Vračanski Balkan

 

 

Za upoznavanje sa svim čarima Stare planine potreban je verovatno ceo život. Zbog toga svaki odlazak mora biti fokusiran i dobro isplaniran. Mi smo se odlučili za Vračanski Balkan, zapadni deo masiva koji je blizu Srbije. Na inicijativu prilično prirodnjački osvešćene bugarske države, Vračanski Balkan je proglašen parkom prirode i priključen evropskoj ekološkoj mreži „Natura 2000“.

Najkraći, ali i najlošiji put vodi preko Zaječara. Odlučili smo se za njega iako nismo išli službenim kolima, kako bi dodatno obogatili već sadržajan vikend. Na samo 50 kilometara od granice nalazi se Belogradčik, grad koji se može pohvaliti nesvakidašnjim kamenim formacijama. Imam utisak da ne uživa zasluženu popularnost iako neodoljivo podseća na našu Đavolju varoš ili grčke Meteore.

 

Gde god postoje ovakva i slična „čuda prirode“ tu su mitovi i legende, dok naučna objašnjenja uključuju tektonske poremećaje, vekovna taloženja i spiranja, uticaje vode i vetra… Bilo kako bilo, ostavljen nam je u amanet nestvaran lokalitet koji svakako zavređuje više pažnje. Konfiguracija terena daje idealnu poziciju za postavljanje tvrđave, koju su kroz burnu istoriju koristili Rimljani, Osmanlije i Bugari, a danas puni budžet prodajom turističkih karata.

 

 

Kad smo već kod toga, bitna napomena je da Bugari skoro nigde ne primaju eure, da je menjačnica malo, pa je potrebno iskoristi svaku priliku koja se ukaže. 😉

Zatim smo se uputili u pećinu Veneca (43.6325, 22.7337) koja se nalazi na 20-ak minuta od Belogradčika. Pećina je otkrivena 1973. godine, a za turiste je otvorena 2015. Bugari su posebno ponosni na Venecu i smatraju je jednom od najlepših pećina.

 

 

Ono na šta nisu ponosni su vandali koji su u nekoliko navrata provaljivali, uništavali i iznosili dragocene kamene skulpture. Zbog toga je ulaz u pećinu Veneca zazidan, što joj daje dodatni šmek. Koliko ste puta imali priliku da naiđete na pećinu u zgradi iza vrata? Ulaznica je osam leva, a zadnja tura kreće u 17h. Posle zaduživanja kacige i spuštanja niz strme i uske stepenice sa prilično niskim plafonom otvara se magično podzemno kraljevstvo.

 

 

Za širu populaciju otvoreno je pet ogromnih dvorana i oko 300 metara staza sačinjenih od stepenica, gelendera, platformi, ali i uzanih i niskih prolaza. Pećina je zaista raskošna, prepuna stalaktita, stalagmita, kristala, ali i poludragog oniksa koji formira najrazličitije oblike.

 

 

Uz malo mašte u svakom kutku pećine otkrivaju se figure koje imaju i svoja imena. Specijalna LED rasveta delo je izraelskog dizajnera koji je sa posebnom pažnjom pokušao da akcentuje određene figure u pećini i mada nisam ljubitelj takvih veštačkih igara moram priznati da ne izgleda kao kič i da se odlično uklapa u celokupan ambijent.

 

 

Par sati nakon pećine Veneca magistalom stižemo do grada Vraca, po kom je Vračanski Balkan i dobio ime, a zatim i do planinarskog doma Parševica na 1300mnv. Dom je star, skroman i oronuo, ali pruža krevet, vodu i okrepljenje. Još kad je jeftin i na idelanom logističkom mestu, za nas zapalioce iz (z)grada sasvim dovoljno. Smešten je ispod Begličke Mogile koji je najviši vrh Vračanskog Balkana, pa je i bilo za očekivati čarobna jutra i zlatne zalaske sunca. Za zainteresovane evo linka za dogovore.

