Kanjon Tribuće je još jedan skriveni dragulj valjevskih planina. Nedosanjani je san mnogih adrenalinskih zavisnika kao i istraživača i ljubitelja prirode naše prelepe Srbije. Mislim da većina ljudi ni ne zna za postojanje ovog divnog kanjona, a kamoli da je uživala u njemu.
Naišao sam u nekim komentarima da ga nazivaju srpski Nevidio. Ne mogu reći da se slažem do kraja, mada laska poređenje. Doduše, pored brojnih razlika primećujem i paralelu: oba su prava remek dela prirode, neophodni su iskusni vodiči, spadaju u red ekstremnih i podjednako će vas čudno gledati kada budete uzbuđeno pričali o njima. Da li vam je poznato ono tapšanje po ramenu: „Matori, carski!“, a u pogledu čitate – „Nije ovaj baš sav svoj.“?
Koordinate:44.152247, 19.567217
Rastojanje od BG:140km
Težina akcije:5 – RAZMISLI JOŠ JEDNOM
Način realizacije:PLANINARSKO DRUŠTVO
Oprema:KUPAĆI
Nalazi se u Zapadnoj Srbiji i pripada specijalnom rezervatu prirode – Kanjonu Trešnjice. Do njega se stiže od Valjeva, preko Debelog brda. Kod spomenika mučenika Živana Đurđevića, koga su ispekli na ražnju u Drugom svetskom ratu, skreće se desno, na kolski put prema zaseoku Gornje Košlje. Nakon 15-ak kilometara, kada više ne bude ni kolskog puta, stigli ste na odredište. I kao u većini slučajeva, na kraju „civilizacije” otvaraju se vrata netaknute prirode i avanturističkih horizonata.
Pogled na kanjon Trešnjice
Reka Tribuća nastaje od više izvora na planini Tornička Bobija i nezadrživo grabi ka Drini, prethodno se ulivajući u Trešnjicu. Reč je o reci koja nema bog zna kakav vodeni kapacitet.
Ali, ako pogledate ogromne i strme litice koje je ova mala reka godinama brusila, shvatate da je njena snaga daleko veća nego što se može na prvi pogled pomisliti. Dok sam boravio u kanjonu nisam mogao da se otmem mislima o vekovnoj borbi kamena i vode. Zaista me oduševljava na koje sve načine svaki put tu bitku dobija voda ostavljajući iza sebe jedinstvena umetnička dela. Mnogima je strana informacija da su ove litice, pored Uvca i kanjona Mileševke, jedino stanište beloglavog supa u Srbiji. Jasno mi je da imaju istančan ukus kada vidim koje su lokacije izabrali. Kanjon Tribuće je jedan od malobrojnih vertikalnih kanjona u Srbiji i spada u red najekstremnijih. Dugačak je samo jedan kilometar, ali za prolazak kroz kanjon je potrebno oko četiri sata.
S obzirom na to da se u njemu nalazi pet vodopada visine od pet do 20 metara, jasno je da je neophodna asistencija iskusnih vodiča i specijalizovana oprema. Postoji nekoliko društava koja organizuju doživljaj ove adrenalinske avanture. Ja sam izabrao Explore Serbia i cena je bila 70 evra. Pored dogovora i realizacije bez komplikacija, sačekalo me je i izuzetno prijatno iznenađenje. Ne znam da li ste ispratili priču o našim alpinistima koji su prošle godine imali uspešnu ekspediciju na vrh Toblerone (tzv. Matterhorn) u čijem sastavu su bile dve žene, kao i jedan dečko koji je osoba sa invaliditetom. Predvodio ih je Petar Šunderić koji je bio i vođa naše male ekipe, tako da sam imao čast i privilegiju da upoznam deo tog planinarskog krema na šta sam posebno ponosan.
Svi iz grupe su pristigli, iznenađujuće, u dogovoreno vreme. Valjda su svi jedva čekali da počne akcija. I dok je Petar vršio finalnu kontrolu opreme, ostatak avanturista je koristio vreme za upoznavanje, spremanje i poslednju priliku za „pražnjenje“. Usledilo je zaduživanje opreme (neopransko odelo za kanjoning, šlem, pojasi sa karabinerima) i za mnoge od nas pokret u nepoznatu avanturu. Posle 40-ak min hoda nizbrdo i uživanja u mirisnom i koloritnom krajoliku stigli smo do reke koja će nam uzburkati krv do ključanja.
Nekako smo iznenada ušli u staru, gustu šumu i zdušno upijali hladnoću koju je širio višedecenijski hlad. Imam utisak da smo odjednom ostavili sve brige iza sebe i sve misli usmerili ka prolasku kroz najekstremniji kanjon Srbije. Dotezanje opreme, grupna fotka za uspomenu i dugo sećanje i krenuli smo.
Ulazak u kanjon je ono što bi se u našem narodu reklo – prvo, pa muško! Izgleda neverovatno, skoro pa bajkovito. Tribuća je isklesala pravi levak na svom putu, tako da ćemo morati i mi da pratimo njen hir.
Koliko god da sam žudeo za ovom avanturom, u ovom trenutku sam imao pomešana osećanja: iščekivanje, strahopoštovanje prema silama prirode, ali i pitanje da li ću to moći. Bodrio sam se – ako mogu svi, možeš i ti. Nikad nisam bio najslabija karika i tako sam nameravao i da ostane. Primetio sam da su i ostali bili u malom „grču“. Prvi je, naravno, krenuo Petar, vođa ekspedicije. Poput mačke se uzverao uz glatku veliku stenu i počeo sa obezbeđivanjem lokacije.
Kada sam video njegovu lakoću pokreta dobio sam prosvetljenje. Daleko od toga da sam pomislio da mogu sve što i on, ali sam bio siguran da će sve biti u redu. Kao da je svoju sigurnost i iskustvo telepatski preneo na nas. Nekako smo bojažljivo, da ne kažem trapavo, prošli prvu prepreku. Kao da nam je trebalo malo da se „saberemo“ gde smo i šta treba da radimo.
Odmah zatim se dolazi do vodopada visine oko 20 metara i tu više nema mesta nikakvom prenemaganju. Srećom, prvi „šok“ je prošao i sve je dalje išlo kao podmazano. Huk moćnog vodopada je odzvanjao u ušima dok je adrenalin strujao krvotokom. Kada se spustite i ugledate amfiteatar koji je vekovima oblikovan, shvatate da ste privilegovani što ste na ovako neverovatnom mestu.
Činjenica da treba sačekati sve članove grupe da se spuste uopšte nije smarajuća.
Naprotiv, daje dovoljno vremena da se oslušne dah netaknute prirode i da se uživa u njenim vrhunskim kreacijama.
Kako je avantura odmicala primetno je bilo opuštanje. Ne u smislu zanemarivanja i nipodaštavanja kanjona, jer ovakve akcije to ne dozvoljavaju. Napominjem da je prolazak kroz kanjon zahtevan i da treba biti veoma oprezan! Potrebna je koncentracija i stabilnost i na fizičkom i na psihičkom nivou. Mi smo „ukačili“ kako se postaviti, u koji položaj ubaciti telo i počeli smo istinski da uživamo. Osećaj je toliko dobar da je prava šteta što vodopadi nisu duži. Ili što ih nema bar duplo više.
Kada smo došli do poslednjeg velikog vodopada svi smo ostali zabezeknuti. Prizor koji smo ugledali je potpuno nadrealan. Izgleda kao da je Tribuća probila stenu sa dve strane i u slobodnom padu formirala čudesan nastavak svog putovanja ili kao da je na tom svom putu gurala, vajala i zaglavila ogromnu kamenu kuglu.
Kada god se pomene kanjon Tribuće kao tema, prva asocijacija mi je zaglušujući huk i hektolitri vode koji se slivaju preko mene dok se spuštam niz ovaj 20-metarski vodopad.
Posle ove ekstaze usledio je deo koji se može podvesti pod klasičan kanjonski pejzaž; manji vodopadi, interesantne stene i rastinje na njima, bazenčići, tobogani… Taman posla da je loše i nezanimljivo, nego smo se do tada već malo „razmazili“ i podigli lestvicu očekivanja.
Jedina stvar koja je opet privukla našu punu pažnju bili su ostaci vodenice Save Savanovića. Legenda kaže da ih je nekada bilo 5 komada. Doduše, legende imaju još štošta da dodaju o njemu.
Vodenica Save Savanovića
Vrlo brzo smo stigli do kraja, a onda je usledio „hladan tuš“. Neophodno je vratiti se na početnu tačku. I ne bi bila frka ni što je uzbrdo pešačenje oko jednog sata, ni što je bilo 35C, ali vraćanje neopranskog odela je pravi pakao. Imam utisak da bi bilo lakše da smo opasani termoforima ložili vatru.
Kada smo ugledali Milanovo domaćinstvo kao da su se odškrinula vrata raja. Za početak česma za umivanje i nadoknadu vode izgubljene u litarskom znojenju, a onda je usledila prava gozba: rakija šljivovica, supa sa domaćim rezancima, pečenje, vrhunski sir i kajmak, krompir sa žara, vruća pogača… Posebno mesto je rezervisano za već zaboravljeni ukus i miris pravog paradajza…
Оставите одговор