj pomognemo, a da se pritom ekspedicija nastavi. Napeti moment je ona sama prekinula. Snagom volje se probudila istrajnost i nastavila je do vrha. Svaka čast za nju, još jedan problem je prevaziđen.
Vidikovci sa Rtnja, svaki na svoj način, su fantastični. Naravno, kako se približavate vrhu Šiljak sve se dalje vidi. Skoro da je neverovatno dokle može oko sa Rtnja da dobaci. Na jednoj strani kao na dlanu stoje Malinik, Lazarev kanjon, Borski sto, Deli Jovan, Majdanpek i Bor. Na drugoj strani su Suva i Stara planina, Ozren, Sokobanja, a i za nas se vidi čak i Kopaonik.
Pohod preko Sitne stene donosi beg od gradske i svakodnevne učmalosti i kolotečine. Donosi i suočavanje sa najljućim protivnikom – samim sobom. Da bi se ova tura na Rtanj izvela treba savladati žeđ, treba naći unutrašnju snagu za sve uspone pred vama, treba potrošiti sve skrivene zalihe energije iz ćelija.
Skoro kao iz kung-fu filmova kada se glavni junak u najtežem momentu seti svog učitelja. Dok sam budio svoje zalihe energije i dolazio do daha, uživao sam u beskonačnoj igri oblaka i Rtnja. Kao da ih privlači nekim, meni nevidljivim nitima i potom razbija o oštre stene. Razbijeni amorfni delovi se vešto uspinju uz planinu i ponovo formiraju najrazličitije oblike.
Da bi se stiglo do Šiljka potrebno je preći 4,5 kilometara konstantnog uspona uz savladavanje 1250 metara visinske razlike. To, uopšte, nije lako. Čak po nekim merilima savladavanje ovolike nadmorske visine se vodi kao visokogorska akcija. Savetujem da ne krećete na ovakav uspon punog stomaka, da redovno uzimate po malo vode i kad je potrebno da dođete do daha stanite i uživajte u vidikovcima.
Posle savladavanja svih prepreka, stižemo na Šiljak i sa punim srcem stajem na 1.565m, na mesto gde je nekad bila kapela Sv. Đorđa. Jako je teško opisati pogled sa Šiljka. U prvom mahu bukvalno vas natera da zanemite. Kada dođete do reči, prva koja pada na pamet je ponos što stojite na „krovu“ istočne Srbije i oberučke prigrabite satisfakciju za svaku kap prolivenog znoja.
1935. godine, nakon smrti Julijusa Minha, vlasnika rudnika Rtanj, podignuta je kapela koju je inicirala i finansirala njegova supruga, Greta. U njenoj izgradnji je učestvovalo preko 1000 radnika i sav materijal je na magarcima dopreman na vrh. Rudnik su „demokratski“ prisvojili partizani posle Drugog svetskog rata. Nekoliko godina kasnije tragači za zlatom su uništili nekadašnji simbol Rtnja i dinamitima razneli kapelicu verujući da su baš tu skriveni zlato i dijamanti bogate jevrejske porodice.
Spustili smo se južnom stranom planine, prema istoimenom selu u podnožju i na taj način „pregazili“ celu planinu. Koristili smo uređenu planinarsku stazu, tako da tih 6,5km i 1000 metara smo doživeli potpuno opušteno.
Neposredno pred ulazak u selo, ispred samog cilja, iza šumarka provirio je Šiljak, sav gord i obasjan suncem i drugaru se otelo: „Čoveče, pogledaj gde smo mi bili?“
ivana
Rtanj se nalazi se blizu mesta Boljevac (dakle blizu Boljevca), a ne Boljevci. Boljevci su pored Beograda.
Nenad Nesic
Hvala Ivana, ispravio sam grešku. Pozdrav