 

 

Uspon do vrha nije dugačak ni zahtevan. Preko zelenih travnatih livada stižemo do grebena, a ubrzo i do najviše kote, do 1470mnv. Ceo ambijent je dosta neuobičajen, sa jedne strane su nepregledni talasasti pašnjaci, a sa druge odsečena litica i provalija ili što bi naši domaćini u domu rekli:“Propast“. 😊

 

 

Upućujemo se na suprotnu stranu i za oko sat vremena hoda ulazimo u potpuno drugačiji ambijent. Hvatamo početak staze koja se zove ekopateka Borov Kamak. Ekopateka je kod Bugara naziv za uređenu planinarsku stazu. Pod uređena mislim na obeležena markacijama sa postavljenim tablama sa informacijama o flori i fauni koja obitava u tim krajevima, putokazima, preostalom vremenu i kilometrima do nekog značajnog lokaliteta…

 

 

Pored toga, opremljena je i brojnim drvenim mostićima, stepenicama, rukohvatima kako bi se omogućio bezbedan prolazak i kroz nezgodne detalje. Hodanje ovom stazom predstavlja pravo uživanje za sve uzraste i budi mnoga čula – prolazi se kroz gustu šumu uz ritmično žuborenje potoka dok savladavanje drvenih skalamerija evocira dečiju bezbrižnost.

 

 

Uz takvo uživanje, ni sam ne znam koliko je vremena proteklo kada smo stiglo do veličanstvenog vodopada Borov Kamak.

 

 

Potok, pored kojeg smo do malopre išli, odlučuje da se surva sa odsečene litice praveći atrakciju od 63 metra, pa i ne čudi što kao magnet privlači ljude sa svih strana.

 

 

Nastavljamo dalje ekopatekom uz uživanje u mikro lokalitetima i susretima sa pojedinim životinjskim vrstama. Unapred smo se dogovorili u planinarskom domu Parševica da dođu po nas na početku ili za nas na kraju staze i ta usluga košta 20e po kolima. Srećom da smo malo čekali prevoz, pa smo imali priliku da ugledamo i usnulu džinovsku kornjaču koja čuva Vračanski Balkan. To je drevna legenda koju sam upravo izmislio. 😊

 

 

Sutrašnji dan započinjemo obilaskom izletišta Ledenika(43.2045, 23.4903) koje nudi par rekreativnih staza, avantura park, park sa bajkovitim junacima, jahanje konja, ali i obilazak pećine koji je nas zanimao.

 

 

Pećina Ledenika je veoma zanimljiva, sadrži više povezanih i akustičnih dvorana, a posebno je zanimljiva zima kada ledenom dekoracijom pleni po čemu je i dobila ime. Prepuna je raskošnog nakita i figura pa se ovde mogu naći „Krokodil“, „Soko“, „Deda Mraz“, ali najviše pažnje privlači ogomni dugački stalaktit koji se prikladno zove „Svekrvin jezik“. 😉

 

 

Sledeća stanica Skaklija, vodopad od 141 metra. Međutim, 45 minuta uzbrdo po toplom danu je ostalo nenagrađeno. Iako je bio početak maja, vodopad je presušio desetak dana pre naše posete i dočekala nas je samo vlažna stena, pa smo imali prilike da se uverimo zašto je to najviši periodični vodopad na Balkanu. Inače ga je jako teško slikati, jer je tik do ruba šume, a kamoli kada je presušio.

Na samo petnaestak minuta vožnje od Vrace nalazi se pravo remek delo prirode. „Božiji most“ je krečnjački nadvožnjak koji se nadvio nad Ljiljaškim potokom.

 

 

Visok je 20 metara, a širok 25. Naziv „Božiji most“ potiče od činjenice da ga nije gradio čovek, a njegov nadrealni izgled meštani nisu mogli da objasne.

 

Pored nekoliko ogromnih otvora, u centralnom delu se formiralo više tunela i prolaza. Ne znam da li je reč o prerasti ili otvorenoj pećini, ali znam da je pogled iz svakog ugla nestvaran i da budi u čoveku uglavnom pitanja na koje nema odgovore.

 

 

 

Malo je reći da me je Vračanski Balkan oduševio, ali ne verujem da ću se skoro vraćati. Ipak ima toliko mnogo drugih lepota koje me čekaju u Bugarskoj